Поетичка и структурна начела готске збирке прича “Нови Јерусалим” Борислава Пекића – I део

И одведе ме у духу на гору велику и високу, и показа ми град велики, Нови Јерусалим, где силази с неба од Бога. И имаше славу божју, и светлост његова беше као драги камен, као јаспис светли. (ОТКРОВЕЊЕ ЈОВАНОВО, 21, 10-11)1)

Борислав Пекић је један од кључних аутора модерне прозе друге половине ХХ века. Рођен је у Подгорици 1930. године, а студирао је експерименталну психологију на Филозофском факултету Београдског универзитета. Од 1958. до 1964. године радио је у филмској индустрији као драматург и сценариста, партиципирајући у писању сценарија за око 20 наших и копродуционих филмова; укупно је аутор око 30 драмских дела за позориште, радио, телевизију, емитованих на нашим и страним радио – телевизијским станицама и позоришним сценама. Годину дана је био члан уредништва Књижевних новина (1968-1969), а 1965. објављује прву збирку Време чуда, након које следе роман-хроника Ходочашће Арсенија Његована (1970), новела Успење и суноврат Икара Губелкијана  (1975), новела Одбрана и последњи дани (1977), роман-сторија Како упокојити вампира (1977), роман-фантазмогорија у седам томова Златно руно (1978-1986), роман Беснило (1983), антрополошки роман 1999 (1984), Атлантида I-II (1988), да би 1989. године објавио збирку готских прича Нови Јерусалим. Борислав Пекић је преминуо 1992. године у Лондону.

Мирољуб Јоковић Пекићево дело сагледава управо у контексту генерације којој припада и која је „у савремену српску књижевност унела једну значајну новину: односи унутар самог књижевног текста схваћени су као функције међусобно равноправних елемената, што до појаве ове генерације није био случај. Језик, јунак, композиција, теме, слојеви значења, слојеви предметности, немају исти третман, као у прозио реалистичког проседеа, рецимо, јер се ниједан од ових елемената не фаворизује на рачун другога. Ако су промене унутар савремене прозе видљиве на статусу појединих елемента, онда су промене на плану структуре још видљивије, а такође су уочљиве и промене на схватању функције тих истих елемената прозног текста.“2) Односно, за модерни роман, тачније прозу, карактеристични су поступци дефабулације, брисања границе између фикције и реалности и у том оквиру проблем односа према документу и историји, те изразита наглашеност полифоније, фантазмогоричности, интертекстуалности и аутоцитатности, а низу наведених елемената, неопходно је додати и појам књижевног жанра, кога Пекић интерпретира и модификује. Поетика Борислава Пекића на изразито особен начин износи проблем жанра, који као равноправни елемент структуре књижевног текста, бива трансформисан и прочитан на сасвим нов начин. Овакве жанровске одреднице су посебно упечатљиве у тзв. циклусу негативних утопија. Антиутопијском опусу припада трилогија романа Беснило, 1999 и Атлантида, као и збирка прича Нови Јерусалим. У књижевној теорији посебно место заузима утопијски роман у коме се описује идеално друштвено уређење; друштвено уређење прошлости (ретроградне утопије), друштвено уређење будућности (пророчке утопије) или се оно смешта на неко измишљено место, те даје као апстрактан план (фантастичне или теоријске утопије).  Међутим, оне могу бити и супротне од идеалног, односно да као негативне пророчке утопије исказују страх од будућности. У том случају се говори о негативној утопији, врсти која је карактеристична за подручје европске цивилизације са динамичним друштвеним поретком који стоји у вези са појмом Прогреса. Таква литература посредно нуди одговоре на питања која се тичу  човека, његовог положаја и цивилизације уопште, од постања до апокалиптичних сећања на будућност, затварајући тако човеков круг наде који чине практично три тематска круга – прича о појединачном, микрокосмичком удесу, катастрофи ограничених размера и антрополошка повест о коначном смаку цивилизације.

