Осврнимо се унаоколо

Радећи на грађи за роман И пре и после, искристалисао се парадокс „знања о љубави“. Питање љубави у романтичном смислу, наизглед саморазумљиво јер је свако искусио, дакле свако зна шта је то љубав, али и поред тог искуственог знања или можда управо упркос том знању, измиче рационалном сагледавању и сврстава у ред питања као што су живот, смех, време.

На питање шта је уистину љубав? још увек нама ваљаног и задовољавајућег одговора. Не зна се. И неће се знати све док наука емпириски не докаже и децидно не каже љубав је то и то. Тек онда, та ће се дефиниција папагајски понављати а свако ко се не уклопи у њу знаће на чему је?! Али, то никако да се догоди. Може се помислити да се љубав памети не догађа, да га у свакодневници не дотиче. Или, можда памет не би била то што јесте да мисли троши на оно о чему се промишљати не да. Емоција се не може опредметити, а самим тим ни дефинисати тако да дата дефиниција важи за свакога јер свако сопствена осећања проживљава на сопствени начин.

Но, свеједно. Сви волимо да волимо, па да видимо како се и то чудо дешава.

За почетак један куриозитет. У старим идеограмским и симболским језицима спознајни и сполни чин представљан  је истом ознаком. И то није без разлога. Наиме, древни мудраци су тврдили се не зна шта је боље између транса и оргазма. Само по себи намеће се питање: ко је одговоран за то?

Наравно, романтична осећања, романтични вид љубави на ту тему, као што смо већ видели, научници и философи су избегавали и избегавају у широком луку. Ипак, они који су се усудили да дефинишу заљубљеност нису се прославили. Свако је дао своје виђење које није могло да се усвоји као универзалана истина. Тако, слободно се може рећи: нема лека апотека али то је већ речено. С пуно аргумената може се рећи и: ако нема апотека има библиотека. Но, и то је већ речено, али није на одмет подсетити се.

Како се заљубљеност не да и не може прецизно разумом одредити, оно што се да и може, јесте увиђање њене природе. За ову прилику, издвојићемо свега неколико аспеката што је више него довољно да се тема коју памет избегава донекле осветли.

Почнимо тако што ћемо што сликовитије представити аспект илузорности романтичне љубави, чиме се никако не пориче постојање, већ упућује, као што је већ речено, на природу заљубљености. Најпогодније је послужити се литерарним примером. Један од најбољих описа је Стендалова доктрина „кристализације“. У слободнијој интерпретацији гласила би: „Намерници у давно напуштене Аустриске руднике соли остављају неугледну гранчицу без лишћа. Када се након извесног времена врате по њу, затичу је прекривену белим орнаментима кристала соли тако да је гранчица видљива само у траговима. Узимају своје уметничко дело, ту прекрасну, увећану пахуљу снега, и односе је са собом у свет где таквих дела нема.“

То ће рећи: када волимо ми  постајемо извориште „кристала“ којима прекривамо биће вољене особе, на такав начин да сасвим обично људско биће, оплемењено нашом продукцијом сентимената, постаје изузетно и посебно. Везаност за ту особу увећава се деловањем чињенице, које нисмо свесни, да је  „наше дело“ наша креација. И то не било каква, већ савршена. Идеална. Тако се на вештачки начин вољеној особи удељују апсолутне вредности, а оне не могу бити ништа друго до илузије вредности чиме свако самог себе уводи у зачарани круг имагинације и ирационалности. Или као што је наш књижевник Вељко Петровић лепо приметио: Заљубљени у својим белим кошуљама безбрижно шетају по болничким вртовима са презиром гледајући на остатак света.

Зашто то тако не видимо одмах? Зашто се само накнадном памећу можемо дозвати? Па зато што је лепо бити заљубљен. Чула титрају таквим интензитетом да преплављују цело биће. Ум ужива у импресијама које га прожимају. Срећа комплетна, а о срећи се не премишља. У срећи се ужива. Или као што је један од јунака мог првог романа Наредни ће бити бољи рекао: „Срећа памет не троши“. А ја бих на то додао: „Највећа памет је бити срећан“. Али, памет која би одржала трајно стање среће не постоји и то из простог разлога: И најлепше и најбоље једноставно досади. Мора се заменити нечим новим, другим или другачијим. Чиме је осветљен још један аспект заљубљености. Пролазност.

И да дотакномо питање доказивања љубави? Да ли је потребно доказивати љубав? Наравно да не. Осећања се не доказују. Осећања се проживљавају, али изгледа да немамо довољно поверења у оно што осећамо. Разлог за такво неповерење крије се у чињеници коју упорно гурамо под тепих. У свакој романтичној здружености постоји онај који искрено воли и онај који воли осећање да је вољен. Отуд, начин на који се љубав доказује постаје бескрајно разнолик, зависи од околности али, по правилу, сви су непоуздани. Оно што се тврди данас већ колико сутра можда неће важити, што опет потврђује аспект пролазности. А његово неприхватање, тежња да се задржи, учини трајном, представља највећу грешку љубавника. Уместо да уживају у препуштању ономе што их прожима, у усхићењу, заносу, задовољству и срећи, пројекцијом у будућност, у тежњу за трајним задржавањем објекта своје љубави, сами себе изводе из магије заљубљености.

Да ли је могућа заљубљеност без калкулације? На сву срећу романтична љубав без калкулације није могућа. У противном, људски род не би опстао. Код жена, калкулација је саставни део мајчинског инстикта који је увек присутан, али због интезитета осећања која прожимају остаје прикривен иако активан, а код мушкараца неодвојиви је део нагона освајања и због силине емоција неприметан, али активан.

