Поднебесје (први део)
Поднебесје (други део)
Поднебесје (трећи део)
САН ПЕТРА КАВЕЗИЋА
Под јаким осветљењем, у великој соби беж боје, на кревету са белом поставом, лежаше дубоко у сну отац и син. Гаврил и Петар; наједном, већ ошкринута врата отворише се толико да из суседне мрачне просторије успе да се протури глава неког трећег. Но, протури се глава самог Гаврила, који би и тамо, код врата, и који лежаше заједно са сином у кревету. Заједно са протуреном главом пробудише се обојица, и онај други Гаврил, на вратима, са развученим болесничким осмехом преко целог, бледог, руменог лица полако уђе у собу. Собу наједном испуни некаква гласна тишина, готово напета, као да све зујаше а ипак све би тако мирно и безбедно. И исти тај, двојник, упути се ка кревету, према стани на којој је лежао Гаврил, пробуђен, али непомичан; и од своје шаке и прстију он направи пиштољ. Петар све то гледаше узнемирено, али ништа не уради док овај други, скроз приђе његовом оцу, и немо, без икаквог звука, са истим оним злурадим осмехом са којим је ушао, опали хитац из руке-пиштољ и учини да Гаврил умре тако непомичан. Те пиштољ упери ка Петру који устаде у седећи положај, и таман да испали; сва соба се озари необјашњивим белилом, а Петар се нађе на пространој ливади.
А Тамо, све процвало, у даљини дорат се игра на леђима, плава девојчица насмејана трчкара по ливади просипајући млеко. Зраци сунца употпунише идилу, и као да све би савршено. Фалило је само неколицина људи и све би се пореметило; но исти ти људи који би омели склад налазише се иза леђа Петра, тамо, у даљини, на некаквим теренима. А он, гледајући целу слику природе, осети се као део ње, и имаше осећај да све што живи на тој ливади њега и не примећује, али ипак знао је да припада свему томе. Босоног, он направи један корак по мекој трави и тек што закорачи нађе се пред новом сликом. Стајаше на утабаном путу, који гледа и води ка некаквом врту; међутим, сад слика није толико бистра као што би тамо, на ливади, где се коњ играше по трави, и где зраци сунца падаху с неба на росну траву; већ би сутон и магла спуштена до земље. Готово скандинавске боје, модрозелене крошње, а тамно плаветнило пружало се у даљини тако да се већ иза трећег,четвртог дрвореда није могло препознати шта следи. Тек у даљини удари гром, часак касније појави се муња и Петар се пробуди; са лупом срца, у зноју, преплашен, осврћући се по соби, и рукама по зиду тражећи прекидач, у мраку, грабећи за светлост.
ГЛАВА ДЕВЕТА
Све се чинило као да се дуго ишчекивана слобода сасвим приближила; да је сва она пука маштарија била остварива и лежала, ту, на дохват руке. Рекли бисте ”није ли то болесно”, чекати на смрт родитеља само ради самосталности? Рекао бих да јесте, али ко зна, ипак је тај случај код нас, генерално, чест феномен, мада прилично дубоко сакривен и од нас самих. Било је просто таквих случајева код нас у малој вароши, да дете, трпи, годинама, и годинама подређено очевом ауторитету, оно сматра да бива злостављано и ограничавано; наједном кад одрасте, дође и његових пет минута, и ”кврцне му у глави”, како говоре наши варошани, и оно у мирноћи осветника, испребија оца на смрт. И ето, после у вароши сви говоре како ”не знају шта му би”, да је оно, дете, било ”за пример” и што је најсмешније, да је дете ”знало увек на улици да поздрави љубазним поздравом”. И ето поред свега тога, чуде се, јер за њих није незамислива помисао на такво што, и гарантујем да је велика већина њих бар једном у животу и мислила о томе; већ je за њих страшан сам чин. Међутим десило се тако да Петар би срећник, те га заобиђе таква судбина. Али и сигуран сам да би он пре изабрао да побегне, неголи дигне руку. У то сам готово сигуран!
Та извесна околност напрасне, премда не могу рећи неприжељкиване, смрти, допусти да се Петар некако упусти у живот, са привидном слободом. Те он, с времена на време поче одлазити у село надомак вароши, како би завршавао оне послове које је некада завршавао Гаврил, а ти послови састојали су се једино из тога да прикупи новац од давања земље у ренту.
