Образовање за благостање 1: Преписивање памети

Савремено образовање, схваћено као пуко предворје економије неизоставно мора да се често, па и брзоплето мења у складу са актуелним захтевима послодаваца и флексибилног тржишта рада. Свима је јасно да је школство, онако како је осмишљено и релативно успешно реализовано у претходних 200 година, коначно на издисају. Но, још увек никоме није јасно како би образовање требало да изгледа у будућности.

„Здравство, образовање, научно истраживање, свет интернета представљају срж постиндустријског друштва, а ниједно од њих не уклапа се у калуп традиционалне економије.“ 1) Нововековно школство је (без значајнијег осигурања барем виталних елемената) изложено дејству најразличитијих “добронамерних” експеримената, почесто неозбиљних а неретко и малициозних, из којих ваљда спонтано треба да се изроди некаква врла нова будућност. Обично се ради о немаскираним/немаштовитим покушајима менаџерског слоја да се из превазиђене институције извуче некакав профит. Иако препуштена бруталном методу тржишне приватизације (од трговине уџбеницима, преко продаје често неозбиљног стручног усавршавања запослених до баналне трговине дипломама), школство и поред свега тврдоглаво опстаје. Нажалост, најчешће упркос а не захваљујући учесталим променама. Узевши у обзир чињеницу да је наше образовање са закашњењем започело иновације, неретко паралелно пролазимо кроз две или више супротстављених реформских концепција истовремено.

„За претходних десет година донета су чак три нова, често међусобно контрадикторна, Закона о основама система образовања.“ 2)

Своју виталност образовање највероватније дугује чињеници да у друштву ипак релативно успешно задовољава једну дубоко укорењену хуману потребу. Потребу за знањем. А како ствари стоје, још увек није пронађен најефикаснији метод комерцијалне експлоатације те потребе. Можда стога што се у неатрактиван а прилично осетљив проблем још увек није умешао врх менаџерске интелигенције, који је тренутно заузет далеко безопаснијим/исплативијим пројектима свеопште модернизације. Но, оног момента када се то буде догодило, нема сумње да ћемо сведочити брзом и свеобухватном свршетку деветнаестовековног концепта широко доступног образовања. 3) До тада, неће недостајати прилика да будемо сведоци и учесници најразличитијих новотарија и бледих досетки полуспособних а неретко и полуписмених реформатора. Метод мрцварења, развлачења и растакања једног релативно функционалног сектора/предузећа пред коначан одлазак на добош, опште је познат

„… како би школе, болнице, станови, превоз и комуникација, тих пет стубова живота прихватљивог за све, били прво регионализовани (то је корак напред), па изнети на јавну продају (то је кључно), и коначно, препуштени тржишту (то је одлучујуће) …“ 4)

Каскање за најразвијенијим светским школским системима непрестано се наводи као довољан разлог зашто треба да протрчимо кроз све развојне етапе и одбачене рецепте ових система, јер управо тако „учимо од најбољих“. (Брзина каса утврђује се по мерилима које су утемељиле најразвијеније светске економије, па је ваљда неупитна њихова валидност, иако често управо из тих и таквих средина долазе и жестоке критике на рачун концепта тестирања. Нажалост, примедбе ретко успевају да пронађу адекватно место у нашем образовном и интелектуалном миљеу, те се тестирањима прилази без критичке дистанце и са крајње наивним страхопоштовањем. Британски социолог и публициста, Френк Фуреди, рецимо пише: „Нећемо ништа научити од „Писа“ тестирања – уски и антиинтелектуалистички фокус просто ојачава све оно што је лоше у нашем школском систему.“)5)

Прва од лоших страна је што се наведено „учење од најбољих“ (заправо преписивање) скупо плаћа све већим девизним кредитним задужењем. „102,8 милиона евра је за пројекте у образовању потрошено у периоду од 2009. до 2012. године.“ 6) То подсећа на испирање савести неодговорних родитеља плаћањем скупих приватних часова. Са друге стране, жалосно је и далеко погубније на дуже стазе – што се тако систематски затире сопствени креативни потенцијал у приступу проблему. Из туђих грешака треба учити, не треба их понављати. А због тога још подизати и кредите, нека је врста општег друштвеног мазохизма.

„Са овим новцем било је могуће изградити 50 нових школа, или изградити стотинак фискултурних сала, или опремити савременим наставним средствима преко 500 школа…“ 7)

Ситуација се мења свакодневно и у успешним светским образовним системима, тако да „сигуран рецепт“ школовања за светлу (економску) будућност не постоји, што често истичу и водећи образовни експерти (осим рецепта за зараду оног ко продаје превазиђене концепте онима који су спремни да за њих плате). Управо је један од креатора “финског образовног чуда”, др Паси Салберг, у Београду изјавио:

„Моја порука Србији јесте да пронађе сопствени пут и да не верује у све што им говоре страни саветници.“ 8) 

Колико смо платили за овакву “лекцију”? Можда би се и исплатило и због овог “зрна мудрости” скретати др Салберга са путовања у Америку да смо га само послушали и више се ослонили на сопствена искуства. Али, нисмо.

По свему судећи, изгледа да се заиста ради о благостању, али чијем?

Аутор: Јован Павловић
Илустрације: Olex Oleole

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Данијел Коен, „Homo economicus“, 2014, „Clio”, Београд.
2 Милан Јефтић, „Колико коштају илузије“, 2014, УСПРС, Београд.
3 Neil Postman, “The End od Education: Redefining the Value of School”, New York: Random House, Inc, 1995. 
4 Ален Бадију, „Буђење историје“, 2013, Универзитет Сингидунум, Београд.
5 Френк Фуреди, „Култ PISA тестова – вештине уместо образовања“, 05.12.2013, НСПМ.
6 Милан Јефтић, „Пројекти у образовању“, 2014, УСПРС, Београд.
7 Милан Јефтић, „Пројекти у образовању“, 2014, УСПРС, Београд.
8 „Финске лекције за образовање Србије“, 22.10.2013, Политика онлине.
Scroll To Top