Поднебесје (трећи део)

Поднебесје – први део
Поднебесје – други део

ГЛАВА ПЕТА

Три дана касније, она просто умре у својој постељи, а њена смрт раздвоји оца и сина још више; Гаврил се некако битно изменио, додуше сва та нагла промена изгледала је – ви бисте рекли сасвим природна, будући да оста без супруге – готово вештачка. Те та новина би потпуно супротног утицаја. Наједном поста исувише осетљив, изгледајући као какав пајац, а по кафанама и вароши он непрекидно наглас причаше о њеној смрти, како га је она погодила, како би све дао да се она врати, да његов живот сада нема никаквог смисла. Толико га је та осетљивост размазивала од силне умиљатости у тим заносним тренуцима сећања на њу, да су му чак викали по кафани ”а да ми тебе на хлеб почнемо мазати, а Гаврил?”

Чак је, несретник, знао и да заплаче. Али најглупље од свега било је то што он поче доводити кући најгори женски олош са села. Те би их поседао у удобне фотеље,  намештајући сваку у одговарајући положај, и некако свечано обучен, и истог тона, са дозом осећајности поче их угошћавати, послужавати, даривати. Оне су то некако срамежљивог осмејка гледале, постиђеним гласом одбијале а блудним рукама узимале, док је он бежећи од њихова погледа спуштао главу, као желећи да каже ”та такав сам ти ја, није то ништа…”

Paul Cristina

Петар све то прими са презиром, те се почео завлачити у своју собу све чешће и чешће, понекад је данима не напуштајући, а те дане он испуни бесом да му се зглобови почеше грчити, зуби болети, а чак и у тренутку писања ових сећања, ја по том мрском ружном, нечитком рукопису, могу приметити сву снагу беса којом се оловка држала у рукама:

”Мени вечито би у глави расправа са њим. Хтедох му рећи много тога,  унапред спремих сва питања и одговоре, све прекоре и грдње, испуних се бесом,  али се никад не усудих започети икакву расправу. Хтедох га понизити, рећи му целу истину његове гордости, оштрине, глупости, себичности и страха, учинити га ипак некако нижим од себе, али се не усудих…опет, ни једног јединог момента.

Већ се почех удаљавати готово га и не гледајући дању, избегавајући сва његова понижавања семог себе, мене, имена, презимена, куће, која је свакако понижена већ довољно, али има ли људској штети краја? Поче се у мени сада јављати необуздана жеља за самосталношћу, одласком, без осврта али са идеалном победом. Жеља која се мешала са оном претходном клицом беса, те сав сценарио смислих и одлучих у машти да када бих отишао сигурно да би одлазак изгедао тако театрално, не бих ли барем мало пореметио тај душевно оболели џак, врећу костију и меса; те сам тај одлазак замишљао овако: силазим из своје собе, са руксаком на леђима, и смиреним гласом започињем: ”са тобом је тешко живети, од ње си направио  болесника, од себе сада правиш лудака, премда си то одавно, а са мном си тек у зачетку.. И зато одлазим.”

Али као што рекох и то оста само у пукој машти,  као и слика мене у граду далеком, где ме нико не зна, и где мој живот почиње изнова, као какав нови изданак…”

ГЛАВА ШЕСТА
(наставак дословног преношења записа)

”Мени је већ прошло пунолетство и као из ведра неба, сасвим неокивано, у нашој вароши ја набасах на новопридошлу девојку; о томе нећу дужити. Била је некако болних очију, блага и бледа лица, чинило се могао би је човек једном увредом сву сломити на комаде, и сва та бол мене неописиво привуче к њој. Изгледала је као болешљива (и дан данас је), несигурног корака, као голубица уплашена, и пуна слабости за икакво одупирање. Испрва се само зближисмо, али кроз одређено време та игра пређе у прави однос, и ми се почесмо виђати  често, грлити, љубити и најзад волети. Први дани беху тако радосни и ведри. И поред све те наизглед чедности, као да је, испоставило се касније, имала клицу ђавољу. Однос оста без икакве радости као првих дана и ми падосмо готово у  чаму, безнађе и досаду. Ја сам се чак трудио својим намерним грешкама њу отерати од себе али увек безуспешно, ма шта све нисам радио, без срца да је на своју сопствену одлуку одгурнем од себе. Некако се чинило лакше навести њу да сама учини први корак к разилажењу. Тако бих се ја ослободио одговорности. И у тако гаснутој страсти, нереду, ми се одасмо најгорим перверсијама, бежећи од досаде, тражећи увек нешто ново, новије и жешће. Страст толико поста немогућа за контролисати и сасвим природно у мени се јављи некаква жеља за аскетизмом. Томе сам се и посветио од све силине моје жеље за чистим и честитим животом, визије да се човек може сином божијим назвати, само ако ли посуша његове савете, и да се користећи свој ум он свакако може винути у висине у које се винуо Син Његов, и то све захваљујући свом властитом напору, спремности и памети, а Њега користећи само, и само као средство. Те ја желећи свој живот да доведем у ред, најзад стадох необраћати ни најмању пажњу за њ, престах јој давати икакве љубавне сигнале, нагонске, избегавајући је у сваком погледу. Колико је моја пажња за њу слабила, толико је њена потреба јачала, готово неописиво, чак би се љутила због којекаквих ситница, и најмањих повода, или би, док лежимо, окренут јој леђима, могао чути којекакво цоктање силне жеље да буде макар и погледана! Презирао сам је.