Још један аспект заљубљености је вредан помена. А то је селективност. Кроз увид у илузорност романтичних осећања већ је предочено да се на вештачки начин у обично утеловљује највише и самим тим, у свести, издваја и уздиже изнад свих других. Али тиме природа селективности није дотакнута, а она се најбоље може описати примером, додуше драстичним и директно се не односи на заљубљеност, али зато више него јасно описује природу селективности: Из љубави према Илијади Нерон је запалио Рим, подсећа и опомиње Емил Соројан. А како су сви видови љубави осим једне условљени и селективни, без мудрости, без емпатије спрам других бића, без саосећајности, љубав може бити разарујућа и за онога ко воли, и за онога ко је вољен, а поготово за оне који су изван селекције. Тако да се с пуним правом може рећи, све што се чини, и добро и зло, чини се из љубави према некоме или нечему, па ма колико то парадоксално звучало.

Можда не би било згорег да се каже која реч и о неселективној, безусловној љубави. Мисли се на алтруизам али не у поједностављеном, пежоративном тумачењу. Да ли је могућ? Да ли је могуће волети сва бића подједнако? Ретки срећници који су је реализовали тврде да јесте. У свом чистом виду емоција је перципитивна, али не и концептуална. Садржајна али не и изрецива. А када се у емоцију уведу мисли претварају је у осећање, чиме се ограничава и своди на објекат који их провоцира. Везаност за осећање исти претвара у сентимент, укрућену, непроменљиву представу и о објекту и осећању које побуђује. Људско биће има само две чисте емоције – љубав и страх, из којих настају сва осећања и сви сентименти. Љубав се појављује само у одсуству страха, а страх у одсуству љубави. Дакле, безусловна љубав је стање ума у одсуству страха. Једном речју – неустрашивост. Они који воле не знају за страх, тврди и оснивач Таоизма Лао Це. Али, неустрашивост не треба поредити са храброшћу. Храброст се састоји из све самих негативизама : страха, агресивности, сујете, гнева, егоизма… (али је неопхдна). Особа чији ум је неустрашив зрачи љубав према свима подједнако исто као што сунце подједнако сија и на добре и на лоше, и на лепе и на ружне, и на праве и на криве. Али, то не значи да ће адекватна реакција на уочену опасност изостати, да ће остати пасивна у случају да су његови и интереси ближњих угрожени, да ће благонаклоно посматрати насиље и неправду, да неће одреаговати на увреде и понижења, оно што се воли јесте биће, а не дела и речи. За дела и речи следи сврсисходан одговор.

Човек који не осећа страх је глуп човек, опомиње разум. Међутим, како је емоција старија од разума, љубав и срећа су у дироктној вези док је разум својом селективношћу, опредмећивањем, свођењем на објекат пресеца. Забрињавањем (Да ли сам? Да ли ћу? Како ћу? Шта ћу? Колико ћу?) преузима доминантну улогу у свести и приморава да се идентификујемо и са њим и садржајима које креира. Срећа код интелегентних људи је најређа ствар коју знам, поручује Ернест Хемигвеј. Да ли је у праву? Осврнимо се унаоколо.

И за крај, оно што ме навело на преиспитивње. Да ли је успешно одговорено на централно питање приче испричане у роману И пре и после? Мислим да јесте. Пре свега, јер је одговорено на начина који одговор оставља отвореним за даљу надградњу и лично истраживање читаоца, односно сетом питања који упућују на двоструку људску природу. На духовно, оно умирујуће, на оно што се да перципирати и осетити, али никада до краја освестити и концептуализовати. И на нагонско. На  оно узнемирујуће, свеједно што је пријатно, повезано са страстима и чулним надражајима. И готово се никада не може наћи у истој особи јер једна особа веома ретко може побудити обе природе истовремено, а за то није одговорна ни она ни ми. Разлог за то је готово непремостив јаз између нагонског и духовног. Нагонско је увек свесно, а духовно несвесно какво треба и мора да остане. Свест, у свој бити имагинарна, конкретна особа, конкретне околности, конкретна свест и увек различита од свести других, има извршне функције, а несвесно и поред тога што се не да до краја освестити има суштинску улогу. И док је граница између свесног и несвесног пропустљива у оба смера, граница између духовног и нагонског могуће је надићи само и једино интуитивно. Нажалост, у већини идентификација је са нагонским, оно је ближе, препознатљивије и конкретније. Наша забуна потиче одатле што гледамо свој анимални и животињски живот као на прави живот, каже и Лав Толстој. А са оним духовним, оним суштинским, никада се није и не може бити на чисто, увек је недокучиво јер је интуитивно, доживљено као мистично – дакле непожељно јер није мисаоно, и без обзира на то што је извор све сласти, заноса, опојености, блаженства, среће највеће.  А последице су… овај и овакав свет. Уосталом, осврнимо се унаоколо.

Аутор: Мирко Шкиљевић

View Comments (2)
  • Vrlo kompleksno pitanje na koje još niko nije dao decidiran odgovor. Područje izvanjskog koje se može označiti, ali ne i precizno definisati; saznanje izmiče jer se pokušava riješiti umom, ( a kako bi drukčije) što nije bila namjera tvorca transcendencije. Osjetljiva tema u oprečnosti između broja individualnih pojavnosti, često nedefinisanih “oblika”,može se samo označiti, kao fiziološko ili kao humanističko stanje svojstveno čovjeku. A šta je čovjek, na to pitanje još nismo uspjeli dati odgovor. Vrijedan pokušaj, čestitam autoru.
    .

Leave a Reply

Your email address will not be published.

Scroll To Top