Неколико ријечи о култури

За К. звану Канопус,
која над пустињом затрепери
и изгуби се прије но што ми показа пут

Све је почело онда када је титан Прометеј, потомак старог божанског рода, дугом стабљиком дохватио распаљен жар са сунчаних кола и пренијевши га на земљу, међу људе, запалио ломачу која је пркосно у инат Олимпу пламтјела.

Прије него што је Атина подарила дух бесмртности људском тијелу, тада само иловачи оквашеној ријечном водом, човјек није био друго до напола остварено биће које је с посебним посланством некуда кренуло, па се зауставило. Затребало му је ватре, оног без чега би бивствовао као обична хладна маса, попут обичне звјери што лови и риче, лута као суманута сјена што је своје тијело изгубила, са закрвављеним беоњачама у очним дупљама из којих само за плијеном погледом кидише, а не гледа око себе онако како би Божије створење требало да гледа и чистим оком о животу сазнаје.

Изговарајући ријеч „култура“, у мени буде као да сам, у смирај напорног дана, пошао на ходочашће сунцу што лагано залази и својим високим челом донекле провирује иза високих брегова. То је некаква тиха и мила ријеч коју не бих умио да викнем као што бих остале ријечи могао гласно говорити. Имам утисак да ме, из потаје, вреба пријекоран глас службенице у библиотеци, која реагује и на најмањи шум, намрштена, приносећи жустро кажипрст ка својим уснама. Кажем – ходочашће. Звучи свечано. Већ поиздаље назирем смјерне главе достојанственика како у колони ступају, потопљени у врелини побожности, гдје промичу салијетани димом из кадионица. А зар није свако окретање култури својеврсно поклоњење нечему што је, у поређењу с нама, велико, недогледно смртним очима? Култура нас ни не позива да је сагледамо тјелесним очима (које једнако пролазне и смртне ствари гледају) због тога што је тиме нећемо достићи нити разоткрити, него вишим очима, духовним, уколико успијемо пробудити уснуле духове наше унутрашњости.

Враћајући се антици, у којој се и зачесмо као бића слична божанству, а од које све више назадујемо (идући ка „савременом“, напуштајући „примитивно“) и у жвале понора силазимо, поново нас дочекује онај Уранов потомак, учитељ Прометеј, што се са Зевсом завадио па га овај за кавкаску стијену свирепо приковао. Он се замјерио вишим силама јер је имао права да се за престо отима, али је највише пропатио због сујете Олимпа који је од људи искао поштовање ако ови буду хтјели да их божанска рука штити. Прометеј, полубог, стао је у одбрану малог човјека. Тада је, у страхотној патњи једнога, коме грдна птичурина даноноћно кљуцаше јетру, зачето оно исконско у нама и можемо се радовати што је ослобођени Прометеј, уз помоћ Хераклову, одмакао далеко од Кавказа и да нас опет може походити у овом невремену кад посрће разум. Но, Прометеј се вјероватно понова гложи око власти над универзумом, заједно са грчким бесмртницима, те нама нема друге но да сами потражимо грану којом ћемо пламен захватити и, на огњишту гдје смо поникли, упалити ватру покрај које ћемо одледити до бола промрзле прсте.

Култура је досезање скривеног дијела начете цјелине нашег бића који није био ни видљив нити наслућиван кад нас је бабица примила на своје руке. То парче је остало, по давно установљеном правилу богова – кивних на све који се дрзну да их у било чему достигну, неумољиви када неко ма и покуша да напусти сјену облака њиховог гњева – дубоко закопано, као сандук с благом. Њега треба потражити и ископати, али не лопатом и пијуком, већ књигом и ваљастом памећу.

Врло добро човјек зна да му неће услиједити патња док је сам не буде проузроковао, а она се одавно зачела и изродиће је нечиста утроба, у грчу од немира, ако будемо уништавали и псовали оно што нас је створило, у камен урезало, у тврђаву узидало – култура. Не силазити у подруме гдје чами култура данашњег човјека, која прије да подсјећа на невино оптужена затвореника којем доносимо мало воде и бајатог хљеба, значи порећи идентитет и сво достигнуће генерација које су успјеле пронаћи загубљени дио што на души чека на откривање и тако изградиле нови спрат на постојећим темељима. Одрећи ћемо се самих себе ако убогог затвореника од глади не избавимо, као што је Херакле спасио учитеља нашег, Прометеја. Сипаћемо тиме отров у наша болесна срца, а гусле што су нам прађедови оставили бацићемо у огањ, окрутан, беспоштедан… не у онај огањ украден с Аполонових божанских чеза, но онај који је позајмљен из самог трбуха пакла.

