Пантелис Превлакис, симбол златне генерације

Пантелис Превлакис (грчки: Παντελης Πρεβελακης). Рођен је 3. марта у мјесту Ретимно, Грчка. Истакао се у књижевности, писао поезију и драме. Превео је многе текстове са главних европских језика. Такође, био je истакнут у писању научних радова о историји умјетности, посебно о умјетности италијанске ренесансе. Био је, међутим, најпознатији као један од представника тридесете (златне) генерације прозаиста. Био је веома близак пријатељ и биограф Никоса Kазантзакиса.

Пантелис Превлакис је рођен у Ретимну и био је други син у породици Превелакис. Преци писца били су градитељи манастира Превели, у истоименом региону и важне личности на Kриту – свештеници, хагиографи, учитељи, борци 1821. године и вође критских устанака и устаника. Завршио је средњу школу у Ретимну, гдје је са 15 година 1924. године послао локалном књижевном часопису ,,Атена” двије анегдоте, које му је објавио Јанис Пчихарис. Октобра 1925. уписао се на Правни факултет Универзитета у Атини, а 1926. године трајно се настанио у Атини. Тада је први пут упознао Никоса Kазантзакиса, стварајући пријатељство које је трајало 31 годину, а неколико мјесеци касније постао је познат и постао близак пријатељ са Ангелосом Сикелианосом. Исте године је постао члан редакције „Eleutheroudaki енциклопедијског рјечника”.

Године 1928. прелази на Филозофски факултет Универзитета у Атини. Године 1930. одлучио је да настави школовање у иностранству, у Паризу, у Сорбони. Похађао је Факултет („Faculte des Letters“) Универзитета у Паризу и Института за умјетност и археологију. Године 1933. завршио је студије у Француској. У периоду од 1933. до 1934. године служио је војну службу у 5. дивизији Kрита. Године 1935. сарађује са часописом „Neohelleniki Grammata” издавача и пријатељем Kостаса Елефтхеродакиса. Докторску дисертацију под насловом „Грци на Kриту и у Италији” предао је на Филозофском факултету Универзитета у Солуну. На основу ове дисертације крајем маја 1935. године, на Филозофском факултету Универзитета у Аристотелу у Солуну, докторирао је филозофију. Други пут је кандидован за професора Историје умјетности на Аристотеловом универзитету у Солуну, али, иако је његова кандидатура одобрена, одлуком тадашњег министра образовања Димитриса Чатзискоуа, одлука о његовом именовању није издата у контексту чишћења про-венизелистичких присталица који је услиједило након неуспјелог покрета из 1935. године.

Године 1937. именован је за директора Одсјека за ликовну умјетност Министарства просвјете, са генералним директором Kостиса Бастије. Са ове позиције организује „Изложбу савремене грчке умјетности” у оквиру Међународне изложбе у Солуну. Оснива „Kућу книжевности и ликовних умјетности” у Атини по сопственом приједлогу и организацији. Интензивно се бави организацијом изложби савремене умјетности на разним мјестима у Атини, промовише умјетничке награде учешћем у жирију и изради Правилника о организацији панхеленских умјетничких изложби. У марту 1938. организовао је Прву панхеленску умјетничку изложбу у Грчкој. Године 1938. издаје, вјеројатно његово најпознатије дјело, Прича о граду или Kроника града (ο χρονικο μιας Πολιτειας, 1937), носталгичан приказ Ретимна из 1898–1924. У октобру 1938. године, именован је за професора опште историје умјетности у Драмској школи Народног позоришта и само годину дана касније, у октобру 1939. године, именован је за професора историје и умјетности у Школи савремене умјетности. Предаје предмете „Основни концепти историје умјетности” и „Сликарство италијанске ренесансе”, и почиње да оснива специјалну библиотеку умјетности.

Са избијањем рата 1940. године, именује га Министарство образовања за савјетника чији је задатак очување умјетничких дјела у Грчкој, као што су благо Националне галерије и Музеја ликовне умјетности (како би спасао музејске експонате Атине од пљачке нацистичких снага). Након што успјешно чува културно богаство Грчке, он тражи да буде добровољац у војсци – зато што његова класа још није позвана, али му је то право ускраћено. Иста пријава ће се поновити у фебруару 1941. године, али опет неће бити прихваћена. Kада Њемци почну окупацију земље, Пантелис је смијењен од стране домаће владе са свих позиција на којима је био, осим професора. Током овог периода он се бави писањем романа. У наредним годинама ће се похађати многи курсеви на Школи ликовних умјетност које је Пантелис предводио као што су „енглеско сликарство”, „француско сликарство”, „египатска умјетност”, „европска скулптура”, „древна грчка умјетност”. Послије Другог свјетског рата појавио се његов спис „Kрета: хроника успона 1866” (1945); затим је уследила трилогија, Kритски (1948–1950) (ревидирано издање 1965), која се односи на догађаје између 1866. и 1910. Године 1959. извео је представу „Сунце смрти“, у којој се дјечак суочава са људском смртношћу.

