Душко Новаковић „Сећање на прве људе“ – Центар за културу „Градац“- 2013
У песми Излог одзвања дух експресионизма, дар песника укршта се са тензијом осећања. Речи ове песме су готово у јарким бојама, иако песник заправо овом песмом потенцира сивило свакодневице, и жуди за бунтом, побуном.
Из те тежње ка побуни речи и побуни људској, извиру многобројне боје осећања у ритму страшном времена које пролази, за сваког правог песника, пролази апокалиптично.
„Ускоро, прснуће као гнојни чир
Овај месарски излог што прежива
У измаглици летње јаре
Чије се жеђи мртвих уста сви ужасавамо.“
У песми се осећа тежња песника ка изворном спонтаном, у свету коме је Хегел апокалиптично предвидео крај уметности и доминацију Науке, Технике, Потрошње. На то бих надовезала и мисли Сартра „Свет може сасвим добро да опстане и без литературе. Али још боље може да опстане и без човека.“ Уметничка истина није истина на нивоу чињеница. Уметничка истина је откривање тајни и смисла света и људске егзистенције, у форми естетског. Није битно да ли се нешто догодило на овај или онај начин, оно што је важно је то да је у уметничком делу нека тема или мотив обрађен „по законима вероватности и нужности.“ Аристотел је због тога већи значај давао песништву него историографији.
Песник као да међу својим стиховима очекује неку другачију судбину песника, осим егзекуције маља садашњости, равнодушности.
„И?
Шта ли, и. Смањиће се проценат оних што су несмотрено
Изашли из света роднице
У свет ништења, присвајања и потрошње“
Настављам са читањем песме Рампа у коме васкрсавају проживљени банални догађаји песника заједно са свешћу о трагичној судбини многих појединаца, које историја не види, и утапа их у анонимност, а песник појачава њихову судбину и трагедију и нестајање у времену песмом о тренуцима када су постојали и то њихово постојање претвара у тоталну искреност песме, која сама копа и рије земљу у којој су нестали мртви. Па и сама песма се уграђује у надреални и трагични тренутак њиховог постојања и страдања.
„Још не постоји таква рампа Која би једном заувек зауставила Одвођење лаковерних душа У разне погоне смрти А неће је, изгледа задуго ни бити Докле год светом влада овакав распоред милости И посвуда, непресушена у људима жеђ За вучјим локањем крви“
И песма Das ding an sich, ојачава свест песника о усамљеној јединки чија метафизичка снага лута и губи се негде у космосу, космосу који је песнички апсурдан, заробљена у мислима сваког песника као трагика осећања и крхости људског живота. Јер песник је можда невидљив за данашње чудовиште свакодневице зато што је у мраку стварања, у црним бојама свог дара.
У овој песми, види се бунт песника и неконвенционалност која провоцира и сопствене речи, и окомљује се на њих са многим питањима о смислу и бесмислу свега постојећег.
Песник преиспитује написано својим сопственим животом и обрнуто, свестан да као песник живи у гету речи, изолован и изрешетан међусобним обрачуном богатства и сиромаштва живота и уметности.
„Да ли ћу кад будем употребљавао језик
Као алат за производњу мишљења, осећати да је
Мој језик шипак мом језику, или нешто опасније“
Душко Новаковић је човек свога времена, он не пише у неком културно – историјском вакуму. Уметници ипак чине да свет буде другачији. Маркузе је сматрао да битно нова врста људског бића треба да створи квалитативно нову средину, техничку и природну, ако не желимо да се унедоглед настави доба развијеног варварства и окрутности. То подразумева да уметност мора пронаћи језик и представе које могу да саопште ту нужност као своју властиту.
У филозофском смислу вредност ове поезије почива и на искреном осећању света и антисвета. Тиме се „експресивизам“ (становиште да је права уметност увек последица искрених осећања) баца у ковитлац са ауторовим експресионистичким снажним песничким сликама и присуством емоција. Душко Новаковић је свакако песник који нам преко поезије преноси своје емоционално искуство.
Ауторка: Санда Ристић-Стојановић