Култура. Опет назирем тишину као јединог сапутника (или сапатника) овој ријечи. Буде ми као што сваком дође да заћути онда кад се свачије галаме наслушало. Човјек, комад Прометејеве иловаче којег је богиња Атина умом обдарила, хоће да се, гоњен и мучен, успава. Али неће узети у клонуле руке књигу како би се лакше у сан завео, као онај у Домановићевој сатири, но ће зграбити књигу да би се разбудио, да би научио како да одагна страх с којим се свако роди и којем се, ваљда, на самртном одру отме. Незгодно је што многи страх не признају као природу свог постојања, па пресићени овоземаљским благовањима, упознају бојазан с којом жив човјек руку под руку хода тек онда кад треба да промијене свијет. Престрављена душа се од тијела отргне и настави да лута како би ново тијело пронашла, а бива доцкан икуда да се креће јер је Харон завеслао по ко зна који пут и преноси преко Стикса нечујан крик што нема гдје да се чује и ожали.

Треба ићи за културом, његовати је, културу која је посвуда и чије фрагменте треба саставити у једно и на њеним плећима полетјети. Њена плећа су она Атласова што држе небо и од искона га чувају да се у бездан не сручи. Не гледати у равничарској ријеци колотечину пролазности, већ огледало у којем чувамо свој одраз. Није то наше лице већ портрет „ан фас“ покојног претка који је темељ ударио и куће градио не да бисмо их ми рушили већ да бисмо дизали спратове. Баш попут оног мита о Вавилонској кули, о којем наша Исидора једном записа да је то „мит о човјеку и језику који се, све један другом на раменима, успињу под небеса“. Обожавала је Секулићева тај мит, сигурно један с најдубљом симболиком, свагда јој свијетла успомена била!

Култура нису само тековине и тековине, сачуване и изгубљене, спасаване и при бомбардовању запаљене. Култура је и разговор са врсним сабесједником, ко глагољивости у себи има. Можда су то баш они људи из познатог предања који имају оно крило које, спарено с крилом друге особе, склопи дух жељан отуђене му висине, па се заједно вину ка дверима рајским, достојанствено и поносно, а живо и са страшћу као у барокној скулптури. Разговор с њим тренутак је у времену, али је и вјечност, као и мало радости – зрно времена које се доживи као слухом загрљена, непролазна и у сјећање уклесана ријеч, која је рекла више него силне бесједе и људска причања кроз вијекове. Гледамо неку особу сваког дана и тек након неколико година познанства сазнамо колико вриједи. Такви надахњују јер су другачији, а увијек се подобро загледало у оно што је ново, невиђено, и покрај тога што дјелује страно, блиско је и драго као прича у дјетињству слушана. Свагда се у тајне завиривало јер оне постоје да бисмо их разоткривали. Тражио се дубљи смисао, разлог, први импулс, узрок… Тако су настајали митови, а митови нису празновјерице, већ симболи и снага мисли и маште.

Историја је више трагедија него слава човјекова, тако у културу спада присјећање само на велика градилишта, а не на гранатирања прастарих храмова. Значајнија је једна тужна развалина или камен који преостаде од давнашње богомоље, него велелепан маузолеј цара и војсковође који је сатирао споменике и палио градове.

Културу не могу другачије замислити до као Нојев ковчег у који се укрцало све што је вриједно продужења живота, који се наставља чим се ниво воде спусти, након четрдесетодневних падавина од Божијега гњева, и који треба да доплови на обронке планине Арарат. Но, на нашу барку културе, гдје нема никог ко би са Богом умио проговорити, не слијеће голуб што у кљуну с обале доноси маслинову грану, симбол спаса и мира. Данашњи голуб мира повукао се у шупљину какве приземљуше да у тишини испусти питому душу. Треба увијек жељети мир и само мир, али култура није друго до јака жеља да се цијели свијет покори.

