НЕПРИЈАТЕЉ СВОГ ЖАНРА (ВАЛТЕР У ЦРНОМ ТАЛАСУ)

Валтер је отишао у легенду. То сви знамо. Али, ако кажемо да су 22. маја 2016. у легенду отишли и Мирта, Ал Капоне, Коровјев – неће баш свако у први мах знати на шта тачно мислимо.

Пре него што ће се дефинитивно прославити улогама у спектаклима партизанског жанра (Битка на Неретви, Сутјеска, Партизани, Валтер брани Сарајево, Партизанска ескадрила само су неки од њих), Велимир Бата Живојиновић већ је имао блиставу каријеру у филмовима потпуно другачије врсте. Били су то филмови које је ондашњи режим именовао не баш лепим називом „црни талас“, окарактерисавши их на тај начин као опозиционе званичном режиму и идеологији. Неки су такви филмови бивали забрањени већ након првог приказивања, неки нису ни доспели до биоскопа, па их је домаћа публика гледала тек двадесетак и више година доцније. Нажалост, због све јаче цензуре и оштрих забрана, редитељи су након извесног времена склизнули у један вид аутоцензуре, знајући унапред шта не треба да снимају, тако да су многе идеје остале само на нивоу замисли, без икаквог покушаја да се реализују и бар дођу до извесног броја гледалаца. Срећом, филмови „црног таласа“ су остали, ако не за ондашњу публику, а оно за неке нове генерације, али и за нове студенте режије којима је овај жанр постао незаобилазно штиво.

Запажамо Бату  Живојиновића у филмовима Човек из храстове шуме (режија: Мића Поповић), Три, Скупљачи перја, Биће скоро пропаст света, Мајстор и Маргарита (Александар Петровић), Непријатељ, Повратак (Живојин Павловић), Узрок смрти не помињати (Јован Живановић), Доручак са ђаволом (Мика Антић), Празник (Ђорђе Кадијевић)… У филму Биће скоро пропаст света будући Валтер појављује се у улози мрачног удбаша који се чак прерушава у свештеника не би ли од затвореника сазнао тајну, а у Мајстору и Маргарити видимо Бату као комичног и симпатичног ђавољег слугу! Посебно је занимљиво гледати будућег хероја Сутјеске као четничког команданта у Кадијевићевом Празнику. (Колико је све то на вишем нивоу и уметнички много вредније од једностране слике коју имамо у тзв. партизанским филмовима видимо и по томе што се као редитељи „црног таласа“ појављују и по један сликар и песник.)

Посебна је прича филм Непријатељ Живојина Павловића (1965). То је, уствари, Достојевски пренесен у социјалистичку Југославију. Павловић је адаптирао роман Двојник славног руског реалисте тако што је само променио поднебље и епоху, док је основни заплет без проблема остао као у изворнику, чиме се Достојевски још једном показао као свевремен писац, а показаће се такав и три године доцније, када Александар Петровић буде радио филм Биће скоро пропаст света по узору на роман Зли дуси. Ако томе додамо и филм Мајстор и Маргарита, такође у Петровићевој режији, а снимљен према славном роману Михаила Булгакова, видимо да нам руски класици никад нису били ближи него у периоду озлоглашеног „црног таласа“. (Узгред, већ смо нагласили да се Бата појављује и у тим филмовима.)

250px-neprijatelj_1965Радња Павловићевог Непријатеља наизглед је исувише једноставна. Графички радник Слободан Антић, човек доследан својим младалачким револуционарним идеалима, открива да има двојника, по изгледу истоветног, али по понашању потпуно другачијег. Наиме, двојник ниже успех за успехом тамо где Антић редовно доживљава неуспехе и понижења, и на послу, и у друштву, и код девојке. У покушају да му се супротстави и уништи га, Антић заправо уништава самога себе, јер тај двојник није нико други него он сâм, али лицемеран и без принципа, баш онакав какав једино може да опстане у новом друштву.

С посебном пажњом редитељ је истакао Антићеву доследност и непоколебљивост у друштву које се временом удаљило од својих корена и претворило у своју супротност. То друштво, међутим, и даље опстаје позивајући се на тековине револуције, док истовремено клизи у изопаченост. Једна Антићева опаска крије у себи опасну критику унутрашњих сукоба међу старим друговима и саборцима, при чему су се неки дочепали политичких функција, док су остали гурнути у заборав ретуширањем историјских чињеница. У то време, заиста је била потребна неизмерна храброст да се укаже на лажну слику идеалног друштва и да се чак алудира на затворе у којима су таворили дојучерашњи пријатељи политичких функционера.

