Нушићев бурек

Мало је људи у историји Србије као што је Бранислав Нушић. Са правом се сматра нашим највећим комедиографом, али он је био много више од тога.

Нушић је рођен 20. октобра 1864. године. Кренуо је да пише још као дете и своје прве радове је објављивао као гимназијалац у листу Голуб. Његов таленат се одмах видео и једно од својих ремек–дела, Народни посланик, написао је са само 19 година. Међутим, Нушић није био само писац. Он је био и политички активан будући да је као млад постао члан Радикалне странке, а његова прва комедија исмева владајући странку, народне посланике и изборе.

Након завршене гимназије студирао је права, али током студија је наставио да се бави политиком и учествовао је у Српско–бугарском рату 1885. године у истом воду као и песник Војислав Илић. Но, Нушићева љубав према писању није престајала и време које је провео у овом рату је послужило као инспирација за његову прву књигу – Приповетке једног каплара. Ова збирка кратких прича је публикована 1886. године, исте године када је Нушић дипломирао са Велике школе у Београду.

Током младости Нушић је био трн у оку власти. Његова прва комедија је исмевала режим и политику, а његово наредно ремек–дело ће исмевати полицију која је корумпирана и ради само у интересу династије. Наравно, као и са Народним послаником, неколико година ће проћи пре него што ће се Сумњиво лице појавити на позоришној сцени. Исмејавање режима је кулминирало са његовом политичко–сатиричном песмом Два раба којом је увредио краља Милана Обреновића и због чега је осуђен на две године затвора, али је помилован након што је одслужио само једну. Песмом је стекао углед младог човека „поганог језика и још поганијег пера“ који ће га пратити до данашњег дана.

Робија га нимало није опаметила како се власт надала јер је и у затвору писао сатирична дела у којима је исмејавао бирократију. Међутим, по изласку из затвора 1888. године Нушић одлази на пријем код краља Милана. Након овог непредвидивог догађаја, министар спољашњих послова му додељује службу у дипломатији и тако почиње Нушићева политичка каријера. Следећих десет година ће провести у служби у конзулатима у Османском царству – Битољу, Скопљу, Солуну, Серезу и Приштини.

Имао је различита задужења у конзулатима, али његова каријера тек креће да напредује када се вратио у Србију. Нушић је 1900. постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. Осим овога, 1902. године је постављен за поштанско-телеграфског комесара прве класе у Поштанско-телеграфском одељењу Министарства грађевина.

Заједно са његовим политичким утицајем расте и његов утицај у свету драматургије. Ускоро постаје управник Српског народног позоришта у Новом Саду. Заједно са Михајлом Сретеновићем основао је прво дечије позориште у Србији, а у њему су глумила и Нушићева деца. Но, није се дуго задржао у Новом Саду и након годину дана, 1905. године, је напустио функцију управника и преселио се у Београд где се бавио новинарством.

Многи би мислили да је ово довољно успешна каријера за једног човека, али Нушић је тада имао само четрдесетак година. Пред њим су биле бројне значајне функције: 1912. године се вратио у Битољ како би био државни службеник а једно време је био и начелник округа, 1913. године оснива Народно позориште у Скопљу, након Првог светског рата је постављен за првог управника „Уметничког одсека“ Министарства за просвету и остаје на тој функцији до 1923. године када се сели у Сарајево где је био управник Народног позоришта…. Уз бројна задужења која је имао, Нушић је ипак налазио времена да пише комедије, драме, приповетке, трагедије, романе, опере, стрипове, путописе, а и један уџбеник. Као да све ово није доста, био је истакнут аматерски фотограф, један од првих српских стереофотографа и био је учесник Прве изложбе фотоаматера у Београду 1901. године. Није нимало чудно што је изабран за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933. године.

Нушићева заоставштина је велика, ученици још у основној школи читају његова дела. Почаст му је указана на неколико начина: школе и улице у градовима широм Србије носе његово име, а подигнуто му је неколико споменика. Мада, Нушићу би се можда највише свидело то што постоје значајни позоришни фестивали који носе његово име – Нушићеви дани који се одржавају у Смедереву већ 35 година и Нушићијада која се чак 50 година одржава у Ивањици! Без икакве сумње Бранислав Нушић је оставио изузетан траг на културу Србије, али он данас такође и огледа стање у култури. Не зато што су његова дела и даље релевантна, мада просто је фасцинатно како је писао о проблемима у политици у 19. веку а ми дан данас имамо те исте проблеме, него због тога колико се цени његово наследство.

По овоме што је наведено чини се да ми ценимо његов рад. Школе и улице носе његово име, има споменике, а и фестивале у Ивањици и Смедереву. Својевремено Нушић је живео у Смедереву, а и даље је очувана кућа у којој је боравио. Чак и улица у којој се налази носи име по њему. Шта се налази у кући у којој је живео овако велики човек? Књижевник, комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији, истакнути фотограф аматер, новинар и дипломата, председник Удружења југословенских драмских аутора и члан Српске краљевске академије – шта заслужује?

У држави у којој се цени култура је нормално да се у кући у којој је живео налази музеј посвећен њему и његовом раду. Може чак и само да се ту налази трајна изложба о његовом животу и делу, а не музеј. Ипак, оно што диктира шта ће се налазити у њој је тржиште. Људима није стало да иду на такво место и зато се у кући у којој је живео не налази музеј, већ ни мање ни више него пекара! Најести се буреком је лепше него надахнути се културом.

Висока култура, у коју спада и сценска уметност, увек је била ту за одређену мањину која је довољно образована да ужива у њој. Међутим, Нушићева дела нису написана за неку „високообразовану“ елиту, већ тако да их свако може разумети. То и јесте оно зашто се Нушић може сматрати генијем, јер је он на разумљив начин писао о проблемима који су тада били стварни, а и даље су. Али, авај када је мало ко заинтересован за његов рад. У Србији је бурек дражи од културе. Да се барем пекара зове по њему и да служи јела која је волео. Да у њој барем можемо да купимо „Нушићев бурек“ или „ожалошћену погачицу“, али ни толико. Довољно је плоча на којој пише да је ту некада живео како би пролазници знали где је живео највећи српски комедиограф.

Аутор: Милош Тодоровић

Scroll To Top