ПОЕЗИЈА У ХОПЛИТСКИМ РЕДОВИМА

Разговор са Јеленом Марићевић Балаћ водио Лазар Букумировић

Поред поезије, бавите се и научним радом и књижевном критиком. У чему највише уживате? Постоји ли симбиоза између поменутих дисциплина?

Најбољи осећај је писање критике, будући да се ради о концизнијој форми и апсолутној контроли рација над оним што се ради. Свако изненађење у виду увида или епифаније је добро, али некад није неопходно. Писање критике пружа добру сатисфакцију у погледу достизања солидне менталне кондиције и праћења најсавременијих токова у књижевности и науци о књижевности. Свака прочитана књига се приказивањем учвршћује у памћењу, спецификује и текстом мапира за даља корисна истраживања. Такође, писање критике већи је изазов од писања рада, јер је неопходна официрска прецизност и брушеност, хватање „когита” књиге који чини да она постоји или не постоји као вредност. У критички текст би требало да се сабије што више различитих аспеката, могућности читања и промишљања, стила композиције књиге, практично синтеза свих њених капацитета. Зато, ако нека књига не пружа довољно „меса”, немогуће је „испећи” приказ, јер се од костију не гради „трпеза”. Када је реч о научним радовима, већи је фокус на аналитичким финесама и човек се осећа као да се бави драгуљарством, спрам дрводељског критичког посла. Неретко је писање приказа један део предприпреме за научни рад у који ће, додуше, бити уграђен само један мали, али поуздани део. Зато писање приказа ствара осећај сигурности при каснијем цитирању дате књиге, јер се грађа пажљиво прочитала, промислила и сачувала у текстуалној мрежи приказа. У научним радовима има више простора за увиде, чар интерпретације и огледних истраживања. То је прави археолошки посао, који доноси подједнако узбуђење колико и откриће новог налазишта. Писање поезије је најделикатније. Најкраће траје писање једне песме, али она се или напише тако што изненада падне као зрела јабука на длан или боље да се никада не напише. Тако је барем са мном. Мој однос спрам писања поезије је спартански. Сурово одбацујем кљакаве песме и не либим се да зарад јаког хоплитског устројства поетичке замисли бришем и елиминишем. Поезију не седам да пишем, она капље са неба плаховито и пробија се до папира, али је ни додоле не могу призвати. За мене песма извире из Судбине, велике богиње Потребе која је старим Грцима изнад Зевса, али носи ДНК читања и животних искустава. Неретко дође понеки стих након читања три до четири, некад и више књига, редова густих као Раичковићева смола. Некад је, дакле, зарад једне песме потребно прочитати много књига и то најразличитијих. За научни рад имамо списак литературе, омеђен, испланиран, јасан и логичан. За поезију се непрестано оре, па ако роди – родило је, ако не, и даље се оре, па макар то био камен на камену или морска обала.

Ваша друга песничка књига, Арсенал, започиње стиховима Марине Цветајеве, мада су се на том месту могли наћи и стихови Лазе Костића. Колико сте ножева и пушки пронашли у поезији обликујући своју нову збирку?

Ово је, дакако, занимљиво питање, јер чак и у научном смислу било би занимљиво упоредити Костићеву поезију са Цветајевом. Ето драгоценог прилога за компаратисту. Истини за вољу, наша народна епика ми је репрезент арсенала разног оружја, а песма „Иво Сенковић и ага од Рибника” једна од омиљених јер функционализију разно и хладно и ватрено оружје. Но, нисам са интенцијом трагала за овим мотивима. Они су дошли из подсвести. Када сам након три године прочитала све песме које сам за то време написала, не бих ли проценила има ли материјала за зиданицу, приметила сам да су лајтмотиви из овог регистра и онда сам отпочела њихово распоређивање и надградњу. Али је из колективно несвесног засигурно дошао први имплус. Из великог страдања нашег народа у бројним биткама и ратовима, из сталне борбе за опстанак која им је и одређивала судбину и индивидуалне путеве. Стога је и „оружје” обликовало њихова осећања, стрепње, наде, смисао живота. То сам почела да осећам и у себи, градећи и сабијајући своју песничку књигу у грб кога чине сабље и мачеви српске књижевне традиције. Јер, и српска књижевност се бори за опстанак и слободу и ми, попут наших предака, морамо подићи симболички устанак зарад њеног одржања. То је један ток. Други је Цветајева, чији стихови су мото збирке и активирају сав емоционални склоп (сваке) жене, која се самим тим што живи, бори са широким спектром свега онога што се отима рационалном и што побуђује унутрашњу буру. Љубав жене је двосекли мач, то сам спознала читајући Цветајеву. Ако желиш да спознаш љубав, нема дршке и нема канија, она која воли мач држи за оштрицу, као кад Бели Бора из Скупљача перја разлупа чаше по асталу голим рукама, не глумећи, већ истински. Љубав је и као калемарски нож, који ти реже кору постојања и усађује грану која расте и листа на теби.

