Образовање за благостање 3: Стрпљен – спашен

Можда у случају давања предности образовању над благостањем, наши ученици на интернационалним тестирањима не би у старту постизали баш фантастичне резултате? Овде одмах треба ставити јасно и гласно до знања да они ни данас не постижу лоше резултате, напротив. Њихови резултати су у складу са очекиваним постигнућима, по свим мерилима.

Сасвим је друго питање, да ли је школовање прилагођено захтевима тестирања, а управо се то догађа у великим образовним системима (који то реално могу себи да приуште). Треба и додати да се ни ти и такви системи не либе да привремено одустану од неколико циклуса тестирања или модификују критеријуме према својим захтевима уколико је сам систем изложен ризику на било који начин. „Немачка, у којој су образовни системи значајно различити од савезне државе до савезне државе, ово је покушала да искористи за анализу ефикасности посавезним државама. Дебате које су изазване резултатима, а још више интерпретацијама резултата, потресле су не само Немачку него и читаву Европу, па је PISA у једном тренутку запретила Немачкој да ће јој одузети право да користи PISA име за тестове које прави у интерне сврхе.“1)

Малом школству попут нашег нико не би замерио уколико би се за извесно време обуставио притисак међународних критеријума док се не формирају превасходно своја аутентична мерила. Узимати још брзоплето резултате на таквим тестирањима попут PISA рангирања као мерило успеха сопственог образовног система који нема честито установљене ни сопствене локалне циљеве, а камоли било какво озбиљно усклађивње са глобалним захтевима, не може се тумачити никако другачије него малициозно и искључиво у циљу претходно поменутог Кињења.

Треба ли уопште напомињати да не постоји директна веза између успеха на интернационалним тестирањима и благостања? Узмимо баналан пример. На најновијем међународном истраживању TIMSS 2015 (Trends in International Mathematics and Science Study), у свим категоријама најслабије је рангиран – Кувајт. А ова држава одржава пуну запосленост још од 1970-тих година а приде запошљава и око 350.000 страних радника! Добро, добро, у питању је нафта, а где је много нафте, математика је јасна, те не мора да се озбиљно изучава у школи. Или није баш тако? Подсетимо се, са друге стране, да су наши четвртаци из основних школа на истом тестирању из математичких знања по резултатима на нивоу Шведске, Словеније и Немачке! Још је запањујућа анализа резултата која показује да на ученичка постигнућа далеко више утиче оно што донесу у школу из породице и вртића него оно што науче у самој школи!2) Можда поменуто напола заборављено васпитање ипак не треба у потпуности избацити из једначине чак и када се ради о крутој финансијској математици!

Можда би сопственим снагама уз мало неопходне помоћи са стране, за почетак, дакле, могли да образујемо становништво довољно писмено да буде делимично задовољно сопственим окружењем тако да пожели да креира атмосферу у којој може да подигне стопу наталитета и смањи ниво развода и привремено умањи одлив у иностранство, а опет, да буде и довољно незадовољно постојећим стањем ствари тако да се активно ангажује у смањењу стопе насиља у школи и породици, смањењу количине друштвеног криминала, политичке бахатости и незаконите отимачине. Или све ово нису легитимни и пожељни циљеви једног образовног система? Могу ли се ови циљеви постићи увођењем финансијског образовања као још једног додатног предмета већ на предшколском нивоу? Тешко. А управо је то један од актуелних “преписаних” пројеката у образовању. Са друге стране, за све то није потребан Кредит након којег би уследила онлајн обука наставника са завршницом у облику електронског извештаја. Није потребно ни екстерно евалуацијско бајање, ни након бајања пословично Кајање. Потребна је решеност, посвећеност и “неколико добрих људи”. И конкретан циљ.

Поставља се још питање исписано на барјацима којима машу поборници реформи – може ли прогрес да чека? Ризикујемо ли привременом инкубацијом додатно кашњење за развијеним светом? Нећемо ли тако оштетити неколико генерација? Поставимо, пре одговора, питање које реформски првоборци упорно избегавају. Шта се то битно добија срљањем наглавачке у прогрес? Добија се ћушка! Напредак је невероватно хировит те уме да се ритне попут мазге па да неприпремљене неочекивано катапултира назад у још већи мрак него што је онај из којег су избауљали. „Иако је у послератним годинама било много периода убрзања привредног раста, исто толико било је и периода опадања. Рикардо Хаусман и његови сарадници избројали су тако деведесет три „лажна почетка“ у последњих шездесет година.“3)

То се, ето, дешава и нама. Прогрес може да чека, али смо ми нестрпљиви а притом наивни. Постоје појединци и организације који једноставно стимулишу и експлоатишу ту нестрпљивост и наивност.

Прогрес не сме да буде изговор за отимачину. Другим речима, код нас у већини случајева нема опште користи од техничког напретка, већ се прича углавном своди на погодну прилику за стварање приватних акумулација капитала, што је у потпуности у складу са неолибералном „trickle-down“ теоријом по којој богатство најимућнијих постепено прелази у ниже класе. Идеолошко-економски концепт trickle-down углавном форсирају кредитори чије позајмице конвергирају капиталу најбогатијих чије дужничке обавезе потом заиста “постепено прелазе у ниже класе”. Треба ли уопште напомињати да у релативно малим економијама “пресипање” не функционише онако како се пропагира, поготово у раним стадијумима глобализације. Засад се, дакле, преливају искључиво – дуг, сиромаштво и недостатак перспективе. Прогрес у облику просперитетне прилике за профит спремно чека, али ми као друштво још увек нисмо довољно припремљени/образовани за амортизацију бројних пратећих негативних аспеката.

Опет: “стрпљен – спашен.” Шалу на страну, инкубација никада није потпуна, нити је то у данашњем свету могуће. Зато постоје институти, заводи, академије, агенције, ресори… или би требало да због тога постоје. А причати о фиктивним оштећеним генерацијама је у најмању руку неозбиљно јер је тешко и замислити нешто фаталније по једно друштво од постојеће армије здраве, праве и незапослене омладине произашле из досадашњег полуреформисаног образовања у срозаним економским условима и мрачној атмосфери политичког хулиганства. А задужења се за све то време гомилају, грејс период истиче, интересне стопе расту. Камата камату стиже па се дуг полако диже… Тешко се у таквим условима назире било шта од обећаног благостања, осим благо шокираног стања.

Како ствари за сада стоје, нажалост још увек бесциљно лутамо од новог Кредита преко тренутно актуелног Карамбола до старог али у пракси провереног и увек популарног међусобног Кињења.

Аутор: Јован Павловић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Др Милан Божић, „PISA тестови и шта нам је чинити?“, 2012, Математички факултет, Београд.
2 Српски основци изнад светског просека у природним наукама“, 29.11.2016, Политика онлине.
3 Данијел Коен, „Homo economicus“, 2014, “Clio”, Београд.
Scroll To Top