Музика црно-белог филма

„Хладни рат“ је филм пољског режисера Павела Павликовског из 2018. године чија се радња одвија у Пољској, Паризу, Берлину и Југославији. Црно-бели снимак, патинирани тон,  формат 4:3, ствара ретро утисак и подсећа на низ старих црно-белих фотографија. Филм управо тако и функционише – као албум пун сећања на љубавну причу из педесетих година. Жанровски је веома тешко класификовати овај филм. Он је, пре свега, драма, али и романса, пуна историјских факата као и биографских елемената из живота Павликовскових родитеља. Уз све наведено, ово је и филм о музици.

Сам наслов филма наговештава и његову тему – Хладни рат: рат између истока и запада, између социјализма и капитализма, између традиционалног и модерног, љубавни рат између Зуле (Joanna Kulig) и Виктора (Tomasz Kot)… Чак и музика у филму дочарава две крајности: музику која је симбол националног поноса и музику која је симбол слободе. Тако музика у филму постаје, поред Зуле и Виктора, трећи главни лик.

Виктор је музиколог и пијаниста који прикупља аутентичне пољске народне песме са циљем отварања музичког и плесног народног ансамбла „Мазурек“. Зула је сељанчица, девојка сумњиве прошлости која се пријавила на аудицију. Виктор је запазио по необичном гласу и дивљој природи и између њих двоје рађа се љубав.

Архаичну, оскудну и руралну форму народних песама, Виктор је претворио у богате музичке и сценске аранжмане елитне културе.  Међутим, у послератној Пољској, етнографско прераста у идеолошко, а фолклорна група добија улогу комунистичког мисионара. Народна музика постаје заштитни знак стаљинске епохе и пропагандно средство са циљем укидања буржоаске и елитистичке културе. Због тога Виктор напушта Пољску и одлази на запад тежећи уметничкој слободи. Тако се путеви Зуле и Виктора раздвајају да би се касније поново укрстили доласком Зуле у Париз.

Стара пољска песма „Dwa serduzska” употребљена је као симбол њихове љубави. Речи и мелодија ове песме говоре више него што сами главни јунаци говоре о својим осећањима. Током филма, песма се понавља и пролази кроз низ различитих аранжмана. Док народна верзија песме гуши у рестриктивној социјалистичкој средини, џез верзија, коју изводи Виктор у париском бистроу, ставља у први план креативну и животну слободу. Зула маестрално изводи џез верзију коју је аранжирао Марцин Масецки, међутим, стиче се утисак да јој недостаје инспирација коју је проналазила у музици из своје домовине. Боемски уметнички кругови у париским и берлинским клубовима, били су Викторов дом, али не и Зулин. Павликовски у другом делу филма користи музику Џорџа Гершвина, Чарли Паркера, па и музику из цртаћа Том и Џери како би истакао разлику између западне и источне културе. Песма „Around the clock“ коју изводи Бил Хејли, је савршено средство за прекидање осећаја меланхолије у филму код публике, али је пијану Зулу покренула на дивљи плес којим је изразила сво своје разочарење, фрустрацију, незадовољство и носталгичност. На крају филма чује се и Голдберг варијације на Бахову музику која, како каже Павликовски, „позива на помирење са животом, ма какав тај живот био“.

Многи критичари су као мане овог филма видели површан наратив, спору радњу и репетативност састанака и растанака Зуле и Виктора. Међутим, Павликовски је добрим избором музике испричао више него што би било којим наративом могло да се каже. Музиком је дочарао забрањену романсу Виктора и Зуле и нагласио разлике унутар подељене Европе. Музика му је помогла да изрази личне ставове о појединим погледима историје свога народа. Комбинацијом приче, историје, слике и музике добија се целина у којој ништа не мањка. Фотографија у филму „Хладни рат“ јесте црно-бела, али музика је оно што му даје много боја. Павликовски је још једном успео да направи ванвременски класик вредан гледања.

Ауторка: Ђурђа Милановић

Scroll To Top