Лазар Букумировић и Јелена Марићевић Балаћ у канцеларији Одељења за књижевност и језик Матице српске.
Лазар Букумировић и Јелена Марићевић Балаћ у канцеларији Одељења за књижевност и језик Матице српске.

На корицама Арсенала налазе се и пиштољ и ружа. Да ли је, онда, Ваша поезија више лирска или епска?

Моја поезија је епско-лирска, дакле, баладична и трагичка. Ако не произведе зрно катарзе, није добра поезија. Она је, вуковски говорећи, и женска и мушка, а што би Заратустра рекао – за све и ни за кога. У њој је све „као у мужа и жене”, што би рекао Лаза Костић, она је барокно експлозивна и класицистички углађена. Она репрезентује два тренутно моја најснажнија порива, која равноправно егзистирају у мени, чинећи ме живом: бори се и воли, па кад све прође, бар можеш да кажеш да си живела, да у души ниси била бљутава, препуштена стихији живота и ушкопљених осећања.

Са 29 година су Вам порасле „песничке длаке“. Мислите ли да је то закаснели песнички пубертет? Има ли уопште смисла повезивати године са поезијом? Да ли сте и Ви млада песникиња?

Нема смисла повезивати године са песником, али сам раније увек давала примат науци о књижевности пред књижевношћу, па је све некако дошло са писањем поезије као после дугог рата (са самом собом). Врло је извесно да у себи нисам осећала довољно снаге за изградњу збирке, али и да је та снага у једном тренутку почела да извире на врелу писања критике и промишљања о сваком кутку нечије књиге и свакој „травци” која расте између редова. Ја сам као јунакиња народне баладе „среди горе чарне”, сувише стара да бих била почетница, одвише млада да бих била виђеница, а заправо у правим годинама када се и одлучује има ли ово што пишем смисла или је боље покрити се „шћитком переним”.

Арсенал Јелене Марићевић Балаћ.
Арсенал Јелене Марићевић Балаћ.

Ваша поезија баштини како античку, тако и нашу фолклорну традицију. Шта је оно што Вас у миту и обреду фасцинира?

Чини ми се да сам на врелу оног истинског и исконског, нечег што контролише време и што је залог трајања. У нашој народној традицији осећам снагу, она ме покреће и мотивише и увек потврђује да је све могуће и смислено, слобода, жртва, љубав. Наклоност према античкој класици долази из детиње жеље да будем археолог. Доцније, читајући Милоша Ђурића, који је писао о везама наше народне књижевности (и не само народне) и како Хомера, тако античких грчких лиричара и трагичара, осетила сам снажно осећање поноса, али и потребе да се у српској књижевности то настави; Персијанци и „Бој на Мишару”, Архилох и Горски вијенац

У складу са претходним питањем, да ли је Ваша концепција поезије мистична и митска? Мислите ли да се поезија храни свакодневицом, веризмом и језичком шкртости, које су, признаћете, поетичке константе бројних савремених песника?

И мистична и митска је. Нема поезије без магије, тајне и умочености у сафт мита. Поезија је предивни Ахилеј, кога мати урања у вечност, али који се за смртност држи оном неумоченом петом. Тај Ахилеј има свој специјални штит који га брани и у коме га сахрањују. Он се заљубљује у рањену краљицу Амазонки на самрти, ону која је кренула у рат да би се могла удати. Тим потресима који се препознају и у нашим неархајским животима се храни моја поезија, с тим да ту спознају доноси искључиво проживљено искуство. Нисам поборник помодарске језичке шкртости или потпуне депоетизације поезије. Штавише, вратити мало узвишености поезији, није на одмет. Пишем спонтано, онако како ми се песма да. Јер, не одлучује човек о томе ког ће облика бити крушка, јабука или дуња која му даје мрвицу могућности да разуме свет у који је бачен. Ако сви једу наранџе, а у мојим рукама заврши грозд, рећи ћу му – нека те, биће и за ракију.

Не говорећи о узорима, јер на песнике ипак утиче све што су очи „имале рашта прочитати“, ком аутору бисте поклонили један примерак Арсенала и зашто?

Његошу нашем дивном. И оном Његошу из песме Црњанског, који пише како за очи невесте утехе нема, а „свему на свету беше утехе”. Том нашем прелепом титанском владики, с крстом и мачем у рукама, а срцем замандаљеним у „ноћи скупљој вијека”, њему један Арсенал послала бих уз ток времена.

И за крај, јесте ли научили како се песма оплакује?

Нисам, ал’ се спремам. 🙂

Разговор водио: Лазар Букумировић

Scroll To Top