Тако се он и упути на тај пут; и само што поче живети, већ га снађоше сасвим непотребне маштарије: ”данас у аутобусу, док сам седео сав у својим мислима и маштао о могућем замонашењу; у пуном аутобусу, као мени за инат, и баш поред мене и надамном надвила прилика позамашне, дебеле жене. И готово да сам могао да предвидим сво следеће. Ну, није прошло ни неколико минута вожње ка суседном селу, а она жалећи се сама себи, наглас уздахну и ухвати се за леђа као говорећи, сасвим имеђу редова, да њу боле леђа, и да побогу, она тако у болезни, нема где да седне, и да побогу, њој неко, (а засигурно сам тај неко био ја!) мора да уступи место. Видите; ја бих можда, и сам, у својој доброти, њој и уступио место само да она није којим случајем сама, са тако префињеном препреденошћу, понављам – сасвим између редова – рекла како је она та која треба да седи. Али после тог гнусног потеза, не само да само да сам одбио да јој устанем, него сам је погледао са таквим презиром у очима, да ју је истог тренутка прошла жеља за седењем, и како ми се чинило; да ју је истог тог тренутка она бол у леђима, која је притом можда била непостојећа, засигурно попустила, те је тако лагано издржала цео пут до села, стојећи и ћутећи! На крају крајева, она може бити и каква женскиња, која у свој својој заглупљености мисли да ја њој по традиционалној дужности морам уступити место; те је у сваком случају боље не устајати.
Морам напоменути да овакву, подлу лукавштину, увиђам скоро на сваком месту где се појавим. Рецимо, негдан пред црквом, (ја сам ово опазио и раније), стоји она сиротиња, исцепана, и све као да намерно себе чини још одрпанијом, па им није доста што просе ту, у ритама, већ и лице своје унакажују и смишљају којекаве поштапалице, не би ли се учиниле јаднијима него што већ јесу. Не би ли се когод смиловао и уделио који динар. Каква представа!
И не само што се унаказе, већ тачно знају какав осећај обузима верујућег човека који се нађе пред светим храмом. Обузме га некакво саосећање, туга, грешност, а оне, те такорећи беднице, то искоришћавају, тако очигледно, са намером! И шта ће човек, занесен том бедном сликом него да удели који динар. А можда му је баш тај динар био потребан за парче хлеба или шта већ. Још ако је улица у којој је црква прометна, а јесте, па пун погодак!
Поганштина, на све стране само поганштина!
Међутим није ту сав крај; немало прође након што их презрено и прозрено погледах, и прошавши поред њих као поред каквог кипа, не уделившим им динар, ја се нађох у дворишту цркве. ”Помаже Бог” рекох свештенику што се нашао ту, али он не одговори него ме погледа некако снисходљиво, као желећи да ми каже да не примадам ту где сам. А мени се све разбистри истог тренутка и ја схватих да ме није раније виђао овде, и да ме засигурно не гледа као што гледа оне што сваког божјег дана обитавају овде… Мисли он: ти, дечко, ниси део наше породице, и твој глас, дечко, нема удела неког овде, зато буди добар и не лапрдај много… Знао сам ја да он мене не примећује баш из тога што ме је приметио, можда баш и због моје одеће; јер код нас у вароши, све и свја што иоле одсупа од већ виђеног, треба укинути, по кратком поступку!
Заузех место наравно у самом десном углу, где нема никог иза мене, решен сам био готово капуљачу на главу да ставим, но схватих да је неприкладно. Али, то и није битно, битно је шта сам ја тамо имао да видим; у сред цркве некакав ћелав човек, широк у раменима, стоји, најупадљивија појава као да је с намером бирао место на којем ће стајати, и као сав побожан клања се он, успевуши покоју песмицу, па се опет поклони, па скрушено спусти главу као сав у боловима од својих грехова, и размеће се тако својом скрушеношћу а мени би мука да гледам! Готов сам био тог тренутка да му кажем да се губи одавде, да ово није место на које се долази да би човек био виђен, да би се о њему по вароши причало као добром вернику, али у задњем тренутку одсутах. А све је више таквих овде код нас, пуких формалиста, који се клањају и песмице певају да виђени буду, да онај тамо у мантији помисли добро о њима. А ја сам убеђен да сам већи верник од свих њих. Премда нисам прочитао Нови Завет, али чим бих га прочитао, ја бих већ био већи од њих,у то сам сигуран! На крају крајева то није моја брига, и не треба да буде. Баш када бих требао да будем миран, мени овакве глупости навиру у главу!
