МОМЧИЛО НАСТАСИЈЕВИЋ – МОЈА РЕЛИКВИЈА

“Половина глуме је слушање” – рекао нам је кроз разговор млади глумац Иван Перковић. Препустили смо се том исказу и потрудили смо се да што више чујемо и забележимо за читаоце КУЛТ-а.

Иван Перковић – млади глумац чије представе се играју на сцени Народног позоришта Републике Српске и Дјечијем позоришту у Бања Луци, открива нам, кроз пријатан разговор, нешто више о својим ауторским пројектима, представама, глуми, његовом мотиву за стваралаштво и његовој реликвији – Момчилу Настасијевићу.

  • Завршио си глуму у класи Елене Трепетове Костић на Академији умјетности у Бања Луци. Да ли можеш, на самом почетку, да нам кажеш на који начин је њен методолошки принцип утицао на твој систем глуме?

Утицала је, свакако, доста. Моја професорка је завршила једну од најпрестижнијих академија на свету, Академију Гитис у Москви. Сама чињеница да тамо десетак хиљада људи дође на пријемни а примају само двадесетак говори о тој ригорозној селекцији. Имао сам прилику то да видим, школа коју они пролазе је фантастична. Она је то пренела на целу нашу класу. Професорка Елена захтева челичну дисциплину. Код ње се, пре свега, ради по Станиславском, Станиславски је основа свега, и у сваком жанру ви морате поћи од реализма.

Оно што сам научио од професорке, а научио сам доста, јесте да не постоји неко правило по којем градите лик, јер се сваки лик гради другачије. Постоји више начина за изградњу лика, да ли поистовећивање са ликом или постојање отклона према истом. Има доста метода, поред Станиславског, ту је и Михаил Чехов, Стела Адлер и многи други. Доста сам читао о томе, али ми је доста она помогла. На Академији сам, такође, научио позоришну етику – то је нешто најзначајније што бих издвојио.
  • Дакле, сматраш Станиславског нашим савремеником?

Многи оспоравају данас Станиславског, говоре да је то превазиђено. У принципу, Станиславски је свевремен, свепрожимајући, било шта када радимо морамо пођи од њега. Он је полазна тачка у свему. Проф. Елена поштује посебно технику глумца Михаила Чехова, али и за то је полазна тачка Станиславски. Мимоилази се са њим у неким стварима, али база је иста. Он је свеприсутан. Било који жанр који радимо, морамо пођи од њега да бисмо били уверљиви. И када радимо гротеску, фарсу, апсурд – морамо бити у томе уверљиви. А без Станиславског то не можемо. „Систем“ није добро преведен на српски, то је битно нагласити. Спомињу се термини као што је „преживљавање“, али сви ти термини значе „бити у томе“, најбитније је бити апсолутно у томе,  веровати у то што радиш, и онда се све остало рађа. Поступци се не осмишљавају, они се рађају.

0e5e79a99855746539428aac8f838f55

  • Поред ауторских пројеката, ове године си имао две премијере – „Часови у којима нисмо знали ништа једни о другима“ и „Том Сојер“. Да ли можеш да нам кажеш нешто више о тим пројектима?

Када је у питању представа „Часови у којима нисмо знали ништа једни о другима“, реч је о тексту чувеног писца Петера Хандкеа, у режији Младена Матерића у Народном позоришту Републике Српске. Младен Матерић је предавао покрет на Академији у Сарајеву, онда се преселио у Француску и тамо у Тулузу направио своје позориште и веома је успешан. Он ради те специфичне представе у покрету, где практично нема текста. Људи воле да кажу да је то „невербални театар“, али ја не бих тако дефинисао, јер је он итекако захтеван. У животу постоје неке ситуације где су речи сувишне. То су обично или неке баналне или, пак, стресне ситуације, као на пример: одлазак у војску, сахране, ситуације са јаком атмосфером. То је било велико искуство. Први дан ми је било чудно, имао сам потребу да проговорим, питао сам се како да спроведем радњу ако не могу ништа да кажем. Доста је драгоцено искуство, јер сам схватио колико су нам потребне речи. Од те представе сваку реч много више ценим.

  • Сваки дечак сања о томе да буде Том Сојер. Какво је искуство радити на тој представи?

