МНОГА ЛИЦА ХАМБЕРТА ХАМБЕРТА

Хамберт Хамберт је главни лик и приповједач у Набоковљевом роману Лолита. Он је 38-годишњи професор књижевности који долази из Европе у Америку и постаје опсједнут 12-годишњом дјевојчицом по имену Долорес Хејз, или како он воли да је зове – Лолита. С обзиром на то да је он тај који нам приповиједа причу, ми све видимо његовим очима, па и саму Лолиту. У свом приповиједању он првенствено настоји да оправда своје мисли и поступке и, захваљујући огромној реторичкој моћи и убједљивости, то му полази за руком.

Овај чланак се првенствено бави ликом Хамберта Хамберта и пореди његов приказ у књизи са приказима на филмском платну. Наравно, не можемо говорити о лику Хамберта Хамберта а да не поменемо и лик саме Лолите, како у књизи тако и на филмском платну. У чланку се наводе и разлике између двије филмске верзије: Кјубрикове Лолите из 1962. и Лајнове Лолите из 1997. године. Подијељен је на 4 дијела. У првом дијелу говори се о самом роману и неким од главних ликова. Други дио нам говори о Хамбертовом првом појављивању на филмском платну и како и због чега је филм био толико другачији од романа када је сам Набоков написао сценарио за њега. Трећи дио посвећен је Лајновој верзији из 1997. године, а четврти и посљедњи дио говори о самом проблему прилагођавања оваквих и сличних романа филмским сценаријима.

Lolita-One-Sheet-IT-01

Набоковљева Лолита

Лолита је први пут објављена 1955. године у Француској јер је у то вријеме ниједан амерички издавач није желио ни пипнути због њене контроверзне теме. Набоковљев је трећи роман написан на енглеском језику и уједно и његов најпознатији роман. Нацрт за овај роман можемо пронаћи у посљедњем роману који је Набоков написао на руском језику назива Волшебник. То је новела о средовјечном мушкарцу који је опсједнут дванаестогодишњом дјевојчицом, као и Лолита, али постоје неке разлике у ликовима и заплету. Волшебник није објављен за Набоковљева живота, него га је након његове смрти превео његов син Дмитри и објављен је тек 1986. године.

Много година прије него што су све америчке издавачке куће одбиле да објаве Лолиту, и сам Набоков је размишљао да је уништи и вјероватно би и спалио првобитна поглавља да га није зауставила његова жена Вера и навела да размисли. Као што је и објаснио касније у предговору америчком издању романа, зауставила га је помисао да ће га дух уништене књиге прогонити до краја живота.

Лолита почиње предговором о пронађеном рукопису под називом Лолита или Исповијед удовца бијеле расе. Џон Реј, затворски психијатар, прича нам о томе и ми сазнајемо да је Х.Х. завршио у затвору гдје је и умро неколико дана прије суђења и да је Лолита умрла на порођају. Одлучио је да објави ову причу како би показао свијету каквих све чудовишта има и да упозори „нас све – родитеље, социјалне раднике, педагоге“ да „будемо још буднији и проницавији у одгајању здравијег нараштаја у једном поузданијем свијету.“ Набоков се овдје очигледно руга моралистима и идеји да свака прича мора да има неку моралну поуку.

kinopoisk.ru

Психијатар не брани Хамберта Хамберта – сматра га занимљивим случајем у психијатријским круговима и назива га „сјајним примјером моралне наказе“. Каже да он „није нормалан“, да „није џентлмен“, али ипак признаје „како чаробно његове гусле буде у нама њежну самилост према Лолити и не дају нам да оставимо ту књигу, иако нам се њен аутор гади!“ Већ на самом почетку бива нам јасно да се пред нама налази сложен лик и још сложенија прича, јер нам је приповиједа управо сам Хамберт Хамберт.

Хамберт Хамберт је један од многих Набоковљевих непоузданих приповједача. Као и умјетник, он има причу коју мора да нам исприча и пише је у форми признања тражећи опроштај. Али не пише он ту причу само за пороту – пише је и за самог себе, јер се првенствено мора опрати од кривње у властитим очима. Прича осликава његов вид стварности – перцепцију стварности виђену очима ментално поремећене особе, тако да је публици тешко да се идентификује са њим. Али Хамберт посједује велику реторичку моћ што га чини веома увјерљивим када пише о појединим догађајима и публика се лако да заварати и навести да на догађаје гледа његовим очима а да то и не примијети.

Он је странац у туђини и пати како од супериорности тако и од инфериорности. Као европски академик, осјећа се супериорно у односу на своје америчке колеге, али и инфериорно јер га привлаче дјевојчице. Ова његова необична склоност објашњена је негдје на самом почетку романа, када нам прича о дјевојчици по имену Анабел Ли у коју је био заљубљен када су били дјеца и која је умрла прије него што су успјели конзумирати своју љубав. Отада га привлаче искључиво дјевојчице њених година. Није случајно ни да се дјевојчица зове Анабел Ли – постоји интертекстуална веза са пјесмом Анабел Ли од Едгара Алана Поа. Обје дјевојчице су вољене од стране дјечака и обје умиру веома младе. Као професор књижевности, Хамберт Хамберт је добро упознат са Поом и његовим животом и стваралаштвом и помињући име Анабел Ли желио је да буде виђен као неко ко је претрпио огромну патњу како би навео публику да саосјећа са њим.

lolita-1996

Иако је несигуран, нервозан и непоуздан на толико много начина, он има циљ и лукаво тежи ка њему. Одлучан је у намјери да завара и увјери и пороту и читаоца у своју причу. Штавише, како би олакшао патњу, одлучан је да завара чак и самог себе. Зато нам и прича о малим „нимфама“, дјевојчицама-заводницама између девет и четрнаест година код којих постоји нешто демонско. Настоји да прикаже Лолиту у том свјетлу и баци сијенку кривње на њу. И мора му се признати да је поприлично успјешан у томе, као и у убјеђивању публике у љубав коју осјећа према Лолити. За њега је Клер Квилти чудовиште, звијер коју треба убити, а није свјестан да је оно што је он урадио Лолити много горе. Његов осјећај кривње је оно што треба убити, а не Квилти. Али Хамберт нам се правда говорећи да је, за разлику од Квилтија, он волио Лолиту. Гледамо га како представљајући Квилтија као свог злог двојника изводи још један трик и удаљава се од страшног злочина.

Даље, иде му у прилог и чињеница да је Лолита нијема. О свим догађајима чујемо из Хамбертових уста. Не постоји ни један једини догађај који нам описује Лолита и ми не знамо ништа о њеним мислима и осјећањима. Ми чак не знамо ни каква је она, јер је упознајемо путем веома непоузданог посредника. Све што знамо је да плаче сваке ноћи. За Хамберта је она „плод његове маште“, „биће без воље и свијести, па чак и без властита живота“. Он би радије да не зна шта она мисли него да зна да мисли оно што он не жели да она мисли.

Истина, Хамберт Хамберт је ућуткао Лолиту, али се поставља питање шта су озбиљни критичари и читаоци урадили поводом тога? Изгледа да су поновили његов злочин одбивши да је гледају као стварну особу унутар романа. И двије филмске верзије о којима ћемо говорити су учиниле исто.

Набоков је тврдио да је стварност релативан појам, да није објективна него субјективна творевина, и да је због тога увијек треба писати под знацима навода. Лолита и њена два филмска приказа су можда најбољи доказ за то.

Ауторка: Тања Спасојевић (Crna ovca)

Scroll To Top