Извор: Борислав Пекић

Нови Јерусалим Борислава Пекића је дело које у пуној мери илуструје ауторову зрелост и доноси крајње закључке његових антрополошких истраживања. Њега чине пет прича, што је иначе број који симболизује склад и хармонију и у складу са тим представља човека раширених екстремитета као свеопшти симбол Универзума, али и као симбол понављања исте историје, односно судбине. Из тог венца приповедака, од којих свака својим мотом, симболима и јунацима на одређени начин проблематизује  интертекстуалне везе са Библијом, античком књижевности, али и савременом европском културом уопште, остварује се космогонијски принцип кроз пет елемената чије се значење аутор наводи у уводним цитатима сваке целине. Дакле, полазни оквир за целокупно тумачење дат је кроз укупну хронологију која се линеарно одражава у годинама наведеним уз наслов појединачне приче као и кроз фундаменталне космичке праелементе у уводним цитатима – Ватра, Земља, Вода, Ваздух и Метал.

Збирку-венац Пекић отвара причом Мегалос Масторас и његово дело, 1347, следе Отисак срца на зиду, 1649, затим Човек који је јео смрт, 1793, па Свирач из Златних времена, 1987. и затвара је последњом-Луче новог Јерусалима, 2999.

Прво сам се плашио апокалиптичних финала… Онда сам се ужаснуо од трајања цивилизације, од њеног тријумфа. Њен ми се спори живот учинио горим од брзе смрти.3)

Таквим ставом аутор делује као песимиста, будући да му је негација начин прихватања и  разумевања стварности којој нема спасења, јер је судбина сваког великог пројекта и свеколике људске стваралачке делатности управо у разарању и деструкцији. Ниједна нас цивилизација није увела у Нови Јерусалим.4)Наиме, проблематика урушавања мита о идеалној стварности реализована је у свих пет целина збирке приповедака, односно романа-хронике Нови Јерусалим. Формално одредивши своје дело у поднаслову као готску хронику, аутор истиче спрегу између историјског и предања, универзализујући испричано и наглашавајући потребу превазилажења конвенционалног схватања жанра. Књижевна теорија хронику (грч. χρόνος-време) дефинише као књижевни жанр из византијске историографије у коме се историја човечанства или једног народа посматра у светлу идеје о божанском провиђењу и сврховитој моралној законитости друштвених збивања. Корени историјског казивања хронике се губе у библијском предању и повестима о настанку и развитку људске заједнице. Такође, хроника може да представља хронолошки регистар историјских догађаја који се често бележе у време када се збивају, а понекад се настављају  на предања или историјске прегледе ранијих времена. Термин готски у овом контексту се доводи у везу са готским жанром (романом, поезијом) који је био нарочито популаран у Енглеској крајем XVIII века. Тим делима доминира атмосфера страве и језе, мрачних заплета и надасве тајанствених догађаја и фантастичних мотива као последице интересовања за ирационално, а радња многих се углавном одвијала у амбијенту налик средњовековном.

Борислав Пекић на демонстрацијама 1990. године Извор: Борислав Пекић

Узимајући у обзир наведене чињенице, одредница готска хроника, дата у поднаслову, даје изразиту поетску тежину у смислу изражавања два контрадикторна стремљења што ће се уочава и у самој структури приповедака као и у творби њених јунака: склоност ка систематизацији, објективизацији, те научној емпирији насуптрот покушајима да се представи један фантазмагоричан свет. Чинећи својеврсну оксиморонску синтагму овакав поднаслов сведочи о постојању једног жанровског хибрида кога аутор користи искључиво за ово дело, а она се у ширем смислу може одредити и као модерна апокалиптична књижевност са одређеним историјским контекстом. Апокалипса се етимолошки означава као откровење и у вези је са хришћанским списима који говоре о крају света, завршетку историје и стварању новог, идеалног простора разоткривајући притом будуће догађаје. Аутор је пророк који сагледава космичке тајне изражавајући тако космички дуализам и отварајући метафизичку и историјску раван у судбини човечанства где се сагледава борба добра и зла и песимистички поглед на будућност цивилизације као исхода те борбе. У том смислу, уколико се чита у континуитету, дело се само конституише као роман о историји човековог пада у чијем епилогу је управо и поента. Цитат на почетку збирке је дословно преузет из Новог завета, односно из Јовановог откровења које нам доноси предсказање поновног Христовог доласка, те небеске борбе против паклених звери и коначне победе над Сотоном, чиме се успоставља Ново небо и Нова земља, свеопшта хармонија у Новом Јерусалиму. Својом реализацијом у негацији, аутор сваком причом, као својеврсном стилском и поетском вежбом, на нови начин испреда мит о Новом Јерусалиму, деконструишући и пародирајући изворни библијски подтекст.  Реинтерпретацијом оригинала прича о успостављању вечног раја и свеопштег искупљења човечанства доведена је у питање управо нарушавањем идеализоване стварности што се препознаје на историјској основи – кроз болест, смрт, зло, насиље; практично све оно што је у суштини обликовало историју каква је позната данас. У том смислу, сви ликови су смештени  у једно историјско доба, тачку извесног историјског прелома, што ће и оправдати њихова размишљања, коначна делања као и бирања која попримају фаустовски карактер.