Представу „Том Сојер“ сам радио са редитељем Југом Радивојевићем у Дјечијем позоришту Републике Српске. Дјечије позориште је једно од најјачих дечијих позоришта у Европи. То ми је прва представа у том позоришту. Упознао сам се са ансамблом, позориштем, редитељем. Није лако када не познајеш никога тамо, а играш насловну улогу. Али, брзо сам се уклопио. Много ми се свидео концепт Југа Радивојевића. Разбија се простор и практично се не игра на сцени. Тек претпоследња сцена, у пећини, кад Том Сојер савлада Индијанца – то се дешава на сцени, а све остало се игра кроз публику. Има једна даска која пролази кроз средину, у принципу доста радње се дешава на тој дасци. Представа је интерактивна, глума је специфична, готово филмска, јер је гледалац близу. С друге стране, мора бити наглашена, због гледалаца који су удаљени. Било је занимљиво радити на овом пројекту, пре свега, јер је потпуно различито од онога што сам до сада играо. Свиђа ми се веома Југов концепт, он је одличан за сарадњу, прихвата предлоге глумаца. Он, као и Младен, тражи сараднике, а не извођаче.

v207136-2

  • Ове године си имао још једну премијеру – твој ауторски пројекат „Живот оца Тодора овог и оног света“.

Реч је о мом омиљеном Момчилу Настасијевићу. У питању је приповетка „Реч о животу оца Тодора, овог и оног света“. Ја сам само избацио то „Реч о..“, јер је представа у питању. Овом представом смо отворили „Дане Настасијевића“, манифестацију која се традиционално одржава у Горњем Милановцу. То је специфична представа која се разликује од ове две, представа која је лишена сценографије, нема сценографије што представља сценски знак. Практично је лишена и покрета. Пошто сам радио представу која је имала много покрета а није имала много речи, имао сам потребу да урадим представу где има много речи, а нема много покрета. Ја сам ту представу и режирао, али ова представа доказује да није у ствари најбитнији редитељ, него је у позоришту најбитнији глумац. Без редитеља може да се уради представа, али без глумца не може.

IVAN-1

Настасијевић у овој приповетки вешто користи црни хумор да би пренео једну поруку. Он је, као што знамо, био веома религиозан и због тога је оспораван. Ја играм једног свештеника који говори о другом свештенику који је грешио, додуше, сви ти греси и нису толико греси (вршио је прељубу, неумерен је био у јелу и пићу). Када њему дође дан да иде на небо, он размишља по начелу – он је поп и заслужио је да иде у рај. Међутим, један извесни лик који се зове Марко Смрт, у извођењу фантастичног Александра Ристановића, умро је исти дан када и тај поп, одлази горе са њим, и кад се врати из мртвих и говори нам причу шта се у ствари догодило горе са тим попом. Питање је да ли је он отишао у рај.

Настасијевић овом приповетком говори да нема заштићених, иако је он свештено лице, он није заштићен и треба да се држи хришћанских начела. То је поготово актуелно и данас, јер људи губе веру у Бога, често због прича о свештеницима и цркви. Настасијевић нам овим делом поручује да сваког чека оно што је заслужио.

Прочитајте приказ представе “Живот оца Тодора” у КУЛТ-у

  • Други ауторски пројекат „Песник за песнике – Момчило Настасијевић“ такође се бави Настасијевићевим ликом и делом. Одакле потиче та фасцинација Момчилом Настасијевићем?

Монодрама „Песник за песнике – Момчило Настасијевић“ је настала у седмом семестру на Академији, када смо добили задатак – портрет песника кроз монодраму. Дуго сам планирао да урадим ово, и то ми је била одлична прилика али тај подухват није нимало једноставан, јер је он прилично загонетан, можда и најзагонетнији српски песник. Мало се зна о његовом животу, јер је и он сам мистериозан, и његов живот је мистериозан, и био је дуго оспораван од стране јавности. Данашња монодрама траје 44 минута, што је симболично – представља године живота Момчила Настасијевића. Годину дана је, у принципу, трајао рад на тој представи, док није добила коначну форму. Настасијевић је веома захтеван и за многе херметичан, архаичан, многи ће рећи да његове драме нису изводљиве, да су поетске, шта већ, али у ствари – његова мисао је кристално јасна, само треба да се јасно каже. Због тога захтева време и апсолутну посвећеност. Али, што је већи задатак, веће је задовољство када га испуним.

  • Многи кажу да је монодрама најзахтевнија врста за извођење у позоришту. Претпостављам да је било потребно много храбрости да са тим изађеш пред публику..

