Оловни трен

(Ивана Димић, Арзамас, Архипелаг 2017)

Ако би попут филмског црног таласа, постојао црни талас лирике, ту би се могла без сваке сумње сврстати поезија Емили Дикинсон, заузимајући притом, високо место. И зато не чуди што је поетеса ушетала право у драматику романа Арзамас. Поетизујући свој случај, она сведочи како удар сопствене судбине, чији је узрок несрећно окончана љубав, утиче на губитак  воље за животом. Добровољна и трајна везаност за постељу, њен је неопозиви избор.

Да ли је књижевница Ивана Димић желела дискретно да скрене пажњу на, могуће је, своју интимну аналогију (коју нигде не истиче експлицитно)? У индиректном смислу, оличење љубави према мајци, која  се изненада разболи и дуго болује, може бити једно од тумачења. Међутим, зашто драматуршки и приповедачки стил Иване Димић, прелази из области  прозе у сферу лирике? Да ли то значи бекство од сопствене стварности која се обзнанила са праском – у поезију, или пак  носи у себи сасвим другачију конотацију, остаје недоречено.

Кратке сентенце ауторкиних размишљања, интегрисане   су равноправно у драму реалног живота, који је бржи од сваког доказа, незаустављиво  јурнуо ка ардуитетном самоуништењу. Међусобно неповезани, сегменти првог дела романа, на моменте делују као насумично уграђени имплатанти, који и уз најбујнију читалачку машту не могу синтетисати романескни монолит. Изабрани поступак излагања, међутим, даје неопходну динамику, јер је оправдан: за рукопис се нема времена, а згуснути концентрат сваке целине  је под високим напоном, пречишћен од непотребних примеса и јасно сажет попут минијатурних есеја, цртица или једноставних дневничких белешки, имплицитно обојених турбулентном рефлексијом. На својеврстан начин,  таквим излагањем, пресићени раствор, трагиком прожете прозе, није више у могућности да ствара сижејно искристалисан резидуум. Стога у другом делу романа, естетски дубока емотивна зрелост, изненадном сублимацијом напушта темеље прозног приповедања. Последња жетва песникиње Емили Дикинсон, ослобађа резигнантну лабудову песму из романа Арзамас.

Добро је што књижевни критичар Предраг Бајчетић истиче у приказу романа, мало познат  и још мање коришћен књижевни жанр  dance macabre (плес смрти), што неодољиво подсећа на ритам драме која се одиграва у стварности: неприхватање  и намерно превиђање људске коначности са  елементима неочекиваног апсурда. Тамо где болест мајке, тихо, али дубоко и дугорочно нагриза  један живот (драма), врца ведри, духовити дијалог. Свакако, да се не може бити уверен у његову апсолутну истинитост. Несумњиво су изабрани из деветогодшњег искуства, најтананији детаљи.

На другој страни, избор: ,,2 у 1“ :  дуо – драма + монолог  =  роман,   довољно  показује како и на борбеној линији, макар она била и на граници живота и смрти, људски дух не посустаје и како баш онај који страда уме да од себе да непроцењиви допринос интиме обојене оптимизмом, па чак и на самој ивици замршеног колоплета све присутнијег, надирућег заборава. Ауторка романа је, пак, дуалистички лик, и као лице и наличје живота, урања у сопствени свет  који  исказује кроз тематски разнолику, искидану причу. Све док јој полази за руком, она вибрира по струнама реминисцентних таласа подсвести: доживљеног, прочитаног или измаштаног. Декантацијом и филтрацијом сомнабуларног кошмара свакодневице која је за писца често тамница (како у једној својој причи мудро закључује писац Михајло Пантић –  председник жирија за НИН-ову награду), проговарају аутентични лирски бисери. Компарација је више него веродостојна. Попут угрожене шкољке, која се бори са страним телом унутар своје љуштуре и да би  га избацила, ствара око њега седефасти омотач – сјајни бисер (који ће на телима егзистирати колико и вечност сама), књижевница Ивана Димић, дубоко трауматизовану интиму преображава у својеврсне драгоцености. Они су чиста поезија у прози која је могла да заврши у црном таласу егзистенцијализма. Уместо тога, она светлуца и просветљује цео њен живот, дајући му племенитост трпљења, стрпљења и лаганог мирења са судбином. Повремено, неминовно отискивање из стварности, цеди из патње капи чисте љубави,  измешане у заједничком болу и најави смрти, господару свих господара, где је учешће ћерке, уз сав напор и потпуно предавање, променљиве среће. Причи која се као и драма дозира у сегментима (минијатурама), после извесног времена руку спаса пружиће песникиња Емили Дикинсон, са својим   очајем  и ужасом, тражећи утеху у песмама, стваралачким изопштавањем сопствене личности и повлачењем у изолацију.