Paul Cristina

Међутим, све то исувише је и разјари, а мој циљ успе, и заиста, она прекине сав контакт али без нарочитог поздрава и последњег збогом, него тек тако, као да раније ништа и не би. Изврсна, изврсна мисао јавила ми се поводом свет тог болесничког односа: када бих ја, овако извучен из невоље, успео сачувати своју душу, и кроз догледно време нашао нормалну жену, једно је сасвим сигурно – сву моју прошлост, сво моје искуство у сваком случају ја бих морао да прећутим, али шта би се из тога могло изродити? Ни по коју цену не бих смео говорити о вези које сам се спасио, поготово не перверсне појединости. Јер из сујете, само из сујете, она, нормална, одмах ће лукавством настојати да доживи са мном све оно што сам већ проживео са блудницом, како би се могла осетити бар на истој равни, на којој је била она бивша…Но, ето, ипак се у мени се развијала  мисао о монаштву, и готово да сам био спреман упутути се на тај пут. Дивио сам се њихивој висини, животу у самоћи, пустињаштву, читао књиге, чак и сам кренуо у  цркву, да се молим,. Замишљао себе  у најразличитијим ситуацијама. Одлазим ја у манастир, а тамо ме дочекује братија са игуманом на челу раширених руку, као да су знали да ћу доћи, и као да су ми хтели поручити ”Баш такав нам и треба, ми смо, нашом способношћу ума могли загледати мало и просто предосетисмо да нам долази некакав битан човек и ето, припремисмо се”, и ја бих се тада уклапао у њихов концепт, изгледњивао се постом, суздржавао, и најзад; преузимао превасходство, а многи од њих, коју ту у пустињаке дођоше не с нарочитим мотивом, најзад би мени завидели…И тако, после неколико година мог живота у самоћи, скроман и смирен,сијајући као сунце у зиму, добио бих благослов да посетим старо место, мог рођења, и у цркви водим литугију. Већина варошана дочека ме готово на ногама, неки се, вековитим страхом почеше плашити мантије, висине и  чистине моје, али већина ипак падаше предамном благослова ради, и ја им га дајем, с осмехом на лицу. Литургија се одржи тако свечано, црква би препуна, сва маса нагрнуше, тамо иза, код улазних врата чу се какво гуркање, од светине што желеше да присуствује и буде што ближе моме преосвештенству.  Умирим их кроз две три речи, литургија поче и заврши се, а ја стадох беседити: и сви падоше на ноге преда мном, као сам анђео  да сиђе са неба и говори им најсветије тајне, и ја изустих:

Господо, драга браћо и сестро, (не знам зашто бих рекао баш тако ”драга Браћо и сестре кад нит су ми драги, нит су ми браћа и сестре, нитсмо у истој равни),нама је остало само једно, – да будемо родољубиви, да љубимо једни друге, испунимо се саосећајношћу за другог. Али како је појединац у стању да љуби другога, саосећа са другим ако није у стању волети себе услед свих својих јада. Лако, драга браћо и сестре, искреношћу и упознавањем. Једино упознавањем двоје људи може се заволети, али да би се они упознали, ипак је потребна потпуна искреност. А не сплетке, заврзламе, фолирања, лажи! Ја сада то веома добро разумем, јер ако би се човек лажно представљао, он би се у својој лажио губио, јер сасвим природно она би одлазила толико далеко да он ни сам више не би знао шта је рекао за истину а шта за лаж. Она би расла и равијала се. А како би онај други био у стању да заволи нешто што је лажно, или онога који лаже? Кажу многи учењаци, прихватајте туђе мане, а зар је човек у стању прихватити толику ману као што је потреба за лажима?

