Онима што лутају без песме

ПОЕЗИЈА КОЈЕ НЕМА
*онима што лутају без песме

Птице су ме привезале за ову планету:
онда су кукавичким гласом ишчезле
само не бих ли разоткрио коме да судим.
Још везан миришем прохујали пепео:
невесео како пада ми на теме као снег.

Не милујем брег што ми плућа одузима
и оставља камење где су можда живеле
груди. Живим за мелодије које не могу
изрећи земаљским речима док певам.
Људи су понајвише слепи у свом слуху.

Довољно је да видим поезију у ваздуху
коју сам изрекао док је корење ницало
из шака: из давно пробуђеног мрака и
умрлих песама. И сада чујем болести
свих мојих претходника како запомажу.

Птице су ме привезале за ову планету:
онда су кукавичким гласом ишчезле.
Видим само пепео који пада ми на место
где су можда живеле боје. Попут цвећа.
Људи су понајвише слепи у свом духу.

Глава препуна визија тера ме на речи
које прихватам и лечим. Од хладноће.
Сада осећам болести мојих претходника:
и туђи гласови боре се око мојих шака
на којима почива неизговорена поезија.

ОТКРОВЕЊА

Зенице су навикнуте да обједињују крв
помешану са мојим огорченим мастилом;
јер не познајем порекло својих удова.
Зато ослобађам јаву коју разум не додирује
ухвативши перо од подземних птица.

Изнад облака постоје још веће панораме.
Заспао сам на бледом јастуку што црпи
речи за нас овде. За нас жељне откровења.

Песме траже само моје ропство: и тек сада
разумем предсказања. Живот препун кајања
стеже ме за дланове док из вена излећу –
камени блокови. За чланке учвршћени су
тешки окови и змије: поцрвенели од
огуљених костију. Пред вратима је опомена

раширених руку зато што сам привукао
камење далеких очију. Дошао сам неумитно
пропевавши за друге: за пределе ван ових:
и за своју љубав. Пишем за скелете јер морам
доказати да и мртви живе ненаписаном
песмом: која пршти попут самоубиства.

Изнад облака постоје још веће панораме.
Заспао сам на бледом јастуку што црпи
речи за нас овде. За нас жељне откровења.

ПОСЛЕ СТВАРАЊА ПЕСМЕ
*због болести које нема

И после песме не умем склопити људске капке
због умора. И уморан сам јер је песма постала чедо
усвојено без мог сазнања. Постао сам само та песма
све док нека друга не угледа рождество. Можда
за нијансу у килограмима тежа. Али ипак је моја.

Због ње сушиће ми се уста већ одавно попуцала;
због ње ћу заволети звезде што отварају без тона.
Свет је пролазан. А и ова ноћ где мислих на јаме
проћи ће без мог трептаја јер ћу увелико спавати.

И сада спавам. Верујем да и голема песма спава
заједно са мојом главом тежом од свих облака.
И ово писање није стварно већ само жеља ноћи
да постојим. Постојаћу увек све док могу снове

мешати са земаљским бојама. То су моја платна;
необликовани мермер егзистенције у лепоти.
И даље ме нема јер је сновиђење узело ову звезду
отворивши је да би неко други могао да живи.

ИСПАРАВАЊЕ РЕЧИ

Речи произилазе крај ушију оних који не слушају
и свако љуби само своју песму. Туђа бледи и нестаје.
Гледам у очи жену која плаче за помрлим главама;
гледам и пазим како други не осећају и чекају круг.

Ред беше од лажних трептаја и слепих усана. Мук.
Не чух звук јер је сунце призвало туђе душе изнад нас.
Туђе среће и несреће лепе се за ову главу попут сна
који нам се рођењем намеће. И сада певам без речи.

Могу обићи целу планету са осмехом који ће доћи
без мог осета за будућност. Волим зенице спонтано
створене зато што их моје мисли привлаче и зову.

Не познајем птицу ову што лежи отворених груди
на сред улице: и не постоје људи – већ снови о њима.
Попут дима нестају речи. И више их и не чује нико.

Аутор: Раде Шупић

Scroll To Top