„Нама, заправо, недостаје у свему нешто што траје. Нешто у шта имаш поверење да је прошло искушење времена“ – Маги ЕКВ, март-април 1990.
Негде ’82. године, време је постало тешко бреме које притиска и гуши, раздире све оно што је другачије. Постало је тешко подноситинегирање свега што јеси, свега што радиш. Саму себе је пожелела да уклони на неко време, на сате, макар и на минуте, претворила би себе у нестални песак под тим несталним и усамљеним небом. 
У оковима чудног времена је тражила себе, у страху од потпуне самоће и у страху од несреће која прати усамљене. А онда су се појавили – они, спас и нада, делић ведрине у њеној тамној дубини очију. Постали су њен глас, боја њеног живота, постали су део ње, а музика је целина свих њих. Спојили су дланове, маштања, груди пуне живота и бунта и постали су култ. Круг, линија која се затвара тренуцима и срећа у њој заробљена.
Неко је једном рекао да је она чудна природа која се никад не каје. Не корача туђим стазама, а увек крчи своје. Звер? Непромењива можда, али никако и никад једноставна.
Њена бескрајна машта постајала је њен мир, а мелодија је давала ритам њеним корацима, упорно је одређивала њихову брзину, снагу. Прсти су постајали сваки за себе важни док неуморно шарају клавијатуром, стварајући. Бојећи се да да име ономе што су стварали, како не би умањила његову вредност, то остаје безимено. Да ли то онда само себе назива ,,уметност’’ или тек кад му други надену то име?
А онда су они почели да нестају. Редом, мирно, као руком однесени, а она је тонула у грчевима. Остајала је жива. Јесу ли заједно томе криви? Слушала је мутне говоре људи у тамним круговима. Осуђивана је. Они су одлазили од ње, а замишљала је да су још ту, присутни као ветар, као облаци, као сунце.
У њој су се ломила осећања. Зашто су морали да оду? Били су пуни живота и жеље да створе нешто ненадмашно. Желела је да заједно припадају годинама које тек треба да стоје пред њима отворених руку, да их чекају, а они спонтано да корачају, само онако да нико не може да прати њихове кораке.
Желела је још само пар година за њих.
Да ли је то ипак њена кривица? На њеним је леђима био терет живота без сапутника. Остајала је сама. Осећала је распада се, без њих не постоји као некад.
Нестајала је?
Или је нестала?
Можда није никад ни постојала. Можда је није никад ни било.
Можда је била свуда?
Aуторка: Јелена Салопек
