Море, тишина

Сликарка је заспала на снегу, без загрљаја, у новој хаљини
Од олова.

Пао сам у снег, као камен.

Како су необичне ове зграде, ови градови у којима нико не
Станује.

Нема овде ничега, птице су крик, а мене нема.

Ко нам се смеје?
Ко нас посматра?
Из мрака, из тишине, из бесмртности.

Чудан је ово град у коме никога нема.

Можда ће нас насликати неко?
Саме, бесмислене, у свечаној тишини
Музеја.

Неко нас посматра. Неко далек, неко дивљи, неко непокоран.

Има ли истине у овим пољима? У дани који изненада долази,
Као са другога света.

Нема ничег сем бесмртног сунца, и улица које трају
Заувек.

Неко нас посматра, и ко зна шта мисли, тамо где постоји само мисао.

Јуче је почела модна ревија, то је још једна мисао.

Море је било само, црно, заборављено.
И мене је напустило.

Све је немогуће, осим ове рике.

Осим ових простора који вечито обећавају,
А не пружају ништа.
Осим бронзаних хероја који гледају у даљину,
И ћуте.

Ужасна је ово тишина. Осећај да смо нешто заборавили.

Кустоскиња је јуче сахрањена, али се већ данас појавила на радном
Месту.

А мене ће неко чекати. Узалуд.

Аутор: Иван Ликар

Scroll To Top