Наслеђе бајроновског јунака

Интерпретација и утицаји (1)

Могући извори мита о фаталном ходочаснику. Сасвим сигурно никада пре, а може се рећи ни касније, није било узбудљивије ни револуционарније књижевноисторијске епохе од романтизма. Уколико пажљиво и свестрано проценимо касније стилско-уметничке тенденције, неће нам бити тешко да уочимо много тога посредно или непосредно наслеђеног. Истина, романтизам није потпуно „самоникли“ покрет, али, његово спајање традиције са иновацијама било је потпуно несвакидашње, оригинално и тиме утрло пут којим ће се кретати мање-више сви битнији модерни правци, ма колико супротно или удаљено деловали. Водећи разлози се свакако крију у његовој узбудљиво противречној природи, која је укрстила низ бинарних релација у до тада незамисливо јединство. Представљајући одговор на индустријску револуцију, научни рационализам и аристократске друштвене норме заоштрене у добу просвећености, а са коренима у немачком Sturm und Drang покрету и идејама француске буржоаске револуције, романтизам  је остварио широк и далекосежан утицај. Помоћу снаге имагинације и снажне емоције као средстава, за основни циљ узима досезање надсвесног, егзотичног, далеког и непознатог као изворишта лепоте, истине и најдубљег смисла.

Ова поетско-естетичка револуција доноси истовремено раскид и континуитет са традицијом, жудњу за освајањем бесконачности и визионарско достизање ванвремености путем слободног уметничког стварања, побуну против граница и позив на промену. Покретач јој је незадовољство неадекватношћу света, двоструким моралом пуританаца, ограничењима и забранама. У те сврхе посеже за свесним и прорачунатим провоцирањем јавног мњења. Обнавља Русоово учење о неопходности повратка човека хармоничном односу са природом. Одређење стања вишеструко суспрегнуте индивидуе постаје тзв. „светски бол“ (Weltschmerz), меланхолично осећање савремености са дозом побуне, нејасна и неизлечива туга пред ругобом света. У потрази за излазом из општег бесмисла, окреће се наизглед лепшој и инспиративнијој прошлости. Гласноговорници доба постају песници, не више пасивни преносиоци мисли које им је дошапнуло Провиђење, већ ствараоци снажне маште, интелекта и духа.

Нови правац захтева представника по својој мери, поготово уколико је на велика врата литературе увео индивидуу и поставио субјективност на пиједестал. Јасно је да дотадашња решења нису задовољавала: главни лик романтичарског дела морао је бити изразитији и монументалнији, како би понео сав терет који закорачење у модерност подразумева.

Један од најинтригантнијих и свакако највиталних феномена романтизма специфичан је тип књижевног јунака, најпознатији као бајроновски. Данас је углавном препознатљив по каталогу типичних особина, од којих су оне мрачне, злокобне, готово зликовачке, пречесто истицане у први план. Наравно, црно-бело одређивање бајроновског јунака као „негативног“ није ни исправно, ни довољно и  једино упућује на ограничено, стереотипно, непродубљено схватање. Баш као и амбивалентни романтизам који га је изнедрио, овај комплексни јунак саткан је од занимљивих противречности. Често упрошћено, па и сасвим банализовано гледиште на култну књижевну појаву спречава њено потпуно сагледавање. Чињеница је и да је, попут свих уметничких творевина које се преносе у дужем временском периоду, еволуирао и доживео гранање на безброј у основи препознатљивих, али не мало различитих варијаната, у складу са епохама које су га пригрлиле и на свој начин допуниле.