***

Запазих ненадано некаквог пастира гдје на висораван нагони стада оваца, којима руно у касно предвечерје свијетли баш као и звијезде које се мичу и звоне од неке унутрашње милине, звијезде што се над мојом главом, једна по једна, свечано пале. Помислих: или је горе Прометеј ужегао неке нове пламенове, или ми богови преносе поруку да још много има до оног часа кад ћу у лице да им погледам… или се мом, несаницом мученом претку, откинула суза из шкртог ока и сад клизи низ избраздани му образ у виду комете што промине сводом у ведре ноћи.

Тако ми једне вечери, кад је мјесец дошао необично крупан и посебно свијетао, и учини се земљи преблизу тако да ми се прса у наступу плиме дизаше, рече једна тиха инспирација, научно образлажући величанствену свемирску појаву, али с големом снагом метафоре: „Неке звијезде су у садашњем тренутку нестале, али и даље видимо њихову свјетлост јер је тек сада допрла до нас, иако оне више не постоје.“ Као да је то Карлајл изрекао, пишући „о херојима“. Или да је то прозна верзија оних Исидориних стихова „Светле ноћи су палих хероја небо“, само што ове звијезде вјечно клизе, пошто задрхте од космичке зиме, и сводом цртају бљештеће трагове као саоне или кочије каквог нордијског бесмртника. Увиђам да је та њена ријеч, која је заводила и плијенила, једини дар који од неба и земље за вас живот жељех да примим, а који је дуго молитвама тражен. И слутим да ми је она дала изданке, који у земљи, као невидљиви коријени, тихују. У разговору с инспирацијом видјех и доживјех нашу селидбу на Плутонове стијене, корачање по ивици дринске ћуприје, испроваљиване границе васељене… Причасмо о телескопу и плочама, о осмијеху поноситог лава, о пијаним ноћима, о беспријекорном бљедилу реда њених зуба… Тако лако подрхтава душа кад се прича о илузијама. Сан је препород тијела, а душа се од зла спасава искључиво опсјенама. Срцу је радост кад љепоту гледа – привиђење усред бездушног свијета, које очарава и смирује иако лако и брзо ишчезава. Све што преостане након разочарења у тиха надања јесте сјећање на осмијех и ријеч њену која се играла. Инспирацију презирем једнако колико за њом жудим. Мрзити је не могу јер се обично мрзи оно што нам чини сметњу и што не можемо нигда уза се имати, но она је ту, не одлази никуда, јер како љубити чудо и трајати ако нема туге која стоји између двије радости као драмска пауза равна ненарушивој тишини? Надахнуће може стићи и отићи кад пожели. Сваки одлазак шапуће да ће се она вратити, те сав смисао стане у ишчекивање те силе која покорава, разоружава, жари, дарује дјело, отуђује мирне ноћи, у ковитлац побаца ријечи да од њих реченице састављам и ређам, иако зазирем од њих, не знајући јесу ли поклон оностранога или проклетство Дантеових кругова и да ли ћу се изгубити у виру одакле ме гони да извлачим суштину. Ето шта чини етеричност љепоте, која оживљава и сахрањује онога ко се њој стане дивити! Понављају се њени доласци, обнавља се моје будно усхићење, рађа се напор да испишем оно што ми она казује, бол кад предосјетим да ће ме напустити, уздање да ће ме опет посјетити. Она шаље несан да исцрпи што игда може уморне очи и, кад се јави, за собом остави колосалну магију бесмртности. Ето вјечнога, ето културе!

Херојство је част и задатак. Хероји су носиоци епоха, али, ипак, у сваком моменту свако од нас представља дио културе свог народа, покољења или мјеста. Пружи руку посрнулом на улици и онда си – човјек, пружи све што знаш и можеш цијелом роду, онда си – херој.

Култура је и начин размишљања, онај здрави, који потврђује латинско име двоногом сисару – homo sapiens. Култура се не опипава, иако камена грађевина или бетонска конструкција може бити њен манифест, она се прије доживљава и осјећа. Човјек иште нешто трајно, што ће да га надживи и међу људима остави и онда кад под земљу оде. Тако је култура посебно божанство. Као што вјерујући у Бога гајимо наду у други живот, па било тог обећаваног живота или не, ми кроз вјеру у њега живимо.

