(Милан ГРОМовић, Записи из студентског дома: Према есејима о књижевности, СКЦ, Крагујевац 2014)
У оквиру XIII кола Библиотеке „Првенац“ СКЦ Крагујевац објављена је књига Милана Громовића од осам научних есеја разноврсне тематике, али пажљиво конципираног распореда текстова. У прочељу Записа из студентског дома стоји својеврстан протоувод, пролегомена „Послеподневна тераса (ближе од увода)“, у којем нас аутор поетски надахнуто уводи у своја промишљања о књижевности из позиција соба 425 и 141 – поткровља без терасе и првог спрата са терасом – путева од субјективног до објективног сагледавања света, могућности да се доживи лет, иако с погледом у хангаром камуфлирани авион.
Није овај увод нефункционалан и не представља тек пуки декор произвољности. Сагледана у целости, књига есеја открива нам да је њен главни јунак песник Иван В. Лалић, са чијим је Канонима Милан Громовић отворио и затворио своје Записе. Једна од Лалићевих антологијских песама, управо је песма под насловом „Тераса II“, штампана под окриљем Страсне мере, тако да иако аутор не помиње ову песму у есејима, суптилно нам посредује „Послеподневном терасом“ да су параметри његовог промишљања лалићевски систем вредности и естетике, откривање невидљивог путем видљивог и сл.
„Византија као духовни завичај српског народа у поезији Ивана В. Лалића“ и „Библијски подтекст у књизи ‘Четири канона’ Ивана В. Лалића“ есеји су који уоквирују Записе и чине есејистички диптих ове књиге. Јасно се сагледава поетика песника кроз Византију као симбол континуитета и залог обнове класичних вредности у нашој култури, чији се корени гранају у „столетној медитеранској крошњи маслина“. Лалић пуноћу свог песништва утемељује у песницима који се такође могу назвати „чуварима Византије“ (Дучић, Ракић, Бојић), изговарајући велико песничко „ДА“ зарад сна о целини и зарад „бисерне материје“ која се таложи на „шкољкина зрна“ (према речима Никше Стипчевића).
Громовић је потцртавши запажање Јована Делића по којем су се „народи од глине“ попут српског народа, културноисторијски обликовали у контакту са Византијом, назначио да су и преостали есеји у извесном смислу „обликовани“ Лалићевом Византијом и питањем националних е(сте)тичких вредности. У песничким „визијама византијског духа“ могућно је, дакле, пронаћи макар ехо „матерње мелодије“, наводи се у есеју о Лалићу, а наставља у промишљањима у „Џез песми Војислава Деспотова“, јер је џез „музика непарног ритма и комуницира са прастарим звуцима, оним преношеним с колена на колено“. „Матерња мелодија, језик, звук“ наставља се у есејистички низ тако што се фокусира на Настасијевићеву распеваност у духу, тон који је у сенци мистичног, те преиспитивање мисли Петра Милосављевића о матерњој мелодији као Хумболтовој еманацији националног духа и Настасијевићеву о народним попевкама у којима је како моћ певања, тако и моћ да се разбуди матерња мелодија.
Византија и трагање за матерњом мелодијом утрли су пут даљим разматрањима Милана Громовића по питању континуитета у српској култури – косовском миту. Добро одабраном темом „Митске слике у Симовићевој историјској драми ‘Бој на Косову’ [1989/ 2003]“ аутор је скицирао књижевноисторијски лук косовског мита у историји српске историјске драме (Сарајлија, Стерија, Матија Бан, Јован Суботић, Милош Цветић, Иво Војновић, Миладин Шеварлић). Народ је добио титулу главног актера драме, а поједини ликови (Рибарица) подвргнути су демитологизацији и иронизацији, метафорика је унеколико преузета из Симовићеве поезије („рибе и крилате гује које гутају грешнике“), а кнез Лазар, Милош Обилић и Вук Бранковић карактерно се огледају у Исусу Христу, жртви и Јуди. Пишчева, пак, опредељеност да укине историчност уздигла се до митске свевремености.
С друге стране, када је реч о есеју „Кап традиције и кап модерног у делу Радоја Домановића“, треба рећи да је Домановићева сатира итекако актуелна у савременом историјском тренутку („жиг на челу – чип у телу“), посебно кроз сумирање научних доприноса о овој теми Синише Јелушића и Слободана Владушића – о нихилистичкој перспективи Домановићеве прозе, с тим да се нихилизам схвата као синоним за модерна времена. Домановићева Размишљања једног обичног српског вола контекстуализована су са Орвеловом Животињском фармом, а 1984. и Два минута мржње са Дангом. Овим се идеја о континуитетима имплицира кроз актуелизацију традиције.
По питању есеја „Футуризам у делу Рада Драинца“ може се успоставити вертикала авангарда – неоавангарда у Громовићевој књизи, будући да се у Записима налази и есеј о неоавангардном ствараоцу Војиславу Деспотову. Ипак, Деспотовљево дело акцентовано је џез мелодијом, док су се Драинчеве збирке Улис, Човек пева и Воз долази огледале са поезијом италијанског (Маринети) и руског (Мајаковски) футуристе уз промишљања о „драинизму“ и Драинчевој „егоцентричној разбарушености“.
Најпосле, у „Једном Павићевом осврту на дело Војислава Илића“, потврђено је још једном посредно византијско завештање континуитета – Павић се називао ученим Византинцем, а и кроз Лалићеве чланке о Павићу сазнајемо да је вредновао Павићеву целовитост визије и традиције предочене „у тачној перспективи“. Такође, једна од важнијих Лалићевих песама јесте управо „Војислављев врт“. Но, када је реч о Громовићевом прегледном чланку о Павићевој студији Војислав Илић и европско песништво (1971) можемо рећи да је можда требало далекосежније искористити потенцијале Павићевих научних доприноса када је реч о Илићу; евентуално укључити и Павићеве студије о Илићу из књига Језичко памћење и песнички облик I-II (1976, 1985) или сачинити критички осврт на проблематику у контексту есејистичке мисли о Војиславу Илићу Павићевих савременика (примера ради Драгише Живковића, Миодрага Павловића) или садашњих научника и актуелних тема о делу Војислава Илића.
Аутора на овај начин задужујемо да напише запис (са неке нове терасе) о двојици Византинаца – Лалићу и Павићу, што би представљало драгоцен допринос науци у књижевности. Овом књигом то је (не)свесно сугерисано, глина је „замешана“ и чини се да је неопходно уобличити је, особито ако се има у виду значај Громовићевих промишљања о традицији и модерности, о континуитетима националне културе и њеној будућности.
Аутор: Јелена Марићевић