Без обзира колико би могла бити, јер суштински то и јесте – сува проза, драматику која се свом силином, попут лавине, обрушава на главне јунакиње романа Арзамас, дубоко прожима испливавајући на површину – поетика. Она аритметичком прогресијом нараста паралелно са губитком наде у будућност, у оним интимним тренуцима све присутније осамљености, када се свакодневни  живот  транспонује до елементарно свођених  речи.

Симболиком речи почиње и завршава роман. Кратак осврт на поједине делове романа, најбоље сведочи о његовој прожетости емпатијом, која преживљавајући узане теснаце времена, израња  снагом поетског казивања..

На почетку, реч амам, као топла магла у коју се зарања, али  и обрнут лик у огледалу (асоцијација на обрт у животу) земаљски je производ огромне моћи…

Епистоларна Божићна посланица анонимног аутора, нестаје у забораву  заједно са брисањем њених слова у којима су била правила о томе како треба живети… Да ли је срећно писмо  и његова судбина, била најава да је  будућност већ измакла?

Тренутак песимизма претвара се у кратки трактат о несрећи. Изостајање преиспитивања сопствених поступака, лишава сазнања како несрећа може да помогне срећи да се појави.

Бреза никада не прекорачује своје могућности. Усвајајући ову Хумболтову мисао, коју је век касније препознао Хајдегер  и написао да је бол скаменио траг, књижевница Димић, схвата као поклоњену загонетку пред којом доноси  одлуку: Морам да пронађем Хајдегерову брезу.

(Иначе, не треба заборавити да због свога тананог изгледа, белога стабла и витке крошње, бреза представља омиљено дрво поета и њихова је честа иинспирација.)

На чудан начин, мисао о њој повезаће три различита, међусобно далека  раздобља, истина, користећи притом, како ауторка тврди, тај незаобилазни тренутак Хајдегерове радости. Ослобађање од сна је могуће само ако се он реализује. Гоја све док није насликао слику свога сна није могао да се ослободи несанице. Како то изгледа када неко нестане и више га нема? Па иако више ништа није као пре, довољно је нешто што ће подсећати, као што то чини Јеленин шал. Нежност и осећај  блискости не пролазе, јер их краси мајчинска топлина склона праштању.

Срце је редак слуга који је мудрији од свог господара. Не треба га ослушкивати, онда се убрза, а да убрзање увек наговештава близину смрти, асоцијације су из затвореног круга  сурове свакодневице. Размишљање да живот траје је тешко, када се никада не зна шта ће се догодити… Вапај за спознајом будућности и претпоставка да се све зна унапред, завршава се умирујућом поетском сликом недужне –  тек убране беле лале.

Трагање за смирењем, поједностављењем и унутрашњим складом, одводи до мисли о сопственој сахрани. Нешто поезије, отеће се пред неумитном стварношћу, пре него се догоди, имагинацијом призван, први сусрет у вечности.

Ируканџи је медуза, чије је само постојање смртоносно. Њен додир са другим бићем доноси смрт обома. Само смрт може да је избави од усамљености.

Пролеће је нешто, чему се увек треба обрадовати, јер тако ће макар на тренутак, зауставити пут којим свет хрли у суноврат.

То што пишем није поезија, бар у препознатљивом облику, признаће Ивана Димић, и одмах објаснити зашто то она не спада нигде. Зашто су је изопштиле  књижевне врсте у којима се креће: драма, прича, поезија, да би са резигнацијом помирљиво закључила: „Није ни упутно бити на њиховом распореду часова, кад време почне да мења свој начин постојања“.