Монодраме сам радио и као аматер, рецимо „Кад умрех ономад“, по тексту Љиљане Браловић, тако да сам негде био упознат са тим како изгледа када си сам, када немаш партнера, а партнер је на сцени спас. Половина глуме је слушање, што многи глумци данас занемарују. Једини спас на сцени ти је партнер. А монодрама свакако јесте захтеван жанр, у том смислу да си сам крив, немаш кога да окривиш и нема ко други да ти помогне. Осим ако немаш суфлера, а обично немаш. Ти ако на секунд изгубиш пажњу публике у монодрами, изгубио си их заувек, јер одмах почну да обраћају пажњу на неке друге ствари. С друге стране, не ваља баш много играти монодраме, треба играти и представе, јер онда заборавиш да слушаш.

  • Са монодрамом „Песник за песнике“ си наступао и на 20. Јубиларном међународном фестивалу монодраме у Сарајеву?

Сам успех је бити у програму тог фестивала. То је велики фестивал. Овај фестивал, као и 41. Фестивал монодраме и пантомиме у Београду, на којем наступам почетком јула – то су два највећа фестивала на нашем говорном подручју. Сама селекција ту је успех. Мени је много значајно што је монодрама прошла на тај фестивал. Оба ова фестивала су престижна и зато трају толико година. У принципу, мало младих глумаца пролази на те фестивале, што је логично, траже познате глумце који могу да продају салу. Оно што је можда и већи успех – у програму фестивала ми је објављена драматизација представе “Песник за песнике”, с којом сам наступио на фестивалу.

  • Да ли би се сложио са идејом да позориште може да промени свест човека, и да уколико променимо једног човека мењамо читав свет?

Позориште свакако има моћ да промени свест појединца. Ако дође 300 појединаца, и ако успе да промени бар половину – представа има моћ. Не верујем да ће икада позориште моћи да мења на глобалном нивоу, али мора да настави да покушава.

  • Са својим представама си посетио многе светски познате позоришне фестивале. Шта би издвојио као најлепше искуство?

Најлепше искуство ми је било када смо ишли са мојом дипломском представом „Солунци говоре“ у Москву. Играли смо на „Златном витезу“. Ту смо освојили специјалну награду жирија. На почетку моје глумачке каријере, то је за мене најлепше искуство. То је највећи фестивал на којем сам учествовао. Видети како Руси то доживљавају, они, на пример, не аплаудирају на неке форе, на неке ствари које се свиђају нашим људима – они аплаудирају када ви тачно изговорите неку филозофску мисао, неку животну истину. Сам тај фестивал је највећи православни фестивал на свету и велико је искуство играти тамо.

predstava-solunci-govore-1398293611-485213

  • Са дипломском представом „Солунци говоре“ пре две године си гостовао на Позорју младих у оквиру Стеријиног позорја. Ове године новосадска публика је имала прилику да погледа на истој сцени студенте друге године, класа проф. Трепетове, са представом „Умјетност имитације“. Како ти се свидело њихово извођење? Какав је осећај гледати млађе колеге на истој сцени где си ти показивао свој студентски рад неколико година раније?

Ја сам три пута учествовао на Позорју младих. Последњи пут са представом „Солунци говоре“, пре тога са представом са треће године, а пре тога са Кеноовим „Стилским вежбама“. Са „Стилским вежбама“ смо освојили награду на Заплету – фестивалу младог глумца, за најбољу представу. Сећам се, пошто си споменула Бањалучане и њихову представу која је извођена почетком месеца, њихов наступ ме је подсетио на тај наш први наступ са „Стилским вежбама“. На крају је био исто тај френетични аплауз. Били су одлични, Еленина класа увек показује квалитет. Представа се зове „Умјетност имитације“. Ми смо у ствари видели комплетну имитацију, различите методе приступа имитацији. Видели смо певачке имитације, старачки дом, видели смо децу, кроз покрет. Чак и сликарство – слика се заврши и ви измислите причу која је провоцирала уметника да наслика управо то. Тако да – било је доста занимљиво, што се и видело по реакцијама публике. То је нешто што није свакидашње на Стеријином позорју. Приметио сам да су људи навикли на неки калуп, а то је нешто против чега се Станиславски борио, он и сам каже на крају Система да то не треба схватити ригорозно, као нека строга правила. Тај Систем је нама само нека смерница куда ћемо ићи. А ми ћемо кроз наш рад и наше усавршавање наћи свој систем. Дакле, узећемо мало од Станиславског, мало од Чехова, мало од Стразберга – наћи ћемо свој систем. Не можемо тврдоглаво следити једну теорију. Узимаш из различитих система оно што теби одговара и оно што можеш да изведеш. Ми смо у извођењу Академије из Бања Луке видели те певачке имитације, што нисам приметио да је до сада било на Позорју младих. У Москви на Гитису, рецимо, имају различите смерове и доста експериментишу. Имају смер – естрада, сценски покрет, глума.