Историјска раван у делу Нови Јерусалим

Њихови Елементи наговештени у уводним цитатима су међусобно нераскидиво повезани творећи Космогонију; опет двогубост тих Праелемената се одражава у подвојености ликова и мотива. Они су бића Ватре, Земље, Воде, Ваздуха и Метала. Готска хроника је у суштини хроника деструктивног деловања елемената како у природи, тако и у самом човеку. У вези са њима прва апокалиптична слика катастрофе датира се 1333. годином кад се свих пет елемената „на жуте људе подигоше“5) и представља својеврсни увод не само за прву причу, већ и за читаву идеју  припадности јунака одређеном елементу чиме се твори нераскидива веза појединачног човека као микрокосмоса са Универзумом.

То се можда чак најбоље види у наводу Данила Киша из Гробнице за Бориса Давидовича: „Тело је ватра, вода или земља, а душа је алфа и омега, њој треба подићи светилиште.“6)

Има људи чији је живот траг врелог железа у тле утиснут. Где ступе, под њима гори. Када мину, дим спаљене земље дуго још вређа очи. Они су као звезде чије рађање видимо милионима година пошто су згасле али га никад не чујемо. Смрт старог сунца изгледа као рађање новог; умирање оваквих људи увек је рађање новог и неизвесног.

Они су бића Ватре. Ватра је њихов Елемент. Њихова природа и судбина.7)

Прву причу Мегалос Масторас и његово дело, а самим тим и њеног јунака, уметничког резбара Думетријуса Кира Ангелоса, Пекић позиционира у 1347. годину, у Алеју, у периоду стравичног изумирања европског становништва услед масовне епидемије куге која је однела животе готово трећине тадашње европске популације (процењује се да је умрло између седамдесет пет и сто милиона људи). Ширећи се бродовима из Кине, стигла је до европског континента где се услед нехигијене у градовима врло брзо ширила и 1347. године доспела је до Константинопоља и јужне Европе. Куга примарно напада пацове и друге мале сисаре, а од њих инфициране буве преносе болест на човека који у том случају оболева од бубонске куге или кужне сепсе. Уз оток лимфних жлезда на кожи оболелог настају као катран црни подливи, тзв. мртвачке мрље, а најкарактеристичнија појава су бубони – отечене лимфне жлезде под пазухом, по којима је болест и добила име. Због веома високог степена смртности која наступа између трећег и петог дана, бубонска куга или Црна смрт је изазвала демографску катастрофу незабележених размера потпуно изменивши друштвени живот Европе.8)

Има људи чије стопе, у песку трајања утиснуте, не воде истим смером у коме су водили њихови животи. Ако тим трагом пођемо, нећемо о њима истину сазнати. Њихове стопе ту су али се не виде. Осећају се у туђим траговима, назиру у туђим смеровима, откривају у туђим стопама.

Они су бића Земље. Земља је њихов Елемент. Њихова природа и судбина.

