Пало је небо

У траговима тражим трагове идућих вијекова који ће донијети нешто битније јер данас је дан за заборав свих заборављених ствари, данас ће напокон пасти небо.

Поларна ноћ свој обруч стеже све дубље и болније, на своје крило радо прима све зване и незване госте али их са њега не пушта ни по коју цијену. На периферији зачараног круга камуфлиран лишћем са којег клизи папрат, Симо Хејхе скида последњи реденик са плућа која се одавно не помјерају. Нема их више, може да предахне и прекорачи кртичњак који му је дуго служио као ослонац кад год би потрбушке био заварен за тло и нишанио непријатеље. Лијева нога остаје заглављена, а из јаме извире последњи руски војник и смртним издахом погађа Хејхеа крупним зрном у вилицу, окреће се на бок и остаде укочен. Симо се осврну око себе, бојажљиво сумњичав у могућност да је неко видио тренутак његовог рањавања, отргну дио рукава и обриса крв која се сливала низ браду ка грудном кошу. Спушта се ка језеру у чијој је близини пристаниште рибарских бродова са маленим салоном који на километре шири цикличан круг обавијен мирисом труле рибе, пепела и барута. Језеро је залеђено већ пар мјесеци, санте и глечери плутају и у насумичним сударима преврћу се без мијењања првобитног изгледа. Опипава лед и руком размиче слој пахуљица док му под прстима није остао материјал налик стаклу. Када се нагео и у води примјетио свој одраз, окрњен на мјесту гдје му се дио браде непропорционално спуштао више од другог, затвори очи и тихо поче умирати у себи. Отворивши их, налазио се у клозету рибарског салона надвијен над чесмом. Звук последњих капљица добио је примјесу крика и вапаја у тренутку кад је глава Симе Хејхеа дошла у раван са огледалом. За столом поред врата у видно припитом стању, сједе два морнара у загрљају двије локалне проститутке. Друштво им праве четири флаше рума и исто толико чаша. Видјевши тамно плаву избочину на лицу госта који је пролазио крај њих, жена прекри лице рукавицом и даде се у гласан кикот. Симо застаде у тренутку, у њему је већ видио како боца рума пролази кроз њену главу а на рукавицама остаје коктел крви и рума. Међутим, придружи се смијеху колико му је рана дозвољавала и од крчмара затражи остатке од вечере. Овај му донесе кофу са костима и замоли га да изађе ако већ не намјерава ишта да поручи. Са повећим остатком телећег бута у устима дође до првог грма и закопа храну. Док је шапама бацао последњи грумен, на њушку му слети комарац и својим зујањем призва га у сан. Симо заврти репом и залаја у правцу неба, лавежом је позвао небо да сиђе и покрије га.

Крљуштима окупан и мољцима нагрижен, пас расе Лагото мимоилазећи погледе и ћушкање ђонова упутио се макадамом у крајолик пун бездана и таме. Око врата има огрлицу коју му је газда купио онда кад је својим њушкањем по шумарцима почео доносити читаво богатство, а иста је једва висила јер је у провлачењу наишла на гард шибља и отровног бршљана. Лајањем обасјава тричавих пар корака испред себе кроз које се саплиће и журно маршира ка извору даље. Њушком му се пролама жустра вибрација попут кордона термита низ ноздрве, то значи само једно, да су тартуфи у близини. Мирис тек упаљеног пања за рекреацију бледоликих глувара, стиже до пасјих можданих ћелија и показује му боров шумарак у којем се налази гнијездо златне квочке. Процедура је иста, прилазак, гласан и насилан лавеж, долазак газде. Дворске даме не могу поднијети да њиховим тананим цријевима гребе нешто што нема у себи рендани тартуф, чак и да га подметну у сплачине својим дворским лудама како би бесане ноћи биле још бесмисленије. У ранцу носи дијапазон кљешта и скалпела намјењених за хируршки прецизан рез по слијепом цријеву сваког тартуфа и њему сличних, толико да их не повриједи а да позајми искру папирнатих бројева. Планови се зброје па у мјехурићима сапунице одоше до канџе орла који је наишао. Пас се са обје руке ухвати за своја леђа, одмахну главом тужно и погледа у отровне печурке месождерке које су појеле његов хљеб. Пружи им и своју главу као на гиљотини коју оне радо прихватише и највећи аутсајдер постаде најсигурнији фаворит. Залеђена њива тих дана била је богатија за ново, свјеже страшило.

Грмље поплочано тјескобом и сивилом сваког нерадо дочеканог јутра, скривало је у задњем џепу нешто више од искориштених аутобуских бонова и ситниша са чије се предње стране заборављени дипломата срамио своје животне заоставштине, да његову слику из профила бацају просјацима на улици. Силуете које стоје у запећку овог колажа мрзовољно одбацују могућност да посједују било какву сјенку нити споменик, довољне су једна другој као што су њихове кости довољне црвима све док се не раздани. Вјетар који би у невријеме разносио полен и дувао у рог живота, сада у вријеме мира спаја њихов прах у једно. Пасјим урликом кроз браду спуштену због метка, проламао се трулеж живота. Када се атмосфера напунила до балчака, братија се скупила и ватрогасне душеке положила на тло и плачним очима чекала да најзад падне небо.

Аутор: Милош Петровић

Scroll To Top