  • Позориште многи дефинишу као врсту игре са утврђеним правилима. Шта ти мислиш о томе?

Позориште јесте игра, то је неизвесно. Правила игре одређује обично редитељ. Он, на неки начин, одређује и жанр, помоћу тих правила игре. Позориште свакако јесте игра, али не игра без смисла, него игра са циљем. Циљ је да се пренесе нека порука. Ако нема ту поруку, онда је то лоша представа. Свака представа, у том смислу, има неких мана. Али, слажем се са оним што кажу – „Добра представа има хиљаду мана, а лоша само једну“. Тако да, свакако, мислим да позориште јесте игра, игра која треба да пренесе једну поруку свету.

Srn2015-2-9_945438_1

  • Шта је оно што ти тражиш у позоришту?

То је уверљивост и истина. Ако једна представа то нема, ако нема поруку, ако нема смисао – онда је то лоша представа. Онда је то досадна представа. А ако је представа досадна – зашто је гледамо? И треба изаћи са ње. Оно што мене тренутно греје и што је моја реликвија – то је Момчило Настасијевић. Зато што је то човек који је био далеко изнад свог времена и који је био жртва једног система. Породица браће Настасијевић је представљала културни центар међуратне Србије, ту су долазили многи људи који су касније били непријатељи система, за које он није знао, а због чега је он осуђиван. То је, на пример, мој мотив. Момчило Настасијевић ни изблиза није афирмисан како би требало да буде. Ако изађете на улицу и питате ко је Јован Дучић, сви ће знати одговор, међутим, уколико упитате за Настасијевића, мало ко ће знати. Он је далеко познатији у свету него код нас. Дописивао сам се са Робертом Ходелом, професором славистике у Штутгарту, који ми је рекао да они тамо изучавају три писца – Милоша Црњанског, Иву Андрића и Момчила Настасијевића.

  • Момчило Настасијевић тврди да је у бити српског народа драмска нота и драмски импулс.

Управо тако. Позната је чињеница да је Холивуд откупио сценарио који је написао Момчило Настасијевић о Марку Краљевићу. То је било 20-их година. Дали су понуду да пола финансира наша земља, а пола Холивуд. Он није могао да добије средства за реализацију тог филма. Сама драматургија његове драме „ Код вечите славине“ је специфична, она почиње епилогом, што у то време није прихватљиво, јер то није праволинијска драматургија. Једноставно је био човек испред свог времена, што нису схватали до његове преране смрти. И уколико читате верзије његових песама, схватите да ништа није случајно. Он има по 10 верзија исте песме, то је један велики рад. Само су му три књиге за живота објављене, јер је био много самокритичан. Многе његове драме су одбијане у Народном позоришту у Београду, од неких људи за које данас не знамо, чија имена су давно заборављена, они су одбијали Настасијевића. У књизи коју је написао његов брат, Светомир Настасијевић „Човек и уметник“, наводи податак да су му послали одговор из позоришта: „Са радошћу вас обавештавамо да је ваша драма одбијена“. Он је, рецимо, радио у 4. мушкој гимназији у којој је такође радио и Милош Црњански. Оно што је још занимљиво, познавао је и Гаврила Принципа и подучавао га је математику.

Смисао моје глумачке делатности јесте да афирмишем Момчила Настасијевића. Он је писац који има оригиналан стил, он није имао моделе из светске књижевности. Он је тај стил црпео из матерње мелодије и из народа. Да није било Момчила Настасијевића, ми можда не бисмо знали данас ко је Васко Попа.
  • Чини ми се да успеваш у својој мисији да афирмишеш дело Момчила Настасијевића..

Дешавало ми се да редитељи, обична публика, чак и неки композитори, да ми се јаве после представе да су прочитали нешто његово, један је чак купио сабрана дела Настасијевићева и све је прочитао. Онда схватим да то што радим има смисла.

slikacitava

Ивана Перковића и представу Песник за песнике – Момчило Настасијевић можете гледати 27. марта у Народном позоришту Републике Српске у Бањој Луци.

Разговор водила: Милена Кулић

Scroll To Top