Нешто о њему

Нешто о њему

Ником није причао о жељама
И самачком преслишавању могућих исхода;
О шансама: стварним и мање стварним.
Страсти су га јеле, а он данима није јео ништа.
Нарастали су облаци.
И гомилале су се хладне ноћи.
И круг се само ширио.
Лењо је одлазио на нови посао.
Вртео се по празној соби и пуним баровима.
Слушао људе; и понеког би нехотице задивио;
Идила суботње вечери би пуцала по шаву.
И листови би се жутели по асфалту.
А ујутру, док се ноћ самоубијала,
Посећивале су га дилеме, упорне као јесење кише.

Визија

Сетићеш се парчета досадно плавог неба.
Сетићеш се оног тешког ваздуха
Који сече грло док мењаш градове.
Знаћеш једном понешто
О покретљивости скочних зглобова
И лепљивој моћи инерције.
Једном ће се чути валцер ветра,
Деца ће се шашаво играти по парковима,
Азбука времена урониће у кожу,
И ти ћеш се сетити
Да је неко пределе звао твојим именом.

Замрзни октобар

Новембар доноси ситну кишу
На мутне прозоре и бледо лице.
Децембар ће донети усплахираност;
Донеће ону рутинску потребу за свођењем рачуна.
Дани ће падати на косу и дланове.
И оно вечито можда пратиће те као зао глас.
Грчеви у мишићима
И преседани у реченицама не престају;
Како се понекад тешке речи лако изговарају.
Наставиће се дани који се неумитно нижу;
Усне се по навици померају,
Прошли животи се поткрадају.
Застани на трен;  и замрзни октобар.

Аутор: Марко Поропатић

Scroll To Top