О души и телу – сплет магичног и обичног

По непрентециозној причи o тражењу љубавне интиме филм „О души и телу”, мађарске режисерке Илдико Ењеди би се могао сврстати у наизглед мала дела, која могу да буду и упечатљива, као што су нпр. „Ни један мање” Жанг Јимоуа и Де Сикини “Крадљивци бицикла”. Једноставна животна прича није препрека да се направи значајан филм, јер је у свакој личности присутан засебан универзум, без обзира на сличности са другим, само треба умети да се он сагледа. Осим самим називом, у њему се експлицитно не постављају велика питања о природи човека, нити се помно полажу шире основе за критику друштва у којем јунаци живе своје „мале” животе.

Овде су они по свему неприметан и непримерен пар: средовечан човек, који се већ повукао у старачку осаму, те престао да се ичему нада и млада жена неспособна да осећа, незграпна и у најједноставнијој међуљудској комуникацији. Јунакиња је пре предмет подозривих погледа и спрдње, него што је обасута мушком пажњом и облетањима, чиме се обично у друштву часте лепе жене. После дана проведених у окрутном послу, који тешко да може а да не узнемири било кога, чак и оног само с остацима душе, они одлазе у вечери проведене свако у својој крлетци-спаваоници велегрда. Ењедијева гледаоца не наводи на могуће узроке њихове усамљености. Јунакиња се понаша попут робота, који непогрешиво памти редослед сваке изговорене реченице и сваки најбезначајнији догађај из давне прошлости, али не осећа никакву неугодност да инвалида, који покушава да буде љубазан према њој, у лице назове богаљем. До краја остаје нејасно да ли је то понашање саванта, с бриљантним когнитивним способностима, али рудиментарним емотивним склопом или се тако наопако изражава девојачка душа повређена злом неког мушкарца у детињству. Или, обе те могућности у исто време. Слабо уверљивим сценама одласка на закаснеле терапије са дечјим психијатром и моментима којима показује тешку одбојност према било каквом телесном додиру, поставља се могућност да се ипак ради о повређеној, и зато, повученој души. Она незграпно покушава да изађе из своје аутистичке стварности: купује телефон да би била доступна за било какав разговор, потпуно насумце бира музички диск са љубавним стиховима, гледа порнић да би видела у чему се то састоје мушко-женски односи. Ништа је ипак не додирује унутар њене тврђаве. Ако би смо примењивали баш најстроже критеријуме, овако остављена амбивалентност била би, можда, и једини разлог зашто овај, иначе сјајан филм, не може да се сврстата у врхунска дела.

Могло би се поставити питање шта гледалац може да нађе заједничко са својим животом и интересантно у причи о особи са тако изузетно ретким менталним склопом, ако да то нису анегдотски и комични призори, попут оних у филму „Кишни човек” Берија Левинсона или много више наглашена емпатија у режисерском првенцу Роберта Редфорда „Обични људи”. Ењедијева даје импресиван одговор суптилним филмским језик који се надограђује на костур саме приче. Филм се отвара маестралном секвенцом усамљеног пара – јелен и кошута – у тихој промрзлој шуми, са тек понеким дашком ветра. Нема крда, нема харема кошута, како је то у обичном животу природе. Само се њих двоје понекад нежно додирну и тако стварају топли утисак о једности у хладноћи око њих. Овако нас режисерка ненаглашено наводи и на Платонову идеју о насилној раздвојености једне људске душе смеђтене у два тела – мушко и женско. Као што ни један кадар није случајан, тако ни наслов својем делу није дала због помпезности, које у филму уопште нема, него да укаже на мисао, која се не изговара. Ови снимци технички нимало не заостају за најбољим призорима из изванредних британских документараца с ненадмашном нарацијом Дејвида Атенбороуа, али се овде и у шуму ветра више осећа фина филмска поетика, него приказ природе. Осећања, осим оних нагонских према породу, су нешто што ретко признајемо животињском свету, изузев оних особа, начешће жена, које су опседнуте својим кућним љубимцима, често толико да свој живот организују око њихових потреба.

Сличне сцене понављају се у даљем току приче, а сасвим случајно сазнајемо да су то призори из снова, које истовремено сањају ова два људска бића, која се, и не знајући за то, међусобно траже, остварујући узајамност само у магији снова. Банално је питање да ли две особе могу да се сусрећу док сањају исти сан, као што то безуспешно покушава да открије психолог, који је неважном згодом уведен у радњу филма. Те дивне сцене су, наравно, надреална метафора за људско тражење смисла у јинг-јанг суштини људског бивствовања. Ењедијева нам тако казује да у сваком људском бићу постоји макар и латентна нежност, често потиснута у дубину душе при судару са грубошћу стварности.

