Наши Словаци

Настављајући напоре за упис у УНЕСКО-ву „Репрезентативну листу нематеријалне културне баштине човечанства” Општина Ковачица је у Етнографском музеју организовала презентацију „Наивно сликарство Словака у Србији”. Иницијатива је потекла од Фондације Бабка. Тим наприма припада и покушај да се коначно нађу средства за штампање етноантрополошке студије др Гордане Благојевић „Словачко наивно сликарство у Србији”, која је 2015. године од Светске организације за интелектуалну својину добила медаљу за креативност.

Слике слабообразованих, самоуких ковачичких уметника одавно су ово банатско место ставиле у ранг светских метропола сликарства. Плави коњи Јана Књазовица не касају само по шоровима равнице, удомљени су и уметничким збиркама Лувра и Ватикана. Светску славу доживео је и најталентованији представник ковачичке наиве, Мартин Јонаш, чије су маестрално гротескне фигуре на платну нашле место и у највреднијим приватним колекцијама на Западу. Књазовиц очарава првенствено јединственим колоритом, који је задржао упркос томе што је био предмет сеоских спрдњи, јер, где је то још неко видео зелену свињу? Јонаш импресионира природним талентом за цртежи наранџасто-окер бојама плодне јесени.

Најпрепознатљивије су, међутим, шарене слике Зузане Халупове, јер су се нашле на бројним обележјима УНИЦЕФ-а. Начичкане су људским приликама, као и оне Хијеронимуса Боша, али уместо побожног страха и ужаса, пуне су руменим образима дебељушкасте деце. У једној од апсурдних ујдурми судбине, та одважна жена, која се уздигла у мушкоме свету, није имала свој пород.

Темељно је питање овде, шта је то понукало једва писмене сељаке и занатлије да се зими, када су одлагали мотике, лате кичице? Сликање није припадало њиховом свету, а за сељане је представљало колосално губљење времена. Одговор, који се сам намеће, јесте да у сваком човеку постоји потреба за не-обичним грађењем и изражавањем сопственог идентитета кроз уметност, а од талента, храбрости и многих околности зависи да ли ће то и остварити. Зато само ретки сврате у уметност.

Како су ти потпуни незнанци успели да се из села иза гвоздене завесе представе великом туђем свету? Шачица сликара 1951. оснива ликовну секцију при дому културе и у почетном заносу изградње новог друштва, у којем уметност неће више бити елитистичка него за раднике и сељаке, добијају подршку. Већ следеће гoдине 12 сликара учествује на изложби. Обећавају да ће сваке године поклањати по једну слику да би се створио уметнички фонд Галерије наивних уметности, која се отвара 1955. године.

Та структура била је повод и одскочна даска многим културним делатницима да раде на промовисању ковачичких уметника на простору Југославије, а потом и у иностранству. Коначно, колико села се може поносити сликарском галеријом? Срећа им се осмехнула почетком шездесетих, када је игром случаја, или судбине, наивна уметност постала прича дана, захваљујући и томе што су најпознатији сликари тог тренутка, Пикасо и Дали, били заинтересовани за аутетнтично примитивно/наивно сликарство. Тако је Јонаш касније доспео и до велике међународне изложбе цртежа у Италији, где је, уз Салвадора Далија, добио златну медаљу.

Зузана Халупова – Башта

Он је био међу првим наивцима, који су са пресликавања разгледница са гондолама, као да везу гоблене, прешао на идеју сликања које изражава сопствену душу, како им је саветовао панчевачки сликар Стојан Трумић. А у Мартиновој души било је и сећање на детињство, када је, скривајући се испод стола, посматрао тешке руке сељака како се одмарају.

На својим платнима вредноћу сељака дочарава управо јако наглашеним чворноватим рукама, које стварају и тако одржавају живот, те огромним стопалима, које га нераздвојиво држе за плодне оранице. У његовим радовима често су присутне хумористичке и еротске црте. Оне заокружују поетику његовог израза у, колико једноставну толико и дубоку, истину људског постојања. У свој комплексности живота, назиру се универзални принципи, који поштују двополност постојања. Природа човека свуда је иста. Раздвају нас само навике.

Уметничким стварањем изграђује сопствени идентитет, нераздвојив од оног колективног, што долази из обичаја средине у којој је одрастао, фолколора донетог из прадомовине још почетком 19. века… Расељени из католичке Словачке, тада још у окриљу Аустроугарског царства, овдашњи Словаци донели су са собом аскетски дух, уредност и радну етику протестаната, која је била неопходна да се опстане на не баш тако плодним обронцима Карпата.

Зузана Халупова – Зима

Са обичајима да осликавају зидове соба, столарију и тањире, везу кошуље и блузе, носили су са собом и осећај за живе боје, свим старијим београђанима препознатљив у широким сукњама вредних зуски, које већ деценијама долазе да чисте станове „финијих” породица велеграда. Београдски жаргон „зуска” је етнички стереотип за наше Словакиње, настао упркос томе што Зуска Халупова може свима да послужи као инспирација. Та необразована сеоска домаћица изашла је на велика врата из клишеа живота, који јој је био намењен.

Ковачичка школа наиве неодвојив је део мозаика и српске и југословенске културе. У чланку насловљеном „Наши Словаци” историчар др Предраг Марковић написао је да од браће Словака можемо да научимо како се „ненаметљиво, али упорно, чува и одржава свој идентитет”. Занимљиво је да тај насловнити Словаци осећају својатањем, нити Срби имају проблем с уклапањем овог сликарства у сопствену баштину, што није чест случај у „региону”, где се сви осећају угроженим све до губљења идентитета. Чак и наслов „Наши Црногорци” изазвао би политичку буру и препуцавања, посебно од оних смутних ликова, који ће ускоро Његоша да преводе на Црногорски.

Ковачица полако одумире. Све је мања. Дели добро и зло кроз које ова земља пролази. Демографска бела куга и емиграција одавно су је сустигле, а дивоте глобализације се тек очекују. Очувањем баштине Словака чува се и углед Србије у којој се други народи не само толеришу него се узајамно креативно подстичу — који је од распада Југославије добио озбиљо улубљење на блатобрану.

Аутор: Јарослав Марко

Scroll To Top