На Дрини ћуприја! Збиља, како је било?

Деси вам се, зар не, толико пута да вас пријатељ или познаник, када чује да сте били у позоришту, запита: Збиља, како је било?

И ви сте обично у недоумици. Јер увек треба да узмете у обзир ко пита. Треба да се ставите на његово место, да онда у мислима, које би требало да буду његове мисли, прелетите комад од првог до последњег чина и тек онда да одговорите. Пита вас рецимо ваш комшија продавац – Збиља, како је било? И пита вас ваша професорка књижевности која свира клавир, пише поезију и чита Брехта. Не можете и једном и другом рећи исто, зар не?! За тренутак, ослободићу се те мисли коју носим данима, и покушати да кажем реч-две о позоришног догађају сезоне једном идеалном читаоцу – читаоцу који воли театар.

Дуго година Андрић је чекао своје праве тренутке на сцени. Управо због драгоцених могућности трагања позоришним чином и понирања у суштинске вредности књижевног дела сваки драматуршки поступак, под претпоставком да се заснива на темељитој студији писца и дела, истовремено је и стваралачки. Јер, неминовно мора указивати на иманентне драмске елементе прозе коју преноси на позорницу и тако откривати њене непознате видике и димензије. У том погледу дело Иве Андрића представља и представљаће трајан изазов за нова драматуршка обликовања.

У години када дело „На Дрини ћуприја“ слави свој јубилеј – 55 година од добијања Нобелове награде – Кокан Младеновић се упустио у истраживање, домишљавање и корачање ка изазову који је присутан на ексјугословенској сцени годинама уназад. Упустио се у изазов и направио позоришни подвиг! Српско народно позориште у Новом Саду, од премијерног извођења представе „На Дрини ћуприја“ представља епицентар културе, разговора, дискутовања, одушевљења али и понеког разочарења. Не тако ретко, чујемо ли да је неко ипак успео да набави карту пре нас и одгледа представу, следи узвик – Збиља, како је било?

Наративна структура Андрићевог романа сатканог од 24 поглавља што је еквивалентно представи Кокана Младеновића углавном је дословно транспонована у фрагментарну драмску форму. Из романа су хронолошки преузете кључне епизоде и тематстка чворишта, ликови и догађаји. Међутим, проширене у временски контекст све до средине деведесетих година прошлог века, ишчитаване из другачије историјске па и идеолошке перспективе, Андрићеве тезе и идеје из романа добиле су у представи друга, савремена, актуелна, критички и полемички изоштрена значења. У овом случају више је реч о реконтектуализацији и легитимној актуелизацији Андрићевог дела, како Младеновић истиче, а мање о изневеравању основних идеја писца и његовог капиталног романа. Исходишта за основну тезу представе „На Дрини ћуприја“ Младеновић несумњиво проналази код Андрића, али поред овог романа и у неким другим делима и списима, посебно у „Писму из 1920.“, чији садржај у дугом потресном монологу изговара глумица Гордана Ђурђевић Димић – о земљи мржње и страха, о браћи по оружју а не по разумевању и љубављу. Није дакле реч о драматизацији романа, него о представи по мотивима Андрићевог дела чији је средишњи стуб знаменити роман.

Готово перфектно, кореспондирајући са данашњицом а истовремено у складу са Андрићевим духом и стилом, драматург Светислав Јованов и редитељ Кокан Младеновић инкорпорирали су језик романа у позоришни живот. Та несумњива „специфична супротност“ представља, свакако, значајну препреку поступку драматизације разних прозних врста, посебно када говоримо о приповедачу као што је Иво Андрић.

Сви Андрићеви јунаци су код Младеновића непоновљиво индивидуализовани, тако да се ни црте лица једног човека не могу приписати другом човеку, али се у сваком  од њих проналази нит која их веже и повезује. Како и сам редитељ истиче, мост најмање представља место спајања и радости већ „место узидавања двоје близанчади, место набијања на колац, место самоубиства лепе Фате Авдагине. Место хапшења, одсецања глава, место свакојаке несреће које је ту да прави границу, раздваја државе и народе, бива освајано, па и порушено, од мржње и неразумевања“.

