МЕМЕНТО МОРИ
у олујном шибљаку заумља
обала прати реку
ритмом самртног хропца
к’о ожиљци времена
тихо зарастају грбе
на пољима сломљених
студени вода
с мостова носећи братске трагове
посустаје фијук сећања
Мрачни векови
никад не престају
МОЖДА
У дубини шкрипа обале
побеђује мук
И сваки мит се рађа
к‘о бели патуљак
Да ли ће и ова сноморица
бити сушна година
Друга рутина
Друга руина
Или варварство и лед
које преживети треба
као што се кроз честар
прелази танкоћут мост
Да их се једном сети
нека надошла носталгија?
ПОВРАТАК
Под сводом спорих облака
преко венаца и драче
у сиромаштво се враћамо
Са стопала кожа
до за врат
гмиже
Плове сипкаве
барке – срча на гладној земљи
утеха понад понорнице
Кад крв заузда шумор
нагост упознаје празнину
И акорде жедне као вир
Сведени на присуство
у преливима постојимо
На прагу
осама
за нама
не остаде
У средишту је памћење
хроматска опомена умрлих
Рђава вода
Тамни сјај
Аутор: Слободан Тодоровић