Опсесија од које не може побећи: Ево је смрт, опет ми се пришуњава…. још од грчке митологије хијерархијски постављена на виши ниво. Посматрање са свих страна, одмеравање снага и опет мирење са надмоћношћу непобедиве непријатељице од које се не може побећи, и зато књижевница смело обзнањује: ја је не осуђујем и да је, штогод ми радила, свеједно, волим. У другом делу романа, две невољнице дуги временски интервал не раздваја, већ их снажно зближава неумољиви закон патње. Емили Дикинсон, узалуд очекује повратак љубави јер време пролази, а никаквог гласа нема, па она резигнирано закључује: “Чекаћу и писаћу песме, то једино умем”.

И ако се, мимо романа Арзамас, потражи сачувани опус Емили   Дикинсон (међу бројним насловима збирки који су по сопственим нахођењима конструисали потоњи приређивачи).

У песми која се сматра за једну од најзначајнијих, песникиња описује стање после нервног слома као последицу своје дубоке депресије: “Ово Оловни Трен / Који се памти, ако буде преживљен..”

Написала је на хиљаде стихова, а објавила само седам или осам песама. Ауторка романа Арзамас кренуће њеним трагом у покушају да открије шта се уистину догађало у песникињином животу. Управо ту се подударају, књижевница Ивана Димић и песникиња Емили Дикинсон. У најтежим тренуцима живота, обе пишу, симултано преводећи свакодневицу, онако како се живот одвија. Чине то, на  истинит и дубоко искрен начин. И мада се не сналазе увек  у томе шта их  сналази, упорно изливају, једна на папир,  друга на екран монитора, мисли преточене у речи, које су им једини ослонац, утеха и излаз из тамног вилајета туге.

На крају романа Арзамас, симболика речи има завршну реч. Реч која једино преостаје је: осама. И утисак потпуне пустоши: врео дан, опустео град, спуштене ролетне, потпуна тишина. Барице брзо испаравају, асфалт се у даљини лелуја и живот напушта главну јунакињу романа. Благи наговештај да све иде даље, својим уобичајеним током, без обзира на губитке, помирљивост и скретање на нешто обично, рекло би се маргинално, али у датом тренутку, веома мериторно (налик уводном стиху евентуалне песме у најави) са способношћу да поново успостави нормално живљење, без ремећења и прекидања његовог уобичајеног ритма.. На пијаци се појавило грожђе.

Можда је моменат да се, на крају прозбори о вокално реском, загонетном и за већину, анонимном појму: Арзамас. Књижевница нам нуди на почетку мото романа и основ своје инспирације који је кумовао његовом наслову. У делу Виктора Шкловског, Енергија заблуде, она налази податак у коме  на кратко упознајемо грофа Лава Толстоја, као богатог земљопоседника, што је писац уствари и био: Гроф Толстој дошао је да купи велико трговачко имање код Арзамаса и готово постигао договор. Преноћио је у трговчевој кући и изненада у сну осетио ужас. Смрт му је на уво рекла: то се ти мене бојиш, срећа и смрт – ето то је “арзамаски ужас”. 

Ако се пак  крене у хронологију топононимије, на први поглед, реч непознатог порекла, најпре је дала име граду  у далеком Сибиру.  Потом је име ушло у орнитологију преко птице назване: арзамаска гуска, а добила је и свој истоимени народни празник. Група авангардних књижевника у овом граду је основала књижевни клуб – кружок који је по њему и назван. Њен члан је био и Александар Пушкин, који  је користио псеудоним Ст. Арз. (Стари Арзамец). У истом граду, произведена је и прва нуклеарна бомба… Понекад аутори протумаче својим читаоцима по неку нејасноћу. Овога пута у роману је то изостало, што свакако има своје оправдање. Међутим, неко из Сибира, па и шире, никада не би помислио да се под тим насловом крије  роман,  на срећу, овенчан најзначајнијом годишњом наградом часописа НИН (2016), у држави којој не мањкају сопствени историјски ужаси.

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић

Scroll To Top