Песницом у главу поезије

Звезда прободе ноћ
Својом црном речи
Песница ноћи удари у оно црно у нама уместо
У звезду,
Песница неба
Удари у главу олује,
А ова се изгуби
У сопственом оку сивила.
Реч песница се шепури да је ударила
У главу поезије.
Сивило града рекламира наше сивило
Као боље и јефтиније од сопственог.
Реч песница удари у
Главу поезије а остале
Речи се уздрмаше
У свим песмама.
Ноћ остави своје отиске
На потпуно погрешном дану.

ПРАЗНИНА

Смрт вечера са својом празнином
Покушава да прође кроз
Лик живота за који
Се ипак држи понека
Њена реченица,
Смрт једе песму, налик на
Њене речи,
Симулирајући оброк века
У дневној соби патње,
Полирајући извештаченост
Речи сопствених и туђих
Да би осетила аутентичност
Песме коју су оглодале
Сопствене речи.

Небо зури у своју празнину
Као птица, као земља,
Трагајући за речју
Која ће се закопати у
Песму, изигравајући
Непорецивост земљаног века.

Смрт вечера са празнином и
Животом, гађајући себе
Једном малом оглоданом
Кошчицом века.

ПОШУМЉЕНО СРЦЕ

Птице капљу у хладан Месец крви
Муња чека немо лишће лица
Будан корен звезде
Шуме капљу без стазе ка дуги
Ветар прашта корењу ведре ватре
Веју сенке од крви
Раздор зацељене муње и изникле реке
Сенка се улива у беоњачу Месеца
Тешка магла рађа се у птици
Најблеђу кишу дајем рекама сунца
Пораз безболног лишћа као будних облака
Птица стиче страх цвећа
Јутро брани муње угашених беоњача
Мутан пожар дуге
Зид празан без шума Месеца
Звезда заштићена сенкама пошумљава срце.

ВОЈНИК

По згаришту речи, пушком чепрка војник
времена. Има илузију да се трен маскирао у
нагореле речи. Пушка војнику одједном поче
да личи на песму. Он опали један хитац илузија
у редослед догађања и оста запањен што виде
рупу од метка само у песми.
У исто време граната разнесе време у делиће,
а војници маскирани у речи сакупише те делиће и
залепише их по ратоборности песме.
Један од тих војника маскираних у речи устрели
песму и створи фронт илузија на коме се боре
превише сличне речи о рату.

Ауторка: Санда Ристић Стојановић

Scroll To Top