Корени фигуре бајроновског јунака су дубоки и архетипски. Романтизам баштини оно најбоље и својој природи најподесније из традиције, првенствено антике и митско-фолклорних слојева. Спајањем неких од легендарних, али и временски ближих мотива почело је постепено уобличавање новог јунака. Уобичајено је да се почетна аналогија изводи са ликом Прометеја, митског сина Титана Јапета и Океаниде Климене, крадљивца божанског огња, доброчинитеља људи и из тог разлога кажњеног страдалника који поносно подноси муке. Његова природа је двострука: преступник и заштитник, херој и мученик, бунтовник и учитељ/стваралац. Прометејев пркос вишеструко је инспирисао романтичарске песнике, од Шелија до Лазе Костића, који су у њему видели оличење горде трпељивости и истрајности у непоколебљивом отпору тиранском ауторитету било које врсте. Бајрон га спомиње у четвртом певању Ходочашћа Чајлда Харолда: искра уметности је враћање дуга, тј. украдене ватре небу.

Традиција даље води ка темама које је касније, у либретима својих реформисаних опера, обрадио Рихард Вагнер, водећи романтичарски композитор и узор: Холанђанину Луталици (уклети морепловац са кога једино љубав може скинути клетву, али услед неспоразума долази до трагедије) и Лоенгрину (витез Светог грала, симбол несхваћеног и усамљеног уметника, који има задатак да спаси свет од лажи, обичности и интрига. Његово име и порекло су мистериозни, а разоткривање би му уништило чаробне моћи, па жртвује љубав наставку свог путовања).

Ликом Ричарда III у истоименој историјској драми, Шекспир представља читаоцима негативног, али савршено конципираног јунака коме се, упркос очигледним манама и изопачености, не може одолети. Ричард је проклет чудовишном појавом, али, надоместивши недостатке уврнутом и супериорном интелигенцијом, успева да их у свести околине и читалаца неутрализује. Проучавајући тајну привлачности негативног јунака, Никола Милошевић пише о позитивним интелектуалним и виталним карактеристикама које утичу на читаочеву попустљивост. Још једно средство доминације јесте његова необична харизма, те „мрачни еротизам“ помоћу кога успева да натера леди Ану на, по свим етичким и друштвеним принципима неприхватљив брак, а публику на оправдавање и емпатију.

Милтонов Изгубљени Рај на сличан начин активира нову, комплекснију поставку фигуре Сатане, допунивши лик прапреступника мотивима уклетости, високог интелекта и свести о изгнанству које је самоскривљено, али ништа мање болно. Његово виђење утицаће на Гетеову фигуру Мефиста, Булгаковљевог професора Воланда, али, моментом уклетости и горде издвојености инспирисати и романтичаре.

Готски роман подразумева фигуру насилника (gothic villain), прогонитеља чедне и усамљене хероине, који упорно угрожава њена настојања да сачува чистоту. Изопачени негативци добиће своје донекле ублажене верзије у извесном броју осамнаестовековних дела, међу којима су најизразитији Роберт Лавлес у Ричардсоновој Клариси и виконт де Валмон у Лаклоовом интригантном епистоларном роману Опасне везе. У оба случаја, реч је о виртуозним тактичарима, познатим манипулаторима, опасно привлачним развратницима који из чисте обести и досаде упропашћују даме. Њихова игра је дрзовита, намењена задовољењу властите сујете и хира, а може се схватити и као побуна наспрам  разводњених, сентименталних схватања љубави и сексуалности.

Гетеов роман Патње младог Вертера уздиже феномен „светског бола“ до помодарства, пружајући у виду насловног јунака први модел привлачног отпадника, преосетљивог, али због љубави склоног преступу (са удатом женом) и самодеструктивног младића. На прагу епохе романтизма стоји, Бајрону не тако омиљен, енглески песник Семјуел Тејлор Колриџ. Његова чувена Песма о старом морнару тематизује  исповест морепловца који, након обесног чина (устрелио је албатроса), на путовању морима наилази на низ грозоморних призора и доживљаја, као казну за почињени злочин. Опседнут неделом, од самоће бежи у друштво људи и покушава да причом олакша лични пакао. Самоћа и свесно изопштење из друштва овде су виђени као неприродни и неприхватљиви. Убрзо ће исти мотив бити изокренут у једину могућност подношења реалности.

Аутор: Исидора Ђоловић

Scroll To Top