Пажљиво са (за)(од)ласком

Покушаваш да се спремиш што брже јер већ пада мрак, не гледаш напоље, али у соби бива све тамније. Узимаш јакну и полазиш, али враћаш се, отвараш врата од терасе да имаш ваздуха ноћас.

Схваташ да већ више од десет минута стојиш и гледаш најлепши траг који Сунце оставља док одлази. Знаш да увелико касниш и људи те чекају, али не мичеш се.

Је ли битно шта је било малопре? Је ли стварно битно шта је било пре неколико дана? Због чега оно беше једва чекаш сутра? Шта планираш да постигнеш до краја године?

Не сећаш се.

Ниси више у свом стану, ниси више на тераси. Чини ти се да би то могло да буде…али како је могуће? Није. Или ипак јесте? Бројиш секунде док се нешто толико лепо не претвори у таму која прогута све и држи те док не одлучи да те пусти да провириш. Мислиш: „Ево, само још мало. Имам времена. Сад ћу. Чекај! Како тако брзо?! Ја бих само још мало да могу… само… Само још мало!“

Да ли би заиста „само још мало“? И да ли уопште и даље гледаш одлазак Сунца или неког свог?

Ауторка: Неда Ракочевић

Scroll To Top