Поимање смрти у хомерског човека

Ко поучава умирању, поучава живљењу.
Мишел де Монтењ

Многобројни су радови о херојском поимању живота, његовом потврђивању и величању када је реч о хомерском јунаку и разни су циљеви таквих проучавања. При истраживању карактеристика човека представљеног у еповима сусрећемо се с објашњењима о његовом схватању живота и његовом етичком систему. Приметићемо да излагања нису потпуна ако изостаје одговор на питање шта је у основи тих схватања, а циљ овог оскудног рада је да пружи скроман допринос томе.

Однос хомерског човека према животу у блиској је вези с његовим религиозним представама и њихово разумевање свакако би помогло проучавању тог односа. Међутим, при изучавању религиозног мисаоног живота код старих Грка јављају се потешкоће. Пошто су религиозне представе природно настале и нису наметнуте од стране других и пошто је недостајао свештенички сталеж који располаже знањем о оном што је свето и који подучава, веровања нису сакупљена у некој религиозној књизи. Стога, једине документе из којих би могли схватити смисао и прочитати идеје кроз које Грци ступају у однос према боговском свету, дају нам филозофи и песници.

Човека највише маловечност раздваја од богова, тихнепролазних људи”, а од животиња највише свест о сопственој коначности. Човек је једино биће које зна да ће умрети.  Тако је питање живота везано с питањем о смрти. За Хомера, живети значи бити обасјан сунчевим зрацима, док умирање подразумева напуштање блиставе сунчеве светлости. Живот окупан светлошћу завршава се смрћу. Шта се дешава потом? Да ли се за људе Хомеровог доба све окончава смрћу?

О смрти се у епу приповеда описивањем како психа умрлог, који задржава своје лично име и карактеристике изгледа по којима бива препознат, силази у хладан мрак, Тартар. Када психа силази у Тартар, блиски јој смештају новчић под језик. По грчкој митологији, новчић је намењен превознику душа Харону, док они који нису снабдевени новчићем чекају бесконачно поред обале. Подземним светом владају страшни Хад и Персефона. Хад ретко када посећује горњи свет или Олимп и веома мало зна о томе шта се дешава изнад, намерно не дозвољава поданицима да напусте његово царство и мало је живих, као што је Одисеј, који су посетили Тартар и вратили се како би описали боравак у њему. Боравак у Хаду није приказан као тегобан, али је пуст, мрачан и невесео.

Ако после смрти ништа не постоји, како тврде понеки проучаваоци Хелена, да ли ништа може сићи у тмину? Да ли страшни брачни пар може владати над ничим? Како онда објаснити психу?

Ту се налазе схватања која поричу телесност као једини начин постојања јединке. Бестелесност је својство душе. Појам душе, уз уздизање значаја богова, потискује појам двојника, а последица је еволуције човекове свести. Двојник је назив за прилике попут авети или утвара које представљају копију јединке, испољавају се у сновима, сенкама, одјецима и одразима током живота, а остају ослобођене после смрти. Оваква схватања била су последица страховања од умрлих, а развојем човекове самосвести дошло је до обезвређивања двојника. Њиховим обезвређивањем представе о Хаду постајале су све суморније и студеније јер човек више није тешио себе бољим животом после смрти, двојници су протеривани у Хад и имали су све мање учешћа у животу живих, аветињске прилике постајале су све лаганије, ваздушастије, бивале поређене са сенима или са дахом како је и у Одисеји приповедано:

Пошто смртници умру, овакав је њихов удес;
више се заједно кости и жиле не држе, но све то
страшни жар силовитог огња уништава њима,
како им њихова душа побелеле остави кости
али им душа лепеће и одлети подобна санку

Постоји претпоставка да су овакви посмртни обреди последица некадашњих страховања јер је спаљивање на ломачи представљало најбржи начин да се сени пошаљу у Хад. Сени преминулих тону у тмину Хада носећи осим личног имена и своја осећања, своју личност, своје Ја. Хомер не помиње психу док је везана за телесно већ једино онда када, ослобођена стега тела, напушта живот. Изгледа да човек хомерског доба постоји у два вида, својој видљивој, телесној, опипљивој појави и својој невидљивој, нематеријалној појави и да је до таквих опажања дошао захваљујући искуствима у сновима. Чинило се човеку да живи двојако, да док тело спава, оно бестелесно остаје да бди и чак може видети  и разговарати с бестелесним неке друге особе. Управо се у сновима Ахилеју Патроклова душа појављује како би молила за што ранији полазак у Хад:

А кад га ухвати сан те из срца бриге одагна,
тврд кад сан га савладојер умори колена сјајна
гонећи Хектора према ветровитом Илијском граду
тада приступи њему Патрокла јаднога душа
у свему подобна њему и стасом и очима лепим
и гласом, и још исто на телу бејаше рухо.”