Немоћан да прихвати и разуме у шта се то претворило друштво за чије се успостављање и сâм некада борио, Слободан Антић постаје непријатељ том истом друштву, али тиме аутоматски постаје и непријатељ самом себи као саставном делу друштва. Из потребе да се уклопи у нове тековине тако што би прегазио преко својих принципа и идеала, Антић несвесно ствара двојника који би све то учинио уместо њега. Иако се двојник најпре представља као пријатељ, на крају се испоставља да је то најгори могући непријатељ, управо зато што је спреман да уради све оно за шта Антић није тако способан и одлучан. И мада у почетку наступа у Антићево име, двојник временом почиње да гради сопствену каријеру чиме заправо уништава Антићеву. Тада Антић остаје на цедилу, поражен не само од друштва које се потпуно преобразило, него и од самога себе.

adeb8e74-b6fb-4e33-98d2-c135bc88d3fa

У овој причи сагледава се, на неки начин, и судбина већине представника „црног таласа“, како редитељâ, тако и сценаристâ. Већина њих јесу били комунисти, социјалисти, револуционари и идеалисти, у почетку су и веровали да је држава на путу да оствари те старе идеале, али већ средином шездесетих година XX века постаје јасно колико је режим изневерио управо оне идеје на чијим се темељима заснива. Избора није било превише. Или остати доследан првобитним идеалима ризикујући и голи живот, или се преобразити у новог човека, напустити све принципе и без приговора се прилагодити правилима које практичан живот поставља.

Прича о двојницима-непријатељима протеже се и до данашњих дана, поменимо само романе Удвојени човек Жозеа Сарамага и Борилачки клуб Чака Палахњука. Тешко да су Сарамаго и Палахњук имали прилике да гледају филмове Живојина Павловића, али сасвим је сигурно да су читали Достојевског, па како је и њима вероватно пред очима био Двојник док су писали своје романе, није случајно што су на појединим местима дошли до готово идентичних идеја као Павловић, а да вероватно нису ни знали за Непријатеља. Поготову је у Борилачком клубу уочљив мотив где за сваки двојников напор и успех ловорике покупља оригинал, али само до оног тренутка кад се то претвори у страховиту Пирову победу. Нема ко не зна за филмску верзију Борилачког клуба, али мало ко зна да је Живојин Павловић још 1965. године подарио седмој уметности једну сличну причу која би без проблема била актуелна и данас као што је била актуелна тада, као што је била актуелна у време Достојевског.

Кад погледамо са ове дистанце, Павловићев филм и Батина улога у њему заиста делују као двојник Бате Живојиновића кога првенствено памтимо по улогама партизанских акционих хероја. Као да то није онај исти глумац који испаљује рафале на Неретви или се спушта низ сарајевску сахат-кулу. Вероватно једини глумац који је играо у продукцијама свих југословенских република, Бата Живојиновић један је од ретких који не само што је играо, него се и прославио улогама у два потпуно неспојива жанра.

017bf6ee-d79d-438b-8822-29db9544ba68

Ипак, колико год две филмске струје биле идеолошки супротстављене једна другој, оне имају нешто заједничко, јер и „црни талас“ и партизанска епопеја чист су изданак домаће кинематографије и остају препознатљиво обележје југословенског и српског филма, баш као што то остаје и чувени Валтер коме, видели смо, није сметало да са црвене оде на непријатељску, црну филмску територију и тамо чак постигне много веће успехе.

Живети као свој двојник и прелазити на супротну територију, то је у приватном животу чисто лицемерје, али ако глумац уме да се избори и са црним и са црвеним таласима, те да својим радом превазиђе све идеолошке и националне препреке с којима се кинематографија суочава, то је већ једна неисцрпна уметничка снага вредна пажње и сваког поштовања.

Народни херој или ђавољи слуга, свеједно је, Велимир Бата Живојиновић остаје легенда наше кинематографије управо зато што је савршено испливао из оба бурна таласа.

Аутор: Душан Милијић

Scroll To Top