Но, да се вратим где сам стао; међу гужвом у аутобусу. Наједном, заустави се аутобус и на предња и задња врата уђоше два човека. По свој прилици контролори. Ипак и такви морају да постоје, јер српска су то посла, да се карта плаћа познанством. А такве ствари, веле, морају се сузбијати! Хаха! А ти контролори, то су такви људи, као бирани такви какви су са разлогом. Те са картицом на грудима, као са каквим орденом, верујем да су себе тих тренутака гледал као у самог Бога у својој праведности. Или још горе; као у судију пред кривцем. Та намрштена и отресита господа, сузбијала је путнике као овце у тор, са обе стране, осећајући своју надмоћ у овој игри. Ако се таква ствар са људским страхом уопште и може назвати игром. Занесени својом улогом, знали су они шта и како; ако би ухватили којим случајем преступника, дотичног који нема карту, шверцера, они су са таквом слашћу уживали у његовом страху и слабости. Која је била видна, а била је видна и она нервоза, ”зашто нисам, будала, платио 300 динара, те сад не бих морао да платим десет пута више, зашто?!”
”Здравко, имамо једног!” – Викнуо би онижи господичић, чврстог сангвиничког лица, сав некако озбиљан, као на царини: и тај други, долазио би до преступника, те би заједно стајали пред њим а овај, грешник, не знајући да им то импонује, почео је наводити некакве глупаве разлоге због којих није купио карту, и молио да, ако могу, дају жути картон, те да ће је следећи пут, засигурно купити! А ова два подлаца, ух, како су само уживала у том подилажењу, како су се само наслађивали; па један од њих изусти:
Еее, можда бисмо и могли. Али, кад бисмо сваком, као што бисмо сад теби попустили, зар би наш посао уопште и био потребан? Кад бисмо ми тебе сада пустили да се слободно возикаш, већ наредни без карте рекао би нам, ”еј, па пустили сте оног тамо, пустите и мене”, и зато, да не буде забуне и неправде, ми теби морамо наплатити… Немој да се љутиш на нас пријатељу, али закон је закон, и мора се поштовати.
Није ми био јасан овај дијалог што се претварао у монолог, али свакако да сам увиђао сву величини задатка коју је вршилац умислио у својој глави, те сву ствар представио као да хапси каквог окорелог криминалца. Али само да сам овај јадник којим случајем био ја; та ја бих одмах рекао:
Господине, пишите казну! Са задовољством ћу је платити.
Њега би тај гест погодило и заболео бише него сам шамар да сам му лупио, ја сам у то сигуран; и просто ми дошло да замало кажем да и ја немам карту, не би ли извео сцену, само ето да пркосим његовој умишљеној величини, и само ето, да му не угодим!
ГЛАВА ДЕСЕТА
Ја мислим да у нашој вароши, пре свега влада толико самољубље и што је наизглед противречно, толико лажно представљање, да оно превазилази сваку меру ружног, и постаје огавно! Толика залуђеност о општем прихватању и жељи за прихваћености да оно постаје болест. Толико људи овде крију своје најгнусније поступке, толико их скривају од других да су спремни у сваком тренутку свој грех сакрити другим грехом. И то је општељудски феномен! Толико се они боје истине, и истине о њима самима да су спремни да је на све начине скрију и оставе закопану неколико метара под земљом. И што је најгоре, не мучи се тај грешник што је грех починио, већ што тај грех може изаћи на видело пред свима, онако, јавно! И та параноја њега изједа!
