Мутно, логично, док се очи не умоче у слово

(Визије сигнализма / Visions of signalism, Еверест медиа; Међународна културна мрежа „Пројекат Растко“, Београд, 2017.)

Знање, заиста, јесте све. Уопштено посматрано, тумачење па макар и обичне уличне ситуације без увида у истинитост догађаја, може довести до неспоразума. Увидом у предмет спознаје, довешћемо себе у стање задовољености, али и до самог краја активног живота. Међутим, не заборавимо славну смрт, неограничени простор који нуди све стране (не)света и (не)стварности. Не бисмо да поистоветимо сигнализам са смрћу, јер очигледно и даље живи. Поистоветимо га са моћи знања. Уосталом, пробајте прочитати насловну страну. Не можете? Па, читајте мало!

У зборнику о сигнализму под насловом Визије сигнализма сусрећемо се са различитим тумачењима живота. Наиме, на самом почетку понуђен нам је интервју данашњих најактивнијих младих сигналиста, Јелене Марићевић и Ивана Штерелмана. Овај разговор у писаној форми, осим што даје увид у субјективна тумачења сигнализма ова два аутора, „звучи“ као постсцена Чекајући Годоа, где је Годо сада пронађен и свима понуђен на тумачење и разрешење вечне интриге. У интервјуу добијамо један од основних  „постулата“ сигнализма: појам није ту да доведе до другог појма, већ да створе комуникацију! Текстови који се налазе у овом зборнику су представљени у омнибус форми, која увек доводи до заједничког. Међутим, значај сигнализма, као и било ког другог покрета, постаје потпуно безначајан уколико му се не посвети пажња, али пажња супер-читаоца. О супер-читаоцу нарочито ће бити речи онда када аутори овог зборника представљају књигу Јелене Марићевић Легитимација за сигнализам (Пулсирање сигнализма). Колико је ова књига значајна за тумачење сигнализма говори број приказа о њој, а писали су их: Јана М. Алексић, Душан Стојковић, Јелена Калајџија, Даница Трифуњагић, Маријана Јелисавчић и Илија Бакић. Марићевићева, супер-читалац, тумач, познавалац, оставља сигнализам на животу, притискајући га на рад и рад његове суштине, који успева да пулсира и до данас. Сигнализам у рукама Јелене Марићевић добија изглед новог, занимљивог, непознатог и недирнутог, иако његова историја сеже у седамдесете године прошлог века. Осим што се помно бави проучавањем сигнализма, Марићевићева ствара сигналистичку књижевност, што такође можемо да прочитамо у овом (богатом) зборнику.1)

Други сигналиста значајно заступљен у овом зборнику и животу сигнализма јесте Иван Штерлеман. У свом обимном тексту, као и у разговору с почетка зборника са Јеленом Марићевић, Штерелман даје увид у своје широко познавање сигнализма, његове историје и настанка, али и његове примене. Тако на почетку свог детаљног рада Штерелман даје увид у везу лингвистике и сигнализма. Више се не говори о језику који ће „диктирати“ поезију, већ о поезији која ће стварати нови језик. Сада се слово више не посматра (само) као преносилац звука, већ као осликана минијатура, чије тумачење може бити широко и субјективно. Другим речима: означено=означитељ=читалац=писац. Штерелман ову појаву тумачи као „својеврсно растерећење језика“, а такво растерећење доноси могућности посматрања и схватања текста. На основу Штерелмановог закључка, могу се посматрати и други текстови у зборнику: Маријана Јелисавчић, осим у приказу књиге Јелене Марићевић, ствара везу између хорора и сигнализма; Милена Кулић тумачи анаграм, клокотризам, из збирке песама Александра Секулића Госпођа халуцинација, „претвара“ га и оправдава као део арт-сцене, где простор и време не постоје; затим, добијамо примере тумачења стваралаштва оснивача сигнализма Мирољуба Тодоровића кроз текстове Јелене Марићевић, Предрага Тодоровића,2) Светлане Рајичић Перић3), те и део стваралаштва оснивача сигнализма, као и других стваралаца овог покрета, попут Слободана Шкеровића о коме пише Василије Милиновић и Адријан Сарајлија и Марине Абрамовић о којој пише Никола Пешић. Да сигнализам има своју теоријску прошлост, доказује Душан Стојковић пишући текст о Живану Живковићу и његовој докторској дисертацији под насловом Сигнализам (Генеза, поетика и уметничка пракса). Како сигнализам не јењава, те се осврће на већ урађено, стварајући нешто сасвим ново, на самом крају имамо текстове великог познаваоца сигнализма, Душана Стојковића, који, међу осталим, пише текст о претходном зборнику и његовом значају, као што то ради и Добрица Камперелић. Сигналистички пулс удара равно у књижевност, те књижевност чини још богатијом и иновативнијом. То доказују сигналистичке литерарне творевине које се налазе у зборнику. Пред нама су другачији светови Ивана Штерлемана, Јелене Марићевић, John-a Held-a JR, Giovanni-a Strada-e, Luc-a Fierens-a, Pete-a Spence-a, Dmitry-a Babenko-a, Klaus-a Peter-a Dencker-a, Fernando-a Aquair-a, Andrew-a Topel-a, Pierr-a Garnier-a, Раимондс Киркис, Виктора Радоњића, Nico-a Vasilakis-a, Немање Митровића, Ненада Панића, Франка Бушића, Борислава Станића, Слободана Шкеровића, Џима Лефтвича, Илије Бакића, Бобана Кнежевића,  Карлис Вердинш, Еинарса Пелша, Ивана Коларића, Владимира Милојковића, Добрице Камперлића, Миливоја Анђелковића, Немање Митровића, Стевана Бошњака, Адријана Сарајлије, Дејана Богојевића, Giovanni-a Fontana-e, Душана Стојковића.

Наравно, зборник радова под насловом Визије сигнализма нуди много више него што је наведено у овом тексту. Напослетку, имена не значе ништа, уколико не постоји друго име поред њих, име равноправног супер-читаоца, који ће се усудити разговарати кроз уметност са ауторима. Међутим, сигнализам новопечене тумаче учи да пулсирају. Пулсирање као вид ритмичног рада подразумева труд. Тумачење сигнализма подразумева труд, никакав други но читање и упознавање са животом → дали смо вам смерницу, стрелицу. Узмите ову зборник књижицу за вереницу.

Ауторка: Горица Радмиловић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Ауторкини текстови се налазе на странама 60-64.
2 Текст Предрага Тодоровића заправо говори о самом почетку формирања сигнализма, тачније о сарадњи једног од дадаиста Раула Хаусмана у првом броју часопису Signal који је изашао 1970. године, а оснивач је Мирољуб Тодоровић.
3 Овај рад је део доктората који носи наслов Поетика игре у српској књижевности 20. века (Љ. Мицић, М. Тодоровић, С. Богдавовић, М. Павић).
Scroll To Top