Чујте! Чак и да лажна представа успе, и други заволи ту вашу лажну представу, будући заслепљен својом неученошћу, наивношћу и глупошћу, мислећи да је она истинита; та каква је корист од тога, ако не краткотарајна манипулација и власт? Али на дуге стазе каква је корист ако тај други заволи оно што је лажно, оно што не постоји, заволи ли илузију? Јер верујте ми на реч, кад тад мора доћи тренутак искрености, и када он наступи, шта ће онај други рећи – та ко си ти, ја тебе не познајем? Представи се, јер овакав ниси био! . Прах оста од свега тога. Зато драги моји, будите искрени, пре свега – према самоме себи, а одмах затим и према другима, јер једно без другог и не иде и не може.  И тек тада, у својој искрености заживеће љубав и смирај. Истина је пут до љубави, драга моја чеда!

А они сви аминују, бацају се под ноге задивљени, као у лудилу, старицама наврнуше сузе на очи, желе да ме додирну, општа галама настаје усред светог места; а тамо у дворишту цркве, у углу, код капије, група варошана стоји у кругу, разговарају се међу собом и чује се тек покоја; ”та он је син…разврата, неморала…Ко је он да нам ишта каже?”

Paul Cristina

ГЛАВА СЕДМА

Већ се испричало да је међу оцем и сином однос после смрти супруге  и мајке, постао некако затегнутији  и  удаљенији, да се Гаврил битно изменио али опет у служби својих клаунских представа; и да је за то време, Петар, после краткотрајне али ипак упечатљиве  везе почео самовати, облачити се као какав поп, а у својој вери поста готово фанатичан, осуши се од изгладњивања, образи му некако упадоше, тако да је изгледао као да му је  педесет, а не тек деветнаста година. Оцу нарочито засмета то његово нагло побожно расположење, толико то подсмешљиво заволе да чак и поче кући остајати само да би га гледао у свом том пустињачком заносу. Тако да је волео младића да боцка питањима, а каткад и направи сцену, тако да би за ручком, док би младић сав у заносу готово и не примећујући ништа око себе читао наглас какву молитву, затворених очију и рукама некако увис дигнутим, као да чека благослов директно с неба. Гаврил би то посматрао  с осмехом на лицу, једном обрвом подугнутом навише, карикирајући и као се суздржавајући да не прасне у смех, а када би младић стигао до захвалнице на дату му храну, Гаврил би наједном поруменео и битно изменио свој подругљиви израз лица и сав у бесу лупио шаком о сто,вичући:

”Ја сам ти дао храну, и шта има бре да захваљујеш икоме другоме до мени?”

Молитва би се прекинула а ручак се наставио у непријатној тишини, али недуго затим Гаврил, по својој природи, умро би а да не постави питање:

”А је ли, да те питам, шта ће ти дати Тај твој? Ти ипак претерујеш у свем том, а можда би и најбоље и било да се оставиш тих лудорија, и урадиш покоју, ако не новчану, онда бар за нас корисну ствар?”

Тада би Петар спустио кашику у тањир, не испуштајући је из руке, већ само благо дижући главу без покрета врата, тако да смогне погледати старца са извесним презиром  правац у очи; и рекне:

”Ја можда ни сам не верујем Њему, али ипак морам га поштовати, као некога ко учини први, ово је битно, први, прилично велику ствар. Можда он и није то за шта се представљао, али ипак у једно ја сам сигуран, да је он нама оставио путоказ и учење како се постаје такав, и да би сваки човек, придржавајући се Његових нових правила, могао да се се уздигне, ако не до истих, онда бар до приближних висина. Он дође као какво срество, а не истина, већ само средство за постизање виших циљева, и ја сам на том путу.”

”Бо’ме си ти амциозан, хаха, али ипак морам да приметим да се твој и Његов мотив знатно разликују, јер ипак, твој је везан за некакву гордост а његов ипак заза скрушеност, нисам ли у праву? И не заборави да он рече, Без мене не можете чинити ништа”, значи,  и да постигеш све што си тако бајковито замислио, ти би ипак морао Његовом ауторитету и његовим законима остати подан и веран,а  од твоје слободе не би било ни почетно С. Та зар не мислиш да је и то рекао само, како ти кажеш, као средствену мисао?”

