Песнички рубови

Петар Милорадовић, Рубови, Културни центар Нови Сад 2018.

Све што може да се објасни,
грубо је, телесно, разорно.

Ова последња два стиха песме „Кише“ из последње књиге поезије Петра Милорадовића Рубови објашњавају суштину истинског доживљаја: када се утисак, осећај, неочекивано и необјашњиво надахнуће материјализује у облику речи, оно губи смисао. Отеловљење јединствене и личне идеје подложно је различитом разумевању, погрешном тумачењу, склоно изазивању непоразума. Из света духа оно прелази у коначну творевину заузимајући своје место у времену и простору које може да истисне или повреди ближњег. Доживљај је једно, а његов опис нешто потпуно друго.

Милорадовић ипак одлучује да збори, искаже, прикаже и опише, али на ободима стварности. Он слика биће на маргинама живота, оцртава субјекат на ивицама доживљаја, немог посматрача који ипак, на крају, не може да ћути. Али то што временом ипак изражава оно што је упио осетљивим чулима филтрирано је кроз ненаметљиву, добронамерну душу и због тога бива изложено само оно што је драгоцено, инспиративно, позитивно. Оно представља сублимацију искуства лишеног предрасуда, непријатних изазова и објективних нелагодности. Оно открива песничку душу.

Наша искуства претапају се у наше биће. Доживљају се уткивају у телесне поре, не само мождане, већ и крвне, коштане, нервне и мишићне. Меморија је селективна. Слике се ипак слажу, таложе у целом нашем сопству. Оне постепено и неумитно граде нашу личну, онтолошку суштину.

А памћење и не разликује
оно што сам видео од оног што сам био.

Након последње песникове збирке Зелени камион која је испевана на путу, на асфалту, уз друм и коловоз, Рубови су записи човека у кући, на фотељи, евентуално на улици или на пољу, али смиреног, седећег и мислећег. За задовољство том човеку је довољна „топла, дневна соба“ и „породични круг“. „Тихи људи“ и они „Неприметни“ из  неких непознатих, „немих филмова“ нису ни амбициозни, ни немирни, ни нестрпљиви, као већина нас. Они се теше самом помишљу на своју „четку на полици“ и „нови шешир“. Снажне, глатке и блиставе сапи коња и њихове „подшшане, риђе гриве“ врхунац су естетског доживљаја. Лепота се крије у малом, обичном, наизглед безначајном, а њен несвесни исход је унутрашњи мир.

„Рубови“ су сликовита ода величанствености свакодневнице.

Прошло је пуне две деценије и седам песничких књига од када је Петар Милорадовић добио Бранкову награду за своју прву песничку збирку. Све то време напајао се лепотама благих, травнатих брда, немих зидина познатог манастира у којем му је служио часни и вредни отац, живописним домовима родног, моравичког округа који одолевају суноврату смутног времена. И песник наставља да својим прозним стиховима сведочи о једном времену и простору, о контрасту између уметничке надахнутости и унутрашње осећаности, са једне стране, и превртљиве, обмањујуће, отрежњујуће реалности.

Сурова збиља, људске неправде, слабости и неразумевања на сваког остављају трага, али аутор, као и сваки истински песник, не само да одолева притисцима немаштине, апатије и једноличности, већ пером сведочи о једином вредном начину суочавања са суморном збиљом: личном, несебичном, нежном и ведром.

Аутор: Светозар Поштић

Scroll To Top