Наредну причу  Отисак срца на зиду и њеног ловца на вештице, Мастера Џона Блексмита, аутор смешта у изузетно турбулентну годину 1649. у којој осим куге Европом влада и помама за убијањем вештица. Прогон на тлу Европе започиње успоном шпанске Инквизиције као видом борбе против различитих облика јереси, што је резултирало првим великим спаљивањем вештица 1482. у Севиљи. У католичким земљама су током средњег века донети бројни закони против вештичарења, а свеопшта параноја и прогон је потрајао све до Наполеонове коначне забране почетком XIX века. Такође, то је година бурног Енглеског грађанског рата (1642-1660) који се водио између присталица краља Чарлса I и присталица Парламента. Као и његов отац, Џејмс I, Чарлс је веровао у „божанско право“, тврдећи да је његово право да влада дошло директно од Бога што је изазвало сукоб са Парламентом. Иако је сукоб почео раније, године 1642. у целој земљи су започеле борбе између ројалиста, који су се називали Каваљерима (краљевих присталица) и присталица Парламента (округоглави). Након друге фазе рата, Чарлс је окривљен за издају и погубљен 1649. године. Након његовог погубљења Парламент је укинуо монархију и Енглеска је проглашена за републику. У почетку је Парламент управљао земљом да би се 1653. године појавио Оливер Кромвел као снажни вођа и Лорд Заштитник.9)

Има људи чији је живот траг у води. Невидљиви су, нечујни, нестварни, без отисака у пешчаној пустињи човечности. Не знамо одакле су међу нас дошли, а кад оду, зашто су и куда отишли. Док су богови земљом грmели, тако смо их препознавали. Кад нас напустише, од њихових моћи људи наследише једино способност да живе, али да не буду.

Њихово је биће Вода. Вода је њихов Елемент. У води њихова природа и судбина.10)

Следећа прича, Човек који је јео смрт, прати време тзв. борбе за моћ, тачније Владавину терора 1793. године у Француској током трајања Француске револуције (1789-1799), а њен јунак,   Жан – Луј Попје ради као писар који у Протокол заводи пресуде да би се касније тај списак за погубљење прослеђивао Трибуналу. Француска револуција је започела 1789. као последица кризе у друштву, односно лоше владавине и велике разлике између богатих и сиромашних. 14. јула 1789. извршен је јуриш на Бастиљу, а Луј XIV и  његова жена Марија Антоанета су ухваћени  и 1792. погубљени. Након тога завладали су нереди и почела је борба за моћ. Нова револуционарна Влада почела је да се обрачунава са непријатељима, ројалистима и започела је борба између двеју група, јакобинаца и жирондинаца. Јакобинци као победници су преузели вођство у новом владајућем телу, Одбору јавног спаса. У периоду Владавине терора (1793-1794) погубљен је свако за кога се сумњало да је против револуције. Основан је Трибунал чија су суђења често била исхитрена и неправедна. Процењује се да је око 18000 људи страдало на гиљотини.  Убрзо је Максимилијан Робеспјер имао диктаторску власт у рукама, све док и сам није послат на гиљотину 1794. чиме се окончава Владавина терора.11)

Има људи чији живот у мочвари трајања личи на трагове црвенокожаца кад неће да буду уочени. Индијански ратник се тада враћа, полажући пете у стопе старог трага. Одскаче на камен који отиске не прима и заувек нестаје. Око примећује варку ако уме да разликује дубину трагова остављених једним ходом од оних отиснутих у два наврата.

Ону су бића Ваздуха. Ваздух је њихов Елемент. Њихова природа и судбина.12)

Четврта прича под називом Свирач из Златних времена сведочи о периоду из времена комунистичке револуције, односно у питању је 1987. година у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији. Иако почива на духовима из прошлости двојице пријатеља – песника, тачније послератним годинама у Београду, историјска нит је неоспорно она у којој се назире криза југословенског друштва и државе. Протести, репресија, штрајкови, али и појава програма за независност и плурализацију представљају само наставак сукоба након смрти Јосипа Броза Тита, а који ће кулминирати деведесетих година.

Има људи чије трагове следимо као уметничка дела. Њихове стопе нису у живот утиснуте, оне су извајане као што се вајају кипови. Не можемо мислити да су могле бити друкчије, другог облика, нити у другом правцу водити. И облик и смер одређен је њиховом идејом.