Није онда необично што су, по грчкој митологији, богови Хипнос и Танатос рођена браћа, синови Никите и Ереба. Хипнос је бог сна, млађи брат Танатоса и син Ноћи. Представљен с крилима на глави чији лепет успављује, има утицај и на богове, за разлику од старијег брата. Танатос је бог смрти који, на судбином одређен последњи дан живота, уграби психу покојника и преда је Хаду или, обучен у црно долази до оних који требају умрети, одсеца им коврџу косе и њу посвећује доњем свету.

Можда је пребивалиште психе осим царства смрти и царство снова. Међутим, иако је поменута само у тренуцима у којима је оно опипљиво Ја успавано, несвесно, или мртво, психа постоји унутар хомерског човека у сваком тренутку његовог живота и чини његов саставни, неодвојиви део. Психа испуњава своју сврху докле год је везана за тело, тек њиховим спојем човек може бити жив и свестан. Зато, не би се могло рећи да психе у Хаду живе, и не би се могло говорити о загробном животу, што и тужан Ахил, будећи се из сна, примећује:

Авај, и у двору Аидову некакве душе
има, и сенке има, алникаква нема живота!”

За хомерског човека позорница живота је само горњи свет обасјан Сунцем стога се он свим органима веже за земаљско. Смрт претвара њихов живот у извор задовољства и радости. Свест о смрти не спутава, већ гони хероја на још већи подвиг, као што је гонила Ахилеја на јунаштво и као што је гонила Хектора њој у сусрет упркос молбама чланова породице. Понегде се тврди да је психологија човека приказаног у еповима психологија афеката, међутим, они теже успостављању хармоније и задржавању равнотеже. Богови су, верују они, људима досудили кратак живот и то управо учење о пропадљивости и пролазности учи о врлини, телесним задовољствима које има своју меру и о духовном спокојству. Бити свестан мере, поретка, значи бити самосвестан, бити самосвестан подразумева поимање смрти као нечег неизбежног, нечег што је чак изван моћи свемоћних богова:

Али од смрти, што граби све, ни богови сами
никога не могу спасти ни онда кад га воле,
чим га мрачна зграби судбина и горко скончање.”

Људски животи су у рукама Судбине, мрачног и снажног појма који представља песниково схватање природе, нечег изнад самих богова, нечег што успоставља законитости и зато Хектор изговара следеће:

мимо судбу мене нико живи,
нико неће у Ад оправити;
а од смрти никаква лијека,
ни рђавом нити честитоме,
којега је одгојила мајка.”

Коначно, да ли у религиозној свести хомерског човека смрћу све бива окончано? Одговор је не, али окончава се живот. И та мисао, као што је Милош Ђурић говорио, не ломи вољу, већ представља највишу мисао до које се хеленски човек и човек уопште може уздићи. Та мисао представља основу на којој се формирају остале хеленске мисли, мисли о краткотрајним лепотама живота које треба искусити. У складу с тим, бол се прихвата као нужан и можда користан део људског живота зато треба издржати, несрећу храбро поднети и попут Ахиласвагда најбољи бити и одличан између других“. Та мисао представља и срж етичког схватања људи хомерског доба, а Хомер се може сматрати за најранијег претходника хеленске етике.

Литература:

Гревс, Р. (1990). Грчки митови. Београд. Нолит.
Ђурић, М. (2003). Историја хеленске књижевности. Београд. Завод за уџбенике и наставна средства.
Морен, Е. (1981). Човек и смрт. Београд. Београдски издавачко-графички завод.
Роде, Е. (1991). Psyhe, култ душе и вера у бесмртност код Грка. Нови Сад. Издавачка кућа Зорана Стојановића Сремски Карловци.
Тадић, Љ. (2007). Филозофија у времену и загонетка смрти. Београд. Завод за уџбенике. Службени гласник. Одељак: Загонетка смрти.

Ауторка: Тамара Баилов

Scroll To Top