Мирјана Маћаш и искорењивање предрасуда

Истоветност мишљења о једној појави у већини случајева не потврђује истинитост, већ алудира на затворен круг немислећих у којем је основни мотив: створити моћ незнањем. Моћ, посебно створена у таквим условима, рађа нетрпељивост, неосетљивост и негостољубивост. Зар није чудно да ми, нација којој је једна од највећих врлина отварање сопственог простора другоме, нисмо усавршили гостољубивост створивши, како нас Дерида саветује, безусловну срдачност? Зар није чудно да ми ипак питамо “за исправе, за име, за контекст, или за пасош”?

У жељи да изађемо из затвореног круга разговарамо са Мирјаном Маћаш, уметницом чији смо фотографски рад могли видети на недавно одржаној Недељи поноса. Отворили смо врата хомосексуалности, феминизму, заборављенима, осврћући се на статус ЛГБТ уметника у прошлости и сагледавајући статус ЛГБТ уметника данас.

Добро дошли!

М.К: Средином септембра си имала прву самосталну изложбу фотографија у оквиру Недеље поноса. Шта за тебе значи Недеља поноса и ко ти је све помогао да изложбу реализујеш?

М.М: Недеља поноса за мене представља веома значајан скуп догађаја који се одвија једном у годину дана, а путем кога ЛГБТ популација има јединствену прилику да презентује себе хетеросексуалној популацији која до сада није имала сазнање о нама, или је имала искривљену представу о нама. Током тих седам дана сматрам да треба приказати ЛГБТ популацију у најбољем светлу, показати таленте и способности које поседују, и најважније, показати да смо сасвим обични људи који имамо своја занимања, креативни смо и уживамо у сваком моменту у животу.
За реализацију изложбе је заслужан Бобан Стојановић, организатор Недеље поноса. Иницијативу за покретање изложбе сам ја дала и то приликом једне од дискусија са организаторима Прајда када сам предложила да излажем своје радове.

rsz__ec_9980
МИРЈАНА МАЋАШ И БОБАН СТОЈАНОВИЋ

М.К: Изложба носи назив “The Beginning”. Неоспорно је да је то почетак твог активног бављења фотографијом. У којој мери је ова изложба почетак промене статуса LGBT уметника и на неки начин почетак једне историјске етапе?

М.М: Ово је један значајан историјски моменат, баш зато што сам прва лезбејка која је у историји Недеље поноса у Србији организовала овакву изложбу. Веома сам срећна, не само зато што је ово моја прва самостална изложба, већ и зато што верујем да овим потезом охрабрујем остале припаднике и припаднице ЛГБТ популације да такође покрену своје пројекте у будућности и покажу колико вредимо као заједница. Време је да се ЛГБТ популација истакне и покаже своје таленте.

М.К: Администраторка си странице “Дневна доза феминизма” преко које нас свакодневно подсећаш на инспиративне и често заборављене уметнице, научнице, спортискиње, музичарке… Коју жену би истакла, а да је за тебе од посебног значаја?

М.М: Хм…веома је тешко направити ужи избор, јер има толико много феноменалних жена које су изградиле историју, а нажалост мало се о њима и дан данас прича. Мене лично највише фасцинирају жене лезбејке које су се свом снагом и храброшћу бориле за своја права, а притом, у периоду када њихова реч никоме није била битна, оне су успеле да остваре своје циљеве и оставе феноменалне радове иза себе, и најважније од свега, имале су подршку својих партнерки до краја живота упркос законима који су били против ЛГБТ популације у то време.
Издвојићу неколико, по мени најзначајнијих лезбејки које ја много ценим: Marion Morgan i Dorothy Arzner, Mary Renault i Julie Mullard, Gertrude Stein i Alice B. Toklas, Johanna Elberskirchen i Hildegard Moniac, Radclyffe Hall i Natalie Clifford Barney.

rsz__ec_9975

М.К: Шта је потребно учинити да би се епитет заборављене избрисао?

М.М: Треба што више истицати жене које постижу успехе и достигнућа, и тиме рушити предрасуде о томе да су жене нижа бића којих и данас у 21. веку има. Такође, људе треба упознавати са женама из историје које су већ постигле достигнућа (а има их пуно), а које се слабо помињу или уопште. Не сме се дозволити да оне буду заборављене.

На пример, 8. март као празник жена је изузетно значајан, иако га многи бојкотују и ни не знају зашто је он уопште битан. Овај празник је настао као дан борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца. Овај празник нас сваке године подсећа да се жене не смеју занемаривати, и да их треба једнако третирати као и мушкарце.

М.К: Тренутно пишеш књигу о женама из историје, са наговештајем на лезбејке. Да ли нам можеш рећи нешто више о томе?