”Ја бих рекао да је наука на извесном путу да докаже да не постоји Богочовек, али да човекобог ипак треба да постане, сам, по својој заслузи али ипак његовом посредовањем… Засад, је било само појединачних случајева, али кроз неколико хиљада готина…можда читаво човечанство…”

Старац тад оћута, будући ослабео и упути само прекоран поглед који прекину Петрово излагање, и замисли се одакле му уопште снаге да све то изговори, њему, јер то би готово први пут да Петар успе без дрхтаја гласа ишта одговорити оцу…

ГЛАВА ОСМА

Од смрти мајке не прође ни две пуне године, а већ једне зимске ноћи, раних јутарњих часова Петра пробуди лупа гвоздене капије, некакви урлици, животињско мумлање, те огрну капут и стрча.

Оштар мраз, залепљен за сваку твар, а ситне назубљене пахуље ветар носаше на све стране, само два господичића стајаше код  куће Кавезића, наслоњени на стубове који држаше капију. Један од њих, леђима наслоњен на стуб,рукама се придржавајући за њ, сав задихан као једва спасен из вртлога вира. Други, руком се држаше за стуб, повијен у струку, готово без снаге. А кад спазише Петра,  онако пијани почеше опет мумлати којекакве глупости;

– Десило му се, пао тамо!

И вукући га за рукав капута, прстом показујући према јарку у улици, водећи га као некакви лудаци за собом; а Петар препозна човека у капуту, како лежи у рупи; препозна га смрзнутог, свога оца.

”Мој отац је алкохоличар, тачније био је, и целог свог живота борио се са тим алкохолом, живео као пас, мучио себе и оне око себе, и каква блажена смрт за таквог једног човека! Готово да није ни осетио зиму која га је појела, пун алкохола он само паде и оста ту неколико сати, у несветици, а после и мртав. Од њега, мени је остало ово имање, довољно да сам обезбеђен, и укаљано презиме, али ипак, све што он чињаше, готово сви прекори, приређиване сцене, то беспрекорно душевно мучење, погледи, претње, батине, не вреди једно зрно остављеног новца. Сећам се; када сам пролазећи поред кафане био позван да свратим, као још сасвим мали дечак, и тамо, унутра, смештен у његово крило, обгрљен огромним рукама, уплашен развратних погледа упртих у мене; био натеран да наискап попијем чашицу жестине. Он сав осећајући се на алкохол, крвавих очију али некако умиљат према мени, понесен алкохолом, сав у некаквој пијаној родитељској љубави, нагло промењеној, приближи ми чашицу уснама, и нагне; пола се сли низ моје грло, пола низ браду, и ја истог тренутка повратих по себи, по њему, по поду. Он, увређен, бесан, одгурну ме из крила ударцем по рамену, падох на под упишан од страха, и би истеран као какво псето, послан кући, да га чекам, док он не заврши, и да не помислим да се скријем, да плачем, или се тужакам, јер биће, како каже, много горе, да ћу га запамтити. И ево, памтим га…. Сетих се још и готово првог урезаног сећања, обелешке мог раног детињства, она прва сећања, али на сву несрећу, гнусна. И сва каснија понављања истих сцена, мени се сузбило у једну, страшну слику Било ми је можда 4 године; отац се враћао кући када сам већ био дубоко у сну, будила би ме гласна, узнемирујућа лупа капије, и као у неком бунилу, пробуђен слушао откуцаје срца, готово престрављен. Са улазних врата допирала би некаква бука, смена мушког па женског баса, опет неразумљива, као у бунилу. Глас би постајао све јачи, ближи мени, док се наједном не би претворио у сасвим разумљиву галаму, пришашвши скроз ту, до моје собе, и цео хорор прерастао би у оштар мушки бас и јецање тучене  жене… Ја ни дан данас не бих могао говорити о овоме без дрхтаја гласа, тек можда у трећем лицу, али и тада бих, сигуран сам, одавао некакав бојажљиви поглед, да ико може приметити да је у ствари реч о мени самом…И ето, такви дани обележише моје детињство, и нека ми зато нико од учених не каже да грех није преносан, када сам ја ево живи доказ! Та зар бих могао постати овакав, да је моје окружење којим случајем било иоле људско… Зар би човек одрастајући у складу могао развити у себи тако префињену и тако педантну мајсторију увиђања туђих мана, ружних лица и њихових недостатака? Но, на страну све то; јер ето, сад, ја, у својој великодушности овом приликом свечано опраштам; та не преврћи се старче не преврћи!

Исте вечери, Петар заспе чврстим сном, готово безтеретан.

Аутор: Душан Бањеглав

Scroll To Top