Писма Фриде Кало

И после више од пола века од своје смрти, Фрида нас и даље фасцинира својим контроверзним делима, компликованим љубавним везама и патњом. Поред њених слика од изузетне важности јесу и њена писма и белешке, написане „отвореним срцем и језиком”, која представљају њену интимну биографију и које је Ракел Тибол објединила и објавила у књизи „Аhí les dejo mi retrat“ (Остављам Вам свој портрет) у издању издавачке куће „Лумен“.

Велики Петак, 22. април 1927.

Мој Алексе,

Већ ми је писала моја Алисија: од 28. марта нико, па ни она, нема никаквих вести о теби… Толико сам очајна што не знам ништа о теби већ месец дана, да немам са чим да упоредим то осећање.

И даље се лоше осећам и све сам мршавија; стари доктор је стално инсистирао да треба да ми ставе корсет од гипса на три – четири месеца, јер овај оклоп, иако ми мање смета од корсета, не даје боље резултате пошто се носи месецима и болесницима ствара ране, а онда треба лечити ране, а не болест. Са корсетом ћу се ужасно напатити јер мора да буде добро намештен, а да би га добро наместили, мораће да ме вежу за ноге и да онда оставе да тако висим и чекам да се осуши, јер би у супротном цео процес био потпуно бескористан због искривљеног положаја мојe кичмe. Док висим покушаће да ми помогну да останем у што правилнијем положају, а због свега тога, а то није ни пола, можеш да замислиш колико ћу се напатити. А шта ме још тек чека! Стари доктор каже да корсет даје добре резултате ако се добро намести, али то тек треба да се види и, ако ме ђаво не однесе, ставиће ми га следећег понедељка у Француској болници… Једина предност ове свињарије јесте што могу да ходам, али, пошто ме, док ходам, онда ужасно боли нога, та предност није продуктивна. Ја ионако немам никакве намере да оваква изађем на улицу јер би ме тек онда сасвим сигурно сместили у лудницу. Ако ми од корсета не буде боље, у најгорем случају, мораће да ме оперишу и, како овај доктор каже, мораће да ми скину један део кости из једне ноге и ставе у кичму. Али, пре тога, буди сигуран да ћу сама себе да елиминишем са ове планете (…) И све се своди на то. Ништа се друго не догађа. Немам шта друго да ти кажем. Алисија ми досађује њеним „Ај, ај, ај!“. Једино се надам да тебе ускоро видим!

Пиши ми

И, пре свега, воли ме.

(Потписује се троуглом)

Њујорк, 26. новембар 1931.

(…) Ово „Високо друштво“ ми се нимало не допада и мало сам бесна на све ове труле богаташе одавде, јер сам видела хиљаде људи у најстрашнијем сиромаштву, без хране и крова над главом. Tо је оставило наjснажнији утисак на мене. Ужасно је гледати како богаташи даноноћно праве забаве, док хиљаде и хиљаде људи умире од глади (…) Иако ме веома интересује сав тај индустријски и механички развој Сједињених Држава, сматрам да им у потпуности недостаје осећајност и добар укус.

Као да живе у неком огромном прљавом и непријатном кокошињцу. Куће подсећају на пећнице за хлеб, а сав тај комфор о коме сви причају обичан је мит. Не знам да ли грешим, само кажем да ми је жао.

Напомена: Фрида је у Њујорк стигла са Дијегом, који је децембра 1931. требало да представи ретроспективну изложбу у новоотвореном Музеју модерне уметности.

17. децембар 1936.

(…) Стварно би требало да одем у Шпанију јер верујем да је она сада центар свих најинтересантнијих дешавања у свету (…) Пријем које су све радничке организације из Мексика приредиле за ову групу младих војника био је један од најемотивнијих до сада. Постигнут је договор да већина радника дa једну дневницу од плате како би се помогло друговима из Шпаније. Не можете ни да замислите кaкво је то осећање кад видите са колико су искрености и са којим жаром најсиромашнија удружења земљорадника и радника, заиста жртвујући се, дала целу једну дневницу од својих примања за оне који се сада боре у Шпанији против фашистичких бандита. А Ви добро знате у каквим јадним околностима живе људи у малим селима. (…) Писала сам људима у Њујорку и на другим местима и мислим да ћу успети да добијем неку помоћ, која ће, иако мала, бити значајна, ако ништа друго, бар ће деца радника који се у овом тренутку боре на фронту добити храну и гардеробу. Желим да Вас замолим да, колико год можете, пропагирате ову идеју међу својим пријатељима у Сан Франциску.

Фрида Кало

Госпођица Еми Лу Пeкард

Њујорк, 24. Октобар 1940.

Еми Лу, драга:

Молим те опрости што ти пишем оловком, али у овој кући не могу да нађем ни пенкало ни мастило. Много ме брину Дијегове очи. Молим те, кажи ми истину. Ако му није боље, ја истог тренутка одлазим одавде. Овде ми је један доктор рекао да сулфаниламид понекад може бити опасан. Молим те, драга, разговарај са доктором Елоесером. Објасни му какве симптоме има Дијего кад попије те лекове. Он мора да зна јер познаје Дијегово опште стање. Срећна сам што знам да је са тобом. Не могу да ти искажем колико те волим јер си толико добра према њему и толико пажљива према мени. Толико сам несрећна кад сам далеко од њега и да ти ниси са њим, никад не бих могла да напустим Сан Франциско. Очекујем да ћу се вратити чим завршим једну или највише две слике. Молим те, драга, уради шта год је потребно, само га натерај да мање ради.

Од Гвадалупе само што не повратим. Права је курвештија. Бесна је јер се поново удајем за Дијега; све што ради јесте подмукло и толико ниско да понекад имам жељу да се вратим у Мексико и да је убијем, па нек остатак живота проведем у затвору. Одвратно је видети како је жена способна да прода сва своја убеђења и осећања зарад амбиције, пара или скандала. Не могу да је поднесем. Она је допринела да се разведем од Дијега и то на исти онај одвратни начин на који сада покушава да добије неки новац од Кнофа или Волфа. У суштини није јој битно шта треба да уради само да би доспела на насловне стране новина. Понекад се питам како је Дијего могао да проведе седам година са оваквом курвом. Он каже да је био са њом само зато што добро кува. Можда је и тачно, али, господе боже, какав је то изговор? Стварно не знам. Можда сам полудела. Али чињеница је да више не могу да толеришем екстравагантни живот који ови људи воде. Хтела бих да одем на крај света и да се никада више не вратим ничему што има везе са рекламирањем или злобним трачарењем. Ова Гвадалупе је најгора вашка коју сам икада видела и, што је још горе, закон јој помаже да изађе на крај са својим сплеткама. Лепотице, овај свет је ‘мало чудан’!

Драга, Џулијану Левију су се много допали твоји цртежи, али не може да ти понуди изложбу јер, како он каже, излажу само слике надреалиста. Раговараћу и са Пјером Матисом и сигурна сам да ћу за следећу годину нешто успети да ти средим овде. И даље ми се највише свиђа онај први, који си нацртала за мене. (…)

Пољуби ми Дијега и реци му да га волим више од живота. Шаљем један пољубац теби, један Дијегу и један Доналду. Молим те, кад имаш времена, напиши ми како су Дијегове очи.

Шаљем вам сву своју љубав

Фрида

Са шпанског превела : Драгана Ј. Ђорђевић

Оригинал текст: Frida Kahlo: Ahí les dejo mi retrato

Scroll To Top