Избор из рукописа На чају код Љиље Брик који ускоро излази у издању И. П. Просвета, Београд.
ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ У МОСКВИ
И ове јесени, све исто је,
једна за другом,
одлазе генерације бунтовника,
који су волели Русију у добру и злу,
а чије су очи гледале на Исток,
мада окренуте Западу,
и када није било помоћи,
јер понекад је помагање,
само големо одмагање,
у лажном времену,
поезија је у ћорсокаку,
али само на кратко,
упамти, баћушка мој,
да није било Пушкина,
не бисмо волели своје жене,
онако како то данас чинимо,
обећавам ти,
пред светом, убићу се,
моја сентиментална куцо,
ако се претвориш,
у компјутер без срца!
Боже, подари нама слабима и малима,
неку нову песничку авангарду,
као што си подарио,
„генерацију шездесетих“ Москви,
Вознесенског, Јевтушенка, Ахмадулину,
подари!
Принеси свежег цвећа за Русију,
јер мојој земљи прети глад,
продавнице се празне,
несташице су хлеба, меса, млека,
и сви чекамо у редовима за мало наде!
Боже, нахрани нас и оне,
које на улицама нико,
не препознаје и не зауставља,
и који због болести гласних жица,
говоре тешком муком,
а чије руке видно дрхте!
Боже, никада нас не препуштај руљи,
простацима и преварантима света,
уместо шећера,
Боже, подари мало соли,
нама што смо навршили педесет лета!
Иако знам да ове јесени,
све исто је,
и све више времена проводим у дачи,
на периферији великог града,
из које тек понекад излетим,
као бубамара без крила,
што се упутила на вечери поезије у Москви,
као некада давне 1968.
када су се наглас читале песме,
и понека тајна писма,
а срце болело као кости пред промену времена,
не, верујет ми, драги пријатељу,
као што ни ја,
не верујем да је Земља плава лопта,
охоло одмахујући руком,
на све заблуде младог Бајрона,
и ове јесени,
као разграната дивља ловорика,
позивам срце за сведока,
да „поштена крв је најраспеванија!“
„ШЕЗДЕСЈАТНИКИ“
Устаћу!
Рећи ћу!
Стиснуте песнице, узнемирићу свет!
Иако међу нама нису,
Ахмадулина, Рождественски, Вознесенски,
још је жив,
добри стари Евгениј Јевтушенко,
и нова власт која понешто скрива.
Љубав – то је разумљиво!
Рекао би песник,
занесен таласом идеолошке јужине,
посматрајући себе у огледалу,
презувен у гумене чизме перестројке.
Грозног ли дана,
помислих,
с осмехом који пре личи на тугу!
Јутрос сам лекарима рекла да ми је добро,
да могу изаћи вани,
и попити заборављено вино,
у уском кругу пријатеља,
на адреси где поштар не долази.
Ту нећеш наћи лек!
Неко је викао,
док ме за поводац вукао мој мали пас,
сибирски хаски, мало мањи од вука,
који се зове Бак, и има два различита ока.
Небо увек има начина да покаже
ко је победник у борби са пахуљама,
а ја никада нисам била ближа Богу,
него те вечери,
када је песник певао на руском,
у њујоршком Медисон сквер гардену,
док су му Амери плакали на рамену,
и гужвали сако папагајске боје.
Ево и данас се смејем као козак,
и чувам писма нељубавна!
Са нитроглицерином под језиком,
након срчаног удара,
откривам свету –
Један велики сликар је умро,
а није знао шта је жена,
и некако ми га је и данас жао.
Добри мој,
не, то није само тело,
жена може бити срећна,
и са импотентним мушкарцем,
јер је њена љубав материнска,
и потпуно другачија од мушке,
бар тако ми је шапнуо Јевтушенко!
А мене?
Ма, пусти мене!
Мене су одавно сви издали,
чак и један песник,
који ме учио љубави,
кога сам научила љубави!
Мој сат од тада показује тачно време.
Код мене је свануло, али се није разданило,
и још не могу да отпевам „Бајку о киши“.
Ауторка: Весна Радовић