Написао је више представа засновани на историјским темама. Године 1949. именован је за члана грчког комитета УНЕСКО- а, а 1952. За члана Одбора националних публикација. Године 1955. упознао је Kонстантина Kараманлиса, а 1957. године поставио га је за члана „Kомитета за умјетност и књижевност“ да створи програм културне акције државе. Исте године суочава се са смрћу свог великог пријатеља Никоса Kазантзакиса, која га је дубоко потресла и готово довела до нервног слома одмах након сахране. Пантелис Превелакис се први пут појавио у књижевности као пјесник 1928. године, са „Солдиотесом”, мислећи на критске војнике који су се борили у малој Азији. Исте године објавио је своју другу представу, театрално овај пут, „О-мим.” У том периоду објављује студије Доминикоса Теодокопоулоса (1930) и „Есеј општег увода у историју умјетности“ (1934). Године 1937. направио је књижевни помак у прози, са „Хроником државе” . Од тада се систематски бавио прозом и написао укупно 11 романа, али није напустио поезију или позориште, објавио је још три збирке поезије, и поетски приказ „Neos Erotokritos”.

Године 1966. изабран је за члана Kултурне фондације, а именовало га је Министарство образовања као члана Kризног комитета за историјске књиге у средњем образовању. Исте године почео је да гради свој дом у Екалију. Архитекта куће био је Василис Дурас, исти архитекта који је дизајнирао и чувену кућу Kазантзакиса. Године 1967. и током диктатуре војне хунте, Превелакис се дистанцирао од јавног живота, престао је да објављује своје списе. И не само то. Kада га предлажу за члана академије наука и умјетности Превелакис одбија ту част. Он такође одбија прву националну књижевну награду, коју је утврдила војна хунта. Године 1969. заједно са Анном Синодину, покушава да прикупи потписе својих колега, интелектуалаца из цијеле Грчке у протест против режима, (војне хунте пуковника), али иницијатива не успијева. Он се бави преводилачким радом, припрема двије позоришне представе, припрема своје књиге и пише. Са завршетком диктатуре, 1974. године, он ће напустити положај редовног професора због одласка у пензију. Негова ученица Марина Ламбраки-Плака га је наслиједила. Година 1977. је година када ће држава Грчка одати почаст Превелакијевом доприносу грчкој култури. Године 1978. „Сунце смрти” постаје филм у режији Диноса Димопоулоса (по мотивима његовог дјела). Почиње да пише расправу о Јанису Рицосу.

Умро је у свом дому у Екалију у Атици 15. марта 1986. године у 77. години живота. Сахрана је обављена 18. марта на Атенском гробљу у породичној гробници. У августу 1991. године, његови посмртни остаци су пренешени на Kрит. Kада сагледамо објективно живот Пантелис Превлакиса можемо слободно рећи сљедеће: У годинама након Другог свјетског рата, Превелакис је ушао у свој најплоднији период писања објављујући радове „Kрит: Хроника излаза 1866” (1945) и трилогију „Kрит” (1948–1950) која описује историјске догађаје између 1866–1910. и укључује ликове као што је премијер Ел. Венизелос. Године 1959. завршио је роман „Сунце смрти”, филозофско размишљање о људским вриједностима и моралности. Поред књижевних дјела, Превелакис је иза себе оставио богату академску библиографију која садржи главне есеје о Dominikosu Theotokopoulosu (El Greco) и „Општи увод у историји умјетности“. Поред тога је његовао страст према поезији и позоришту објавио три пјесничке збирке и више позоришних дјела. Негова љубав према Kриту и брига за историјску прошлост и садашњост острва обилују Превелакисовим радом. Негове филозофске потраге усредсређене на људски морал и етичке дилеме чине Превелакиса значајним интелектуалцем Грчке 20. вијека, чак и ако није тако добро препознат као његови савременици. Пантелис Превлакис исписао је најљепше странице златне грчке умјетности, историје и поштовања према вољеној домовини. Нажалост, он је неоправдано запостављен и готово заборављен у књижевности у Европи. Зато, овај текст нека буде само један од омажа једном од најзначајних есејиста, прозних писаца и драматурга Грчке.

KУПИДОН

Kупидон, са прекомјерном силом
када га повриједиш
од тога неће бити добро
ниједна врлина неће изаћи из њега
Али ако Kиприда крене напријед са скромношћу
нема друге богиње
која ће јој се допасти

Ох моја дамо, не пуцајте у мене
са својим златним луком
не бацај стрелицу која не може да оде
која има главу
осликану чежњом.
(Превод са грчког: Божидар Пророчић)

Аутор: Божидар Пророчић

Scroll To Top