“На рубу памети” (или омаж глупости) – Мирослав Крлежа

Све „политичко-описне“ придеве којима је означен живот и стваралaштво Мирослава Крлеже (анти-монархиста, анти-тоталитариста, анти-аутократа), један од њих апстрахује и сублимира указујући на све оно што је Крлежа заиста био – ИДЕАЛИСТА. Као идеалиста, Крлежа прижељкује идеалну форму друштвеног уређења. Међутим, романом На рубу памети, Крлежа узмиче пред идеалом, признајући да форма не подразумева суштину. Форма заправо само дугује суштини, а она трули у самом језгру, оформљеном из морала неког Домаћинског.

„Годинама сам живио сам у нашем смрдљивом зверињаку готово глухонијем, притајен и повучен у себе као пуж и прави пузавац, и годинама размишљао о глупости људској, осећајући мутно како из разних људских поступака избија чудна, мрачна, унутрашња снага, које људе смета код сваке кретње, која људима никако не да да преживе потпуно и непосредно, једна опасна снага заправо, која људе трује и раствара; ја сам ту свакодневну појаву људске глупости тумачио као природну ствар: Осовио се човјек на стражње ноге, проходао је као двоножац, глупост се вуче за њим као сјенка! Глупост је сестра мрака, глупост би хтјела да двоножца поново врати својим четвороножним рођацима у природи, глупост не да човјеку да отпутује на звијезде, као што му сила теже не да да лети.“1)

Шта глупост сублимира? Има ли глупост дефиницију? Идеал? Ентузијазам? Еуфемизми дисфемизама карактера друштва? Можда заслепљеност, логичност или дволичност? ЗЛО? Једно је сигурно: глупост има много лица, а још више наличја, чиме погрешно наводи на закључак њене безличности и недефинисаности.

Фото: Миша Гордин

Ода глупости, уводни део романа, априори упућује на глупост, обележје целе Крлежине приповеди. Глупост је хиперболична, не познаје оквире и иде у бескрајне крајности. Самодовољна, манипулативна по себи, она је сопствено оруђе. Собом се храни и самонаслађује; апстрахује мудрост, ћутљиву по себи. У паланачком окружењу где обитава медиокритетни полу-свет, хипнотисан глупошћу, ћутљиви натчовек не опстаје. Приковани, увежбани кез-осмеси, псеудо-наклони, псеудо-личности, само су симулација свезадовољног друштва. Та уштогљена паланачка кохерентност лако трансформише кез у стиснуте зубе, показујући амбивалентну страну глупости, спремну да воли и мрзи у зависности од наклоности према њој.

Након много година кататоничних, једнообразних мисли, опхрваних глупошћу, Крлежин јунак – Доктор, једном реченицом разбија сопствену кататонију и тиме усвојена глупост доживљава метаморфозу и метастазу; умирући рађа мудрост чије је семе, у њему, одувек чекало клијање. Оптужба на рачун Домаћинског није моралисање већ осећај за правду и неугрожавање. Након осуде, Доктор доживљава лично ослобађање. Од тог тренутка, псеудо-идеал као modus vivendi губи сваки смисао, ако га је икада и имао, и враћа Доктора његовој истинској мудрости, ултимативној за све који је се не боје. Чин убиства (са предумишљајем), којим Домаћински брани глупост, у Доктору буди људскост која у том чину глупост препознаје и као зло. Фигура Домаћинског је метафора друштва, карактер целе паланке која хорски подражава и тиме подржава зло. Домаћински је матица зла, полтронства, етички негатив, херој убица!

Бројни елементи глупости, од саркастичног лицемерја, егоцентричности, свеопштег немара до социјалне амбивалентности изазване латентним сопством, означавају и сам идентитет друштва чији је коегзистенцијални део био и сам Доктор. Тренутком освешћивања сенком заслепљеног сопства, Доктор почиње да живи архетипску истину не-лажи, не-праваре, немалициозности и бива „морално” осуђен, најпре од најближих, а затим и од стране целе заједнице. Несвесни архетипске свести и исправности, паланчани, не знајући то, осуђују и себе: на псеудо-елитизам, на псеудо-индивидуалност, на симулацију искреног живота.

„Судски процес” (до кога свакако не би дошло да је Доктор прихватио сугестије „добронамерних” грађана и извинио се за увреду и клевету Домаћинском) била је Докторова потреба да пред „лицем правде” обесмисли смисао. Дакле, Докторово инсистирање на судском процесу није покушај осујећивања Домаћинског, заједнице, а ни одмазде, чак ни моралисања, већ освешћивања и банализовања глупости, тачније, покушај да се глупост оголи односно сведе на њену суштину.

Доктор је очекивао осуду и казну, бар ону институционалну, и на њу био спреман. „Све у свему: суђење је протекло у највећем складу, савршено мирно, савршено пристојно, у потпуном грађанском реду, и на обострано задовољство. Ја сам се задовољио осудом (на обострано задовољство), заступник Домаћинског господин Аурел Херманскy исто тако, те је на тај начин и ова неугодна ствар скинута са дневног реда: на обострано задовољство и у потпуном грађанском реду. По истом начелу тог истог грађанског реда преселио сам се у ову собу (на обострано задовољство), на ову стјеничаву сламачу, ту лежим сада од травња, и ово је већ пета пуна мејесечина, што ми свјетли у собу, оцртавајићи на поду свјетлу четворину прозора, испругану решеткама у двадесет мањих квадрата: пет водоравних а четири окомита.“2)

Утамничен, изолован, Доктор бива фокусиран на себе. Центар свих збивања постаје он сам. У тој ситуацији, преиспитивања су неминовна: да ли истина као самопотврда подразумева социјалну смрт? Ако је тако, колико онда вреди истина? Докторова истина је тешка као социјална смрт али је и лака као слобода.

„Да би човјек могао помирити у себи властита протусловљења, да би се могао узвисити над врагометно заплетена стања око себе, човјек мора да среди неред у себи и око себе, да надахне смисао свеопћем бесмислу око себе и у себи самоме, по једној нарочитој одбрамбеној методи, која се вулгарно, у свакодневноме животу, зове поглед на свијет”.3)

Паланачка перспектива слике космичког реда је, заправо, њен негатив. Мистификовањем вредности, демистификовањем глупости медиокретети свих заједница граде СВОЈ поглед на свет.

Ауторка: Тања Млађен (Антихерој)

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Мирослав Крлежа, На рубу памети, Просвета, Београд, 1966
2, 3 Исто
Scroll To Top