Као контрапункт унутрашњем стању свести јунака, одмах после ових сцена, без прелаза улазимо у стварност у којој нас дочекују призори с индиферентном кравом прикљештеном гвозденим шипкама у кланици, спреманом за обраду у полутке окачене на челичне шипке, немим криком тамно црвене крви просуте по стерилно белим плочицама, прањем закрвављеног пода пластичним шмрковима… Контраст између суштине човековог бића и стварности коју себи дозвољавамо јесте брутална.

Заклети вегетаријанци неће овде наћи много подршке, нити утехе у чињеници да радници и службеници кланице, упркос окрутности свог посла, у кантини где се одигравају кратки тренуци друштвеног живота, избегавају јело припремљено само од поврћа. Живот иде својом колотечином, јер тако хоћемо или мислимо да друкчије не можемо, а свирепости према себи и другима се одмахом руке лако заборављају. Наши јунаци, међутим, упркос свим препрекама настављају потрагу јелена за кошутом и кошуте за јеленом да би се сан прелио у стварност.

Не само први осмех, него уопште први израз икакве људскости на лицу јунакиње видимо тек у сценама пред крај филма. У још једној изузетној, која се сада одвија у опипљивој реалности, унутрашњи јелен и унутрашња кошута претварају се у једно – бескрајно веће и неупоредиво лепше од обичног споја својих саставних делова. Самотно ја и усамљено ти, прелазе из равнодушности и туге у – ми, обојено нечујном радошћу постојања у тако реткој узајамности. У очима дотадашњег женског робота и усамљеног мушкарца засијало је тихо блаженство испуњености свеприсутном нежношћу. Овде су носећи глумац Géza Morcsányi, а посебно његов женски пандан, глумица Alexandra Borbély, одиграли своју далеко најбољу сцену. Одмерено и ненаметљиво, али незаборавно. Александри сигурно није одмогло да изнедри искре дубоког унутрашњег задовољства у широм отвореним очима, то што су, она и он, пар и у животу ван филма.

У кинеској традицији, с коренима још из трећег века ПНЕ, спајањем митолошке птице феникс, која представља јин принцип и, змаја, који оличава јанг принцип једности, из првобитног хаоса родио се човек. Сјајна, а истовремено пригушена филмска сцена као да нашим чулима дочарава ону давну, замишљену још у глави Цоу Јена, који се сматра покретачем ове живописне кинеске космогоније, настале на другој, чудној страни планете. Или, ако вам је Западна мисао ближа, ово као да је визуализација Платонових речи из „Гозбе”: „Поезис је све оно што чини да нешто пређе из небића у биће. Стога и творевинама свих уметности лежи у основи поесис и сви су њихови творци поете.” Из самотности мушкарца и осаме жене, из не-љубави настала је узајамност, која је навиши степен љубави. Тада више није било битно што је мушки део једности телесно оштећен, нити што њен женски део опсесивно скупља мрвице са стола при заједничком доручку.

Овај филм је добио златног лава на фестивалу у Берлину 2017те, а прошао је и кроз кино-сале сијасет других фестивала са прилично добрим критикама. А, наравно, видело га је неупоредиво мање публике него гомилу лоших и осредњих филмова направљених исте године у светским радионицама за забаву гледалаца. Музика је у овом филму неприметна, осим оне поменуте песме пуштане са диска, која јунакињу оставља равнодушном. А то није био некакав глобално препознатљиви ноктурно у којем су ноте поређане према усклађеним бојама тананих осећања, него, зачуђујуће красна балада енглескe фолк певачице Лауре Марлинг. Она је написала упечатљиво сетне стихове те песме, која сасвим добро пристаје уз атмосферу филма.

Жири за додељивање награде FIPRESCI написао је да се овде ради о идиосинкразијској љубавној причи. И то је сасвим тачно. Не ради се, дакле, о тугаљивој вољело се двоје младих причи виђеној безброј пута у многим, бољим или лошијим, инкарнацијама, мада је туге у њему до колена. Оно што га чини јединственим нису ни неуобичајен спој протагониста, него поетика филмског језика, којом је прича испричана – поетика, која није стварана изговореним речима, као она у најпоетскијем југословенском филму “Јутро”, Пурише Ђорђевића. Ењедијева нас деликатно води по финој линији између интимне љубавне драме, која нас кроз заплете усмерава ка срећном крају, и узнемиравајуће трагедије о усамљености човека у кланици око њега. Тако нас оставља замишљене о неком нашем радосном доручку и питању зашто се јава толико разликује од снова.

Аутор: Јарослав Марко 

Scroll To Top