Они су бића Метала. Метал је њихов Елемент. Њихова природа и судбина.13)

Епилог збирке чини прича Луче Новог Јерусалима која читаоца смешта у доба свеопште цивилизацијске кризе друштва далеке 2999. године на ледом оковано археолошко налазиште и наратора – археолога који покушава да открије шта се десило цивилизацији Новог Јерусалима, чији су остаци костура човека и кртице нађени у леденој пећини. Наизглед одступајући идејно и по структури од остатка, финална прича поентира Пекићеву суморну антрополошку студију о месту и значају човека у свеукупној егзистенцији затварајући читаву слику управо цитатом из Откровења Јовановог које се налази на почетку књиге.

Извор: Борислав Пекић

Специфично истицање и тумачење историјског контекста као значајног слоја у Новом Јерусалиму доводи на сцену посебни тип човека који дела у неуобичајеној ситуацији управо посебним видом делања на граници. Пекићеви протагонисти своју властиту, посве људску делатност схватају као могућност неког вишег, божанског изражавања. Таква ситуација допушта могућност избора, који се претвара у својеврсно кушање, готово мамљење на ону страну, што имплицира нужно дуални свет који стоји на располагању Пекићевом човеку. Упечатљиво је прожимање рационалног и фантастичног, практично њихова коегзистенција, међутим, ипак је фундаменталан онај митски чин стварања као Божанског делања насупрот Хаосу, кога је немогуће реализовати, јер је човек који се игра Творца нужно осуђен на смрт. Услед приписивања божанских способности себи самима, они постају жртве свог дара и као фалсификати они су нужни носиоци зла. Упркос људској природи која га нагони да дела, искушаван човек може само да изгуби битку због своје таштине, те таква судбина сусреће јунаке приповедака – поред свега Мајстор  ипак задржава столицу, Блексмит упућује на своју мајку само да би понизио супарника, Попје почиње да бира пресуде постепено се преображавајући у копију главног џелата Револуције Робеспјера, песник не може да поднесе постојање свог двојника, а археолог на налазишту упућује на могућу гротескну хармонију човека са природом, те потенцијални разлог заједничке гробнице човека, кртице и пацова. У таквог човека Пекић усађује наду у Обећану земљу, Небески град који ће наступити након божанске победе, али тај човек управо због оне једне трећине човечног, таштине, личним избором се преображава у току свог пута, начинивши дефинитивни корак у оно људско, што му је готово предодређено. На крају тај дуализам ишчезава, остаје само суморна чињенница да Златни град ипак остаје на другој страни.

Ауторка: Ана Секулић 

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Борислав Пекић, Нови Јерусалим, Политика: Народна књига, Београд, 2004, уводни цитат
2 Мирољуб Јоковић, Језик у долини оностранаог, Рашка школа, Београд, 1998, стр. 69.
3 Борислав Пекић, Време речи, Београдски издавачко-графички завод, Српска књижевна задруга, Београд, 1993, стр. 278.
4 Исто, стр. 251.
5 Борислав Пекић, Нови Јерусалим, Политика: Народна књига, Београд, 2004, стр. 10.
6 Петар Пијановић и Александар Јерков, Поетика Борислава Пекића; преплитање жанрова, Институт за књижевност и уметност и Службени гласник, Београд, 2009, стр. 209.
7 Борислав Пекић, Нови Јерусалим, Политика: Народна књига, Београд, 2004, стр. 7.
8 Коста Тодоровић, Акутне инфективне болести, Медицинска књига, Београд-Загреб, 1981. стр. 200-202.
9 Велика енциклопедија историје, ИТП „Змај“ Нови Сад, ДОО „Атлантис“ Нови Сад и „Завод за уџбенике и наставна средства, Подгорица, 2004, стр. 260-261.
10 Борислав Пекић, Нови Јерусалим, Политика: Народна књига, Београд, 2004, стр. 82
11 Велика енциклопедија историје, ИТП „Змај“ Нови Сад, ДОО „Атлантис“ Нови Сад и „Завод за уџбенике и наставна средства, Подгорица, 2004, стр. 318-319
12 Борислав Пекић, Нови Јерусалим, Политика: Народна књига, Београд, 2004, стр. 120.
13 Исто, стр. 156.
Scroll To Top