М.М: Књига ће садржати око 500 биографија жена из историје, различитих професија и интересовања, које су на неки начин правиле револуцију у историји својим радом и тако се бориле за своја права. Биографије сам бирала насумично по неким личним критеријумима. Приоритет су ми лезбејке и феминисткиње, а након њих и остала занимања жена које су својим иновацијама и радом улепшале историју и унапредиле будућност. Као што сам већ навела, на лезбејке највећи акценат дајем јер су ми велика инспирација, с обзиром на то да су упркос сталној дискриминацији коју су трепеле ранијих векова, партнерке остајале заједно једна уз другу и биле инспирација једна другој, и поред свега имале доживотну љубав и изградиле феноменалан заједнички живот.

rsz__ec_9949

М.К: По твом мишљењу, ко појмове феминизам и хомосексуалност више обликује као табу? Мушкарци или жене?

М.М: Лично мислим да оба појма, нажалост, обликују и мушкарци и жене као табу. Често чујем од жена данас како нам феминизам није потребан. Конкретно, када је у питању борба за родну равноправност, у погледу професија, доста жена сматра да није потребно изборити се за то да се не праве разлике у роду када је било која професија у питању, већ да је за жене “само кухиња и домаћинство” и да жена не може бити, на пример, аутомеханичар или програмер. Са друге стране, мушкарци, као фризери или кувари, такође постају предмет подсмеха и од стране жена, и мушкараца. Зато нам је феминизам потребан, за оба пола. Како би искоренили стереотипе и свако имао своју слободу.
Што се тиче хомосексуалности, иако је она присутна кроз целу историју, нажалост у 21. веку је још увек табу. И то код оба пола. У нашој земљи поготово је проблем прихватања хомосексуалности, јер се строго води рачуна о испуњавању традиције и формирању породице, и то се очекује од сваке одрасле особе. Редак је проценат људи који гледају на то да особа треба бити срећна у љубави и да свој живот креира како сам жели, већ фамилија од скоро сваког појединца очекује да живи живот по “правилима” која му се сервирају. Зато нам је такође потребан и активизам, који је сада толико заступљен како би се казнене мере пооштриле против дискриминације, и како би се слобода сваког појединца постигла.

М.К: Да ли познајеш мушкарца феминисту? Колико је значајно да се број мушкараца – феминиста повећа?

М.М: Познајем пар феминиста, али их иначе има у много мањем броју у односу на феминисткиње, поготово у Србији.
Веома је значајно да се број мушкараца-феминиста повећа, јер су и мушкарци дискриминисани једнако као и жене. Мушкарци су често исмевани и понижавани када су неке професије у питању које се сматрају да су „женске“, као и када је у питању одређени стил облачења и фризуре. Такође, мушкарци су дискриминисани у погледу злостављања: они се редовно наводе као злостављачи жена, иако су и они сами често жртве злостављања од стране жена. Често је мушкарцима и женама забрањен приступ у одређеним локалима који су предодређени за услуживање особа одређеног пола. То је типичан пример сексизма и дискриминације, јер никоме не сме бити забрањен приступ без обзира на пол и било какву припадност. Због тога је и мушкарцима феминизам потребан и борба за родну равноправност и даље траје.

rsz_1_ec_9977

М.К: Историјски посматрано, дискриминација женског рода је неоспорна. Уколико је жена лезбејка, чини ми се, дискриминисаност је дуплирана. Шта су жене о којима пишеш морале поседовати/чинити/осећати да би чак добиле могућност да некада постану заборављене?

М.М: Жене о којима пишем су нажалост постале заборављене захваљујући тадашњем друштву и законима. У то време се жена није ништа питала, женама није било дозвољено да похађају факултете, да се баве свим професијама које желе и нису могле да бирају за кога ће се удати. Такође, нису могле бирати живот без брака или живот уз другу жену, а да не буду одбачене од стране породице и друштва.

Неке жене су се одликовале изузетном храброшћу и упорношћу, и ишле су против свих како би живеле слободан живот које су саме себи кројиле и како би достигле успех у каријери. Такве жене су и након великих достигнућа или постхумно добиле признања за свој рад или су постале заборављене. То се често дешавало због сујете и зависти, највише мушкараца, који су у то време сматрали да само они могу добијати признања.

Из тог разлога, дивим се женама о којима пишем, поготово лезбејкама, које су преживљавале двоструку дискриминацију, па упркос томе постигле жељена достигнућа.

rsz__ec_9941М.К: Где ћемо у будућности моћи видети твој фотографски рад? Када можемо да очекујемо штампање књиге? Постоје ли још неки планови за будућност које би желела да поделиш са читаоцима КУЛТ-а?

М.М: Тренутно припремам занимљиве серије фотографија које ћу излагати наредних година на самосталним изложбама. Планирам сваке године бар по једну самосталну изложбу да организујем. Следећи серијал ће бити помало шокантан и различит у односу на „The Beginning “ серију, али у томе и јесте поента. Желим да свака серија мојих фотографија буде јединствена.
Што се тиче књиге, планирам да писање завршим до краја 2017. године. Ако све буде по плану, књига ће бити објављена почетком 2018. године.
Имам много планова за будућност, али нећу их откривати. Живот је непредвидив, занимљивије је ишчекивати и откривати нове моменте, а ко буде пратио мој рад, постепено ће сазнавати и детаље и новине.

Разговор водила: Мина Кулић

КУЛТна места: FACEBOOK, TWITTERGOOGLE +, INSTAGRAMLINKEDIN!

Scroll To Top