Најпре бих требао ускратити себи оваква размишљања; али како кад те једноставно терају да разбијаш главу о њих! Ето, баш синоћ, када сам се изборио са собом и ушао у локал да попијем пиће; није прошло дуго времена а на сву несрећу овог света нада мном се свила сенка. Био је то познаник још из школе, и није ми само јасно било шта он глуми сада у господском оделу, разметајући се на све стране када добро зна да је и он био понижаван у тој истој школи и да нема потребе да глуми некакву величину! Нарочито ако бих поменуо да није био понижаван јер није имао, јер се носио сиротињски, већ зато што је, у жељи да остави утисак некаква паметна и мудра човека, одуговлаћежи док прича, користио све речи за које ми, остали, никада и нисмо чули, које су засигурно изумрле у прошлом веку, и због чега је он испадао нарочито смешан, и због чега су га на крају крајева и сви одгуривали од себе. И сад, та смешна фигура, приће мени некако свечано, док сам седео за одвојеним шанком, показујући руком конобарици да донесе по још једно пиће. И сва срећа моја те сам исте секунде одреаговао и са таквим презиром одбио понуду! Замислите само, да сам којим случајем попустио и дозволио да дотични плати оно што бих ја попио, оно што је завршило у мој стомаку, и најзад, оно што је мени учинило такав осећај задовољства – та он би лично био одговоран за тај тренутак мог уживања и свакако да би дотични дао себи на значају што је учинио, о боже, тако племенито дело! И још: тим случајем он би међу нама оставио нерешена посла! Уколико бих ја, рецимо, сутрадан или било који други дан, у свом нерасположењу, пролазећи улицом покрај њега, одбио да га срдачно поздравим; он би засигурно свом сапутнику рекао следеће: ”Гњида! Види га, знао је да попије на мој рачун, а сад, ни руку да дигне, ни оком да поздрави! Гњида!”
Просто не могу да прихватим такве принципе на којима се развило сво наше друштво; да се у њиховом најмањем доброчинству може пронаћи најгнуснија жеља за поробљавањем. Да властољубље прелази те мере, те досеже чак и до једног јединог пића. И просто, на том ”једном једином пићу” почива читава кула израђена злим знојем варошана у тежњи и жељи за власт над другим бићем. И због тог ”једног јединог пића” ја одбијам да учествујем у животу, заједно са њима, у том бескрајном вртлогу вечите захвалости, величања свога добра и беспрекорно подлог доброчинства.
Није ни згорег поменути и наше жене што се виђају свуда. Чудне случајеве, друштвене добротворке, што дечицу по улицу скупљају у своја дворишта, трпајући им у засићене стомаке сендвича и колача, и што им неколико година касније као са пуним правом родитеља, баш због тих сендвича и колача, приговарају на све што су учинили а коси се њиховим доживљајем света. Та вреде ли сви ти дарови и једног прекора? Али кад већ спомињем њих, зашто не споменути и њихове мужеве? Прототипе и оличења правих мушкарчина, са војничким држањем; који све што знају јесте да буду каваљери према дамама, и да уче младе како се тако мора, а да притом своје жене бију. И да све то, под алкохолом, наглас причају пред свима, као хвалећи се својом снагом.
Како они све то деликатно чине; отворе покојој старици врата продавнице кад затреба а женама својим само хладне погледе дају… И не што их варају. већ то чине са најгорим олошем, са блудницама сеоским што одрастају у беди и несрећи, и тако упрљани, враћају се својој кући, њима, где их оне ишчекују истрзане, уплашене, са јелом спремним за обед. И тако у круг, генерацијски, изнова и изнова, понавља се та зла коб што рађа нашу охолу децу, која опет, по својим мајкама и очевима, теже војничком, грубом држању. И опет изнова, од мајке добијају само осмех и одобравање па и за највећу глупост – што рађа вечито самољубље; а од очева, као сушту супротност, грубост и прекор, и вечито трагање за оним што ће најзад бити похвално и прихваћено…
ГЛАВА ЈЕДАНАЕСТА
Ствар је врло једноставна; нисам спреман, нити рођен, да играм њихову игру на ”између дерова”, и бијем борбу непосредности. Нити могу сажаљивог срца да посматрам просјакиње пред храмом, јер ја у њима видим оно најгоре, јер и сами јесу такви, најгори. Док рецимо, прилази ми једна просјакиња, опет пред сам улаз у двориште цркве и некако снажно, наређивачки, и што је најбитније, ДиРЕКТНО вели ”дај паре!”, збуних се, и насмејах, извадих педесетицу из џепа и тутнох јој у руке. Не прође много, и сада на илазу из цркве, опет она ”имаш пара” вели, а ја је погледах некако као говорећи ”па дао сам ти већ, жено божја!” а она, опазивши да сам јој дао, препознавши ме, насмеја се и каже: Извини, дао си ми већ!