Дубоко драматуршки, емотивно набијеним поступцима и практичним и врло ефектним сценским решењима Младеновић је „градио своју ћуприју на Дрини“, проблематизујући питања о томе шта сваки мост представља. За Андрића мост преко Дрине код Вишеграда јесте симбол монолитности, лепоте и постојаности, грађевина која премошћује и спаја народе и људе, вере и нације, док је за Младеновића то место непремостивих граница, подела и несрећа, црна кутија пада, симбол зла и убијања, крвавих освета, нетрпељивости које се протежу све до наших дана. Три дечака с почетка и са краја представе јасан су знак свих националних заблуда и искључивости која предсказују нове сукобе. Свађају се чије су стопе у камену, а исту ту расправу настављају после стравичних покоља, које ни Дејтонски споразум није могао да умири.

У представи се хронолошки, у временском размаку од пет векова, описује власт и људи у историји Босне и Србије, све време своје корене ослањајући на мост, док глумци корачају у води, у њиховој Дрини, чија се свежина и тежина пропиње у ваздуху до гледалаца. Почевши од данка у крви, потресног, људског крика мајки који остаје у гледаоцу дуго времена, преко турског зулума над православном рајом, српског отпора, аустријске окупације, стварање Југославије па до данас, Младеновић уочава у историјској инертној Босни сукоб идеологије и културе, њихове сударе и мешања, подвлачећи кроз менталитет у детаљној интензивној анализи живота.

За сценографски и кореографски елемент декодирања Андрићевог дела заслужне су Марија Калабић и Андреја Кулешевић. Смештени између две монолитне обале, на дну скоро исушеног речног корита промичу, по сувом и по води корачају касаблије различитих националности и вера, мешају се молитве и језици (немачки и турски), песме, нарицаљке и плач. За тематизацију континуитета зла, осим глумаца, редитељ највећу потпору проналази у сценографији – метално сиве обале и попречни зид наглашавају тескобу, асоцирају и на тамницу и на масовну гробницу. Сценографија састављена од столова и столица коју глумци слажу недвосмислен је симбол градње и разградње моста, метафоре живота и смрти, подела и урушавања свих веза међу људима. Та чаробна игра узбуркане Дрине која се у тренуцима умирања стиша и умири, приповеда посебу причу гледаоцима. А та прича заварава крвника, одлаже неминовност удеса и продужава илузију живота у вишеградској касаби, као и у нама самима.

Убедљивом, дирљивом и животном игром глумаца Андрићев Вишеград на тренутак постаје било који град, Вишеград опстаје у људској постојаности независно од простора, времена и радње. Њихови колективни и појединачни наступи остављају утисак ансамбла који ради као једно, као тај мост на Дрини, који, упркос свему, опстаје. Андрићеве епизоде сваком од тих глумаца дозвољава да имају сопствени тренутак – тренутак спознаје животне угрожености и тренутак смрти, када са руке скидају број са годином умирања и нестају са сцене. Издвојићу сцену смрти лепе Фате Авдагине Данице Грубачки, величанствен Ћорканов плес по мосту Радоја Чупића и говор након силаска (за мене један од централних и највеличанственијих сцена у представи), коцкање са ђаволом Југослава Крајнова, потресну Лотику Гордане Ђурђевић Димић.

После петог извођења ове представе, веома је присутна у медијима и изазива велику пажњу позоришних људи. Велики је број позитивних критика, али свакако, постоје и оне негативне. Свака од њих одговара и тумачи само поједине аспекте и вредности овог дела. Зато ни у једној позоришној критици свет не само да не налази него и чак и не тражи одговора, треба ли да оде на тај и тај комад. Јер сваком позоришном посетиоцу десило се да оде на неку комедију коју је штампа и телевизија изгрдила као недостојну, па да се одлично забавља, или да оде на неку врло похваљену драму, па да му буде страшно дуго време. Јер, ниједно мишљење, ниједна критика није написана за цео свет. Зато не тражите ни од својих пријатеља који су гледали премијеру да вам дају о њој пресудно мишљење. Излажете се непријатности да ће ваш пријатељ рђаво судити о вашем уметничком укусу или можда и сам има рђав укус. Излажете се, дакле, двострукој опасности – да он промаши судећи о делу, или да промаши судећи о вама, или, пак, и једно и друго. Него, ако вас занима како је било, ви отиђите сами. Не свиди ли вам се, нећете се бар љутити на оне који су вам комад хвалили на сва уста, а ако вам се свиди радоваћете се што није неко наишао да вас одговори и да вам ускрати једно лепо задовољство.

Будите, дакле, сами свој позоришни критичар.

Ауторка: Милена Кулић