Пастиш без патетике

(Са друге стране пера, Ленка Настасић, Српска књижевна задруга)

Прва збирка песма Ленке Настасић, Са друге стране пера, несвакидашње је место укрштања различитих песничких категорија. То је најпре младалачка, гимназијалска поезија, победничка збирка на конкурсу „Десанка Максимовић“. То је и оно што се без посебне конкретне дефиниције у теорији књижевности назива „женским писмом“. И најзад, то је збирка стилистичких поигравања, литерарних фалсификата и веома духовитих пастиша.

Сама збирка није организована у циклусе. Њена композиција је готово арбитрарна. Но, оно што књигу Са друге стране пера заиста чини збирком јесте њен добро осмишљен и успешно спроведен концепт. Првих двадесет шет песама представљају фиктивна писма, ненаписане одговоре на позната књижевна дела, углавном љубавне песме. Тако је ова збирка и својеврсна винаверовска (п)антологија љубавне поезије. Ленка Настасић, трагајући за својом личном поетиком, успут изводи стилске вежбе покушавајући са варирајућим успехом да у истом маниру изабраним писцима одговори на њихове чежње, љубавне уздахе и заносе. Из тог разлога излишно је говорити о квалитету појединачних песама или стихова. Збирку  Са друге стране пера треба читати и посматрати у целости као успео песнички подухват.

Песникиња у својим псеудописмима депатитише високу реторичност и узвишене емоције. Такав поступак може се разумети двоструко. Наиме, патосу нема места у најмлађој генерацији писаца којој и Настасић припада. Ако и постоји, он је више доказ епигонства или неизграђене поетике. Виспрено је млада песникиња уочила тренд депатетизације у савременом српском песништву. Међутим, Ленка Настасић не карикира традицију, већ је само ревалоризује и конктекстуализује у своје доба. То је највећи квалитет њене прве збирке и освежавајућа новина у младалачкој поезији. Од својих почетака ауторка се поставила као врсни познавалац српске и светске књижевности. Песме доследно кореспондирају са метричким и версификацијским одликама свог подтекста. Нови сонет је одговор на написани сонет („LXI“). Акростих одговара на акростих („Сонет, теби“). Песникиња алудира и на апокрифне анегдоте из живота писаца. Стварним женама даје улогу лирских објеката антологијских песама да би их вешто превела у своје лирске субјекте. Несумњиво је да ће се таква ерудиција, вероватно суптилније, одразити и у њеним зрелијим делима.

Други разлог промене тона јесте и промена фокализације. Жена више није идеално, неухватљиво, романтичарско-петраркистичко-дучићевско биће, предмет жудње и повод сневања. Жена је лирски субјекат, у осећајима равноправна мушкарцу, реална и достижна. Сваком песмом Ленка Настасић као да бескрајно духовито жели да поручи да „срећа није лепа само док се чека“. Управо у песми која је песнички одговор Десанки Максимовић наилазимо на стих који објашњава тематски оквир збирке: „Не треба нам да будемо некоме инспирација“ („Заслужено, љубавна“). И сам наслов књиге говори о тој другости, „другом полу“ и другачијој осећајности. Млада песникиња сасвим самоуверено канонизоване писце помера на „другу страну пера“ при том га сама узимајући у своје руке.

Негде између подражавања стила и поигравања тематиком, Ленка Настасић исписује оригиналне стихове, често веома успешне и иновативне. Тако се и наслућује њена поетика у зачећу. Као да је свесна непоновљивности своје прве збирке, песникиња пише: „Треба обећати себи нове почетке. // Ако није тако, / узалуд ме будиш.“ („Буди ме“). Вишеструко се могу тумачити цитирани стихови који кореспондирају са Миљковићем. Рецимо, у кључу његове ауто- и метапоетике, може се рећи да ауторка директно пева поезији, као да поручује да нема смисла будити младе песникиње ако их нисмо спремни читати. Озбиљна је то претња, а уједно и велико обећање. И оно се, на сву срећу, увелико испуњава. Ленка Настасић је тек најновија заветница српске књижевности.

Последња, двадесетседма песма, такође писмо, адресирана је самој ауторки и насловљена „Себи“. Она, стога, и прекида постмодернистичку игру и тражи нову, интимнију, исповеднију, личнију поетику. На другом плану, она је и младалачко упутство за одрастање: „Одлази, иди и тражи“. Најзад, она је и особена парафраза мисли Симон де Бовоар да се жена постаје, а не рађа. Тако и Ленка Настасић премишља да ли се исплати бити жена, бити лирски објекат, вреди ли волети, треба ли писати, бити песникиња: „и размислиш: које цвеће изниче у ранама твојих корака / и вреди ли увек мимоићи се са судбином / док корачаш ка оном што те можда и не чека“. Неизвесно је како ће се Ленка Настасић даље развијати као писац, али је несумњиво да ће њена поезија остати богата референцама, свакодневна, разиграна и духовито искрена.

Аутор: Лазар Букумировић

Интервју са Ленком Настасић можете прочитати овде.

Scroll To Top