Та видите! Чак и у својој беди она показује људскост и савест! Та и да сам јој нудио, ја нисам сигуран да би она узела! И просто таквим ситницама ја не могу а да се не дивим. Десило се да ме пред поштом зауставио један од оних што су толико поодмакли у својој болести зависти, да сад већ пију парфеме и чист алкохол. И као, баш један такав, прилази ми, говорећи да је заборавио паре код куће, и да му фали остатак за провизију, па ако бих био љубазан да му дам потребан остатак, да сврши посао?
Дајем оберучке, свесрдно дајем! И нека мисли да сам му поверовао! Та како је он мислио да сам ја толико глуп да му поверујем! Е, на то му дајем новац, јер није префињен и подао као оне пред црквом, што се мажу мастима, цепају хаљине и болесне бебе полажу у своја крила, већ тако глупо наиван и прост! Е на то ја, браћо, скидам капу!
ДРУГИ САН ПЕТРА КАВЕЗИЋА
Уснио сам ноћас доиста чудан сан; посве мрачан.
Наиме, не знам како сам доспео ту, али налазим се тргу вароши. Залазак је сунца, и још се види дневном светлошћу, чујем шум високог дрвећа иза мојих леђа; наједном са јевтиног плочника устаје просјакиња, посве ми је позната али никако да одредим одакле је тачно знам. Устаје и немо, прстом показује на мене; и даље се чује исти онај шум дрвећа иза мене, сунце само што не зађе, и како она показа прстом на мене тако сва светина нагло промени свој правац и упути се ка мени. Приметих да сам окружен људима, и међу њима ја видим удовицу, са црном марамом преко главе, и дрвеним крстом што придржава рукама да стоји на плочнику, и злурадо се смеје мени, у мојој збуњности. Међу масу што ме окружује убацује се одрпан човек, једном руком као непокретном спуштеном уз тело, док је друга упрта на мене и у том тренутку сви почињу громогласно да се смеју ругајући се. Смркава се и тама прекрива цео трг, осврћем се као у бунилу, идем у назад и почињем да трчим бежећи од њих. И круг се некако рашири да смогнем пролаз како бих изашао, и бежећи ја се осврћем, само она просјакиња, што ме прва угледа, и даље трчи за мном, и најзад ја распознајем њено лице и све више и више ми личи на Њу, моју негдашњу! И схвативши то, падох на јевтини плочник, и све што осетих је шкргут и пуцање зуба.
Пробудих се сав у зноју; са мислима о њој. Што ми се уопште јавила, засигурно ћу морати данас да је потражим, чим пре! Ако не и одмах!
Овде се записи завршавају, но ја морам напоменути да је сво време читања и грађења приче по овим записима, мене пратило осећање туге, и згрожености над свим светским, уништеним људским потенцијалима, пропалим животима и рано уништеним срећама. Срећама које могле су трајати, али које је оно најуже окружење доводело до саме ивице пропасти…
Даље што следи сковано је по узору на Петров дух, али и по причи других, и понеким сведочанствима те вечери:
ГЛАВА ДВАНАЕСТА
Било је око 18 часова тог хладног новембарског дана. Укосо бетонског мостића са оградом од гвоздене шипке, над невисоко издигнутим обалама варошке барице свила се магла и пресвукла читаву пољану иза њих. Пун месец, заједно са паром пригушеним светиљкама, једва је осветљавао пут. Но по путу, у црном капуту, погнуто, сасвим сигурним и ужурбаним кораком, главом и брадом, кретао се Петар Кавезић. Он је још раније тога дана наумио да посети своју бившу девојку, и ево га, право на путу к њој. По глави му се врзмале свакојаке мисли, и он нарочито утуви себи у главу, да поводом њене чудне појаве у сну, са таквом улогом, она сигурно њему не жели никаквог добра, али да нешто жели – то свакако! И идући тако збуњен од сна, упорно је себи понављао да је то ипак само сан, као тешећи се, да он везе са стварношћу не мора да има и да нема разлога за икакав страх и панику, али ипак; страх га обузе, и у тој тихој јесењој ноћи корачао је главом без обзира… понављајући у себи ”ка њој, ка њој!”. У свој душевној усплахираности, он се сети оних првих дана, и зажеле је опет тако снажно, као што је то чинио у почетку љубави; зафали му загрљај и топла реч, и надајући се да се њој тамо којекакво зло није десило, и да штогод може и искамчити од ње, само ето ствар је требало што пре проверити и брже-боље стићи!