Култура увијек за један метар потоне кад се неко од књиге штрецне, а у амбис се сручи кад библиотека стане да гори. Књиге пале они што се истине плаше, који би у мраку да се сакрију како им се не би видјеле очи осушене у безданој празнини, те од љубоморе што немају узвишена погледа на свијет, онима који праве светилишта љепотама свијета и идеја, свирепо копају очи…

Горан Ковачић пјеваше: „…Блажену ноћ су мени ископали/са сретним видом из очињих јама…“

Велики су они страдалници, који искрице у помрчини траже и лицем упијају свјетлост, од мрака не зазирући чак и кад им је у невољи грдној под обрвама остала празна удубина. За идеју се бори онда кад се нема шта изгубити, ништа изузев живота. И стална борба за правду стремљење је мисли људске која гори онда кад показује пут, а која не може попут безвриједног рукописа да сагори на ломачама либрицида, ужегнутим од стране изрода цивилизације одјевених у црне кошуље.

***

У смирај сваког дана, који нам није без разлога дат да га осјетимо и проживимо (не смије се заборављати да су богови проницљиви, мудри и штедљиви кад је о људима ријеч, те је сваки поклон од њих безгранично вриједан) човјек би требало оближњем бријегу да приђе и приупита сама себе да ли се протеклог дана имало културно уздигао, да ли је растао упоредо с висином тога бријега, је ли се одмакао од подножја или и даље само поглéда и промишља да ли да закорачи брду. Или ће се само спустити у кревет, изможден, достојан пера трагичара, и угасити за собом свјетло пригушене лампе као што се она сунчана лопта спусти и таму за собом остави, замакнувши на невидљиву страну земаљске кугле, далеко од очију дјетета које се небеском пожару усхићено диви.

Суштина, бит културе на врху је бријега и много ми још недостаје да пободем заставу горе гдје Васиона стотинама љета очекује да спази гордог човјека. (Да није то оно брдо у селу надомак Илиџе гдје су дјеца, играјући се каубоја и Индијанаца, налазила комадиће римских глинених судова, чепркајући око дрвета по влажној земљи?)

Сунце опет споро залази. Зашто се сваке вечери тако дуго колеба? Страшно је то доба кад се одвија борба посљедњих обриса одлазећег дана и првих насртаја наступајуће вечери, кад се не зна право шта ће надвладати јер се исцрпно гурају, једно од другога крадући небеса. Губе их и враћају, туку се али залазе једно другом у поре, боду се ножевима нагонећи крв да липти, а жељни лаких додира, милују кожу ранама начету. Само се добро види како јасан топао дан мучки издише и крвари док га гази и цијепа и најмања безначајна сијенка. Ваљда је то вјечита човјекова дилема борбом свјетла и таме осликана, кад се страхује над својом судбином и над неизвјесности шта ће на крају у њему побиједити. Кад човјек са веранде посматра румене зоре и црвена вечерња обзорја, он не види друго до своје побједе и повлачења, поразе и пировања своје крви – вреле на почетку и на крају… Од крви сунчеве небо се зацрвени као да се на хоризонту, далеко, живи вулкани пале, ограђујући се пред мраком што надвладава заузимајући видик, надолази, диже се и посвуда шири своје загасите трепље. Мјесец у даљини чека да преузме смјену, да приђе као султан чија је војска побола коље на новој граници и зове Величанство да освојене земље благослови.

Култура је надахнуће пронађено на гробљу и увијек намјештена топла колијевка, огњиште гдје су завичајна радост, рана и благословљен хљеб; она је стремљење духа, стара госпођа са правим леђима, понуђена рука и чврстим цреповима прекривена кућа, збирка сјећања народа и појединца, заљуљано коло поред манастира и белегија у руци препланула косца, раскош мисли и срца, умјетност и жртва за умјетност – „атрибут живота“, како би то најбоље казао узор раденика на овоме напису. Од рада на пољу културе не живи се нарочито безбрижно и срећно, но с културом се, како год, живјети мора.

Аутор: Миљан Кујача (Суштина поетике)

Scroll To Top