НУШИЋ КАО ПОЛИТИЧКА ТРАВЕСТИЈА

Колико је Бранислав Нушић био испред свог времена и на који начин је његов „хумор који ублажава суровост живота” кроз историју постао карактеристика српског друштва сведочи и несвакидашње извођење представе „Госпођа министарка” у новосадском Позоришту младих. Глумци београдског театра „Бошко Буха” су ове недеље Новосађанима представили најигранију комедију у авангардном духу и кроз потпуно нови хумористичан начин осликали табу теме данашњице.

Иако је сама сценографија доносила тридесете године прошлог века тематика и начин представљања ликова наговештавали су лако прилагођавање Нушићеве критике политици модерног доба. Када је представа „Госпођа министарка” први пут изведена на вечерњој сцени позоришта „Бошко Буха” највеће изненађење била је подела улога женских ликова глумцима супротног пола, где је, сходно томе, и улога главне јунакиње припала глумцу, Горану Јевтићу. Једина улога додељена жени јесте улога немирног Живкиног сина Раке. Редитељка Татјана Мандић Ригонат је овакву расподелу улога објаснила као основну тематику нове верзије српске комедије која би публику требала да асоцира на све учесталију појаву политичке травестије данас, у којој политичари не презају да прерушавају како себе тако и своје идеје преко ноћи да би дошли на власт. Редитељка је увела још једну новину и употпуњавањем сценског текста песмом Јована Јовановића Змаја „Српска политика” показала да спој дела два велика српска писца може резултирати бољем приказивању споја њихових размишљања са нашом актуелном стварношћу.

Уз српско етно музику са примесама чарлстона на даскама новосадског позоришта се још једном приказао живот Живке Поповић. Ова патријахално васпитана жена која живи обичним животом домаћице у малограђанској средини, док крпи панталоне свог сина Раке и упорно моли тетка Савку да јој позајми новац како би преживела свакодневницу добија вест да јој муж отишао на двор и да постаје министар. Показујући способност трансформације гласа уз маестралну мимику лица Јевтић карикира лик ове необразоване жене и представља је као оличје мале средине у којој се и даље судбина прориче у картама, а добре ствари догађају тек кад се кућа окади и бели лук носи око врата. Публика је могла јасно да увиди како Живкина кућа полако постаје Србија у малом. Служавка Анка коју игра глумац Немања Оливерић представља оне који служе само људима на власти, зет Чеда кога тумачи Милош Влалукин верно дочарава опозицију, док глумица Катарина Марковић бутновним духом дочарава лик Живкиног сина Раке који као и сви млади стоји са стране и некада много разумније схвата ситуацију од одраслих.

Покушавајући да напокон постане део високог друштва, Живка Поповић почиње да се ваздиже купујући скупљу гардеробу и мењајући пријатеље и родбину за богаташе са којима планира да игра бриџ. Јевтић својим светлуцавим рукавицама, пером у коси и неспретним ходом у штиклама дочарава Живкину жељу за влашћу и њено непрезање да се промени из корена само да је сви гледају као жену која живи на високој нози у министарском фијакеру. И док отпушта зета са места мужа своје ћерке и прима писма љубавника, јер је то онај неизоставни део који иде уз нову фотељу, Живка ипак не може да побегне од своје прошлости. Целокупна родбина на челу са ујка Васом прелази преко свих увреда које су изговорене у фамилији и долази на Живкина врата тражећи помоћ. У свиленом кућном мантилу са перјем око врата нова госпођа министарка испуњава жеље своје родбине, па чак и сумњивог рођака који се појавио негде баш пред њен мандат како би их се решила. Међутим, непријатељу је довољна и један мали пех да се снађе и преокрене ситуацију. Љубоморни и повређени зет Чеда користи игру случајности и иза Живкиних леђа кује план, а госпођа министарка у тренутку непажње губи игру и на стубу срама које је ипланирала за зета се нађе управо она. Иако, наређује свима да покупују новине у којима је до детаља описана њена брука, родбина је полако напушта, слушкиња окреће леђа, док је бунтовни Рака упорно освешћује да је свему дошао крај и да се отац враћа кући са истим оним цилиндром са којим се пре неки дан упутио у двор.

Нестрпљива публика која је нешто дуже од два сата смехом и аплаузом награђивала комичне делове и професионализам самих глумаца на крају је немо слушала историјски монолог госпође министарке. „А ви? Што се ви церекате мојој судбини? Немојте ђаво да вас носи да ме оговарате, јер ко зна… могу ја опет бити министарка. Или министар”, претила је извору смеха који се чуо из тог мрака испред ње.
Уз сузе упорна Живка скида штикле, баца свој кућни мантил и док вади додатке из грудњака које су је чиниле женственом и облачи одело у очима јој се опет појављује жеља за влашћу. У финалном делу представе публика схвата праву суштину и кроз посматрање традиционалног српског кола на челу са новим министром великим аплаузом и овацијама указује своје поштовање глумачкој екипи на челу са редитељком и њеном идејом о политичкој транвестији.

Немогуће да се у тих неколико корака које направите до улаза и сусрета са реалношћу не питате управо оно што и чујете око себе. Је ли Змај и овај пут имао право кад је отворио вече, знамо ли ми где је српска политика, дрема ли она сада или се само спрема, је л’ ње има или је нема, да не лети та, а да ми не знамо или смо толико слепи да је ни не видимо?

Ауторка: Милана Квргић

Scroll To Top