Видевиши светлост у њеном стану, он се обрадова и утрча у зграду. Без икаквог позива, одзива, и најаве он упаде у стан, као какав провалник. Нађе се у предсобљу, који никаква врата, већ само отвор који је на њих чекао годинама, нису делила од трпезе и дневне собе. И угледав њу у чуду, како од шанка што дели исту ту трпезу од дневне собе, због упада неочекиваног госта иде ка вратима стана. Но кад виде она њега, сва пребледе и врати се корак два уназад, престрављена.
– Шта тражиш ти овде? – изусти она дрско, прибивши се леђима уз шанк, као бежећи од утваре..
– А ти си добро, видим… И још лимун цедиш, па ти и живиш здраво!
– Или говори шта ти треба, или се губи одавде!
Скидајући капуљачу са главе, и стојећи некако извишено над њом, као над каквим дететом којег је сенка величине прекрила сва – баш сам те синоћ сањао, и то веома, веома чудан сан, па сам се просто наговорио да дођем овде да видим и уверим се да све је у реду.
– Чуј, знаш и сам да нема потребе, рече она некако уплашено љубазно, готово пријатељски, јер ако и оних дана ти нисам марио за мене, зашто би уопште сад долазио, и то овако напрасно, да ме узнемираваш и реметиш? Та губи се напоље! Викну тако снажно.
И притрча он ка њој, загрли је говорећи да не виче, и да је све у реду, стављајући јој дланове на образе и љубећи је насилно, но она га поче одгуривати, говорећи му да престане, да не чини то и да ће вриштати не престане ли одмах.
– Може све бити као пре! Још увек није касно; испали Петар из себе, ни сам неразумевајући одакле му ове речи, и паде под њу, рекавши јој нешто сасвим чудно и невезано; да он ”’ту њену детињу безобзирност никако не може назвати неодговорношћу” и да ”нешто тако болно и привлачно готово никада није срео”…
Међутим она га одгурну са сузама у очима, рашчерупана:
– Одлази!
Те Петар устаде са пода, и некако свечано се одаљивши од шанка под којем је малочас лежао грлећи јој колена, извади цедуљу са које прочита:
''долазим сав невесео и мокар, Да направим представу и у изведеној Тачки, кажем да ми је жао... Ти међутим знаш за ову шараду и Маскенбал, па ми вечиш: Да ме знаш од раније, и да је Са мном исувише тешко, и да је Боље да одем тако невесео... Ја тада падам, Море се диже под нама А ти остајеш нага И твоја сумња, срећом прождрана''
– На ово си ти падала! И мислиш да си се сад узвисила, да можеш без мене, да можеш и да ме одбијеш? Па ти си глупачо исте ове слаткоречивости гутала као жетоне, и шта мислиш да си сад?
Петар у бесу, одбијен, скочи до ње и зграби је око струка, гризући јој и љубећи врат задихан, црвен у лицу, бацајући је на шанк као врећу. Поче јој цепати хаљину а она у сузама, вриштећи из све гласа покушавала је да му одбије јунећу главу од њених испалих груди.
Но одједном зачу се лупа врата, и на исти онај праг што гледа на трпезаријски шанк, стајала је сусетка, вичући ка отвореним вратима ”зови полицију!”. Петар, чувши лупу врата и угледавши запрепашћену бабу како стоји сред прага и гледа немилу сцену, паде с ње на под, устаде се, са капуљачом на глави и истрча из собе, низ степенице, на улицу у мрклу јесењу ноћ.
ГЛАВА ТРИНАЕСТА
Изашавши из зграде, сав задихан, Петра обузме бесловесно стање, и поче се наглас, горко смејати. Он чучне и настави се болесно смејати, као да се ништа није ни десило, или још боље, као да је све део његове маште, као да је све био само сан, и да је добро што је тако. Наједном лице му се уозбиљи, згрчи у страху и параноји; ”зар би се усудио? Не, и не би, јер никада и ниси имао храбрости!” а пред лице му искоче маске свих људи које је сретао сваког дана, како прстом упиру у њега, и схвати шта га чека. Да је језик што вековима говори немогуће везати и да је он готово мртав човек, да ће сутра сви знати за његово дело и избезумљен отрча кући.
У тој истој кући, дан касније, одлазећи по налогу, ја њега нађох како виси са куке у плафону о коју је некада висила светиљка, под њом срушену столицу, и запис ”грех мојих родитеља нека је на мене”.
Аутор: Душан Бањеглав
