Место Данила Киша у српској књижевности

Данило Киш био је писац.

Иако звучи превише једноставно, управо је то најтачнија дефиниција, опис и свеобухватна одредница за једног од најзначајнијих стваралаца које је српска књижевност имала.

Из његовог је пера потекла сатирична поема Мансарда, романи Псалам 44, Башта, пепео, Пешчаник, збирке приповедака Рани јади, Гробница за Бориса Давидовича, Енциклопедија мртвих, есеји, полемике и интервјуи објављени у књигама По-етика (I–II), Час анатомије, Homo poeticus, Горки талог искуства, драме и сценарији Ноћ и магла, Папагај, Дрвени сандук Томаса Вулфа, Механички лавови, Електра, недовршена књига прича Лаута и ожиљци, а сем тога, Киш је и аутор великог броја песама и препева (са руског, мађарског, француског, енглеског), што често остаје у сенци његовог прозног рада.

Биографија Данила Киша отпочета је – библиографијом, јер Киш је, пре свега, био и остао писац, и сâм је говорио да припада братству писаца, такорећи једној и јединој космополитској нацији уметника, па његов животопис и треба да представљају књижевна дела, много више него подаци из стварног живота, премда су и они били веома значајни за формирање пишчеве личности, те заслужују да буду споменути.

На рођењу у Суботици 1935. назван Данијел, потекао је из јеврејске породице Кон, али је доцније његов отац мађаризовао презиме у Киш, док са мајчине стране вуче црногорске корене, па га је вероватно православна мајчина вера и спасла нацистичких рација у којима му је страдао добар део породице. Завршивши општу књижевност на Филозофском факултету у Београду 1958, Киш је тако постао први дипломант ове тек основане катедре. Упоредо са књижевним стваралаштвом, бавио се и лектуром и превођењем, тим пре што се током дугогодишњег боравка у Француској, где је и радио као лектор за српскохрватски језик, упознао из прве руке са француском поезијом. Најзад, за Француску је Данило Киш био везан и емотивно, након што је упознао Паскал Делпеш, с којом ће провести последње године свога живота, иако је претходно био готово двадесет година у браку са Мирјаном Миочиновић, која је, након пишчеве смрти, постала носилац ауторских права Кишових књига и, такорећи, заштитник његовог дела.

Из саме Кишове биографије већ је јасно колико је велики писац био и пореклом, и радом, и интимом неспутан и отворен када су у питању културе, нације и језици, тако да се и данас често наиђе на камен спотицања кад Данила Киша треба сврстати у одређену националну књижевност и строго дефинисати којој је култури припадао.

Ипак, баш зато што је био врстан писац, Киш је добро знао колико управо језик, најзначајније оруђе књижевне уметности, одређује не само припадност, него често и судбину уметника као саставне јединке у јасно омеђеној култури, средини и нацији.

Да ли је Данило Киш имао више користи или штете од писања на српском језику, да ли би боље прошао да је своја дела писао на мађарском, хебрејском, немачком или француском језику – то је тешко установити, али чињенице довољно говоре колико је Киш успео да остане у буквалном смислу светски писац иако га језик његових дела нераскидиво веже за српску литературу и средину, где често није било разумевања за ствараоце светског формата који су теме и мотиве за своја дела тражили и ван релативно уског простора српске културе, традиције и историје.

У случају Данила Киша, бити велики писац у српској књижевности значило је да стваралаштво буде запаженије и цењеније управо изван простора српског језика, јер док су самим српским читаоцима били ближи Иво Андрић, Милош Црњански, Антоније Исаковић, Меша Селимовић, Борислав Пекић, Добрица Ћосић, ипак је Киш до данас остао најпревођенији писац српског језика, а његову светску славу потврђују и међународна признања: Grand aigle d`or de la ville de Nice (Француска), Premio letterario Tevere (Италија), Preis des Literaturmagazins (Немачка), Bruno Schulz Prize (САД).

Положај Данила Киша у српској књижевности најбоље илуструју чињенице у вези са Ниновом наградом 1972. за роман Пешчаник: Данило Киш био је тада најмлађи лауреат овог признања, али је неколико година доцније вратио награду, малтене без образложења, мада из добро познатих разлога, који су се тицали Гробнице за Бориса Давидовича, тада означене као – плагијат.

Признавши најпре да се ради о великом писцу, књижевна критика као да се показала недостојном да тог истог писца разуме и прихвати до краја.

Да је Гробница за Бориса Давидовича сама по себи комплексно дело, говори и то што није лако установити њен жанр, па се некад третира као збирка приповедака, а некад као целовит роман, али много значајније од тога јесте мотив њеног настанка. Радећи на универзитету у Бордоу и суочивши се са студентима левичарима који су идеализовали Совјетски Савез, Данило Киш одлучио је да напише „узорне приче“ о људским судбинама и жртвама изазваним политичким обманама под маском комунизма. Киш је овом књигом експлицитно изједначио стаљинизам са нацизмом, пошто је, након тематике холокауста и немачких концлогора у својим претходним књигама, сада на исти начин проговорио и о совјетским гулазима, сматрајући то и својом књижевном дужношћу.

Популарности Гробнице за Бориса Давидовича сигурно је допринео и сâм моменат када је написана, пошто је тематика стаљинистичких логора била тих година у књижевности актуелнија него икад раније. Са друге стране, као да је управо та актуелност теме стаљинизма још више потпирила несугласице и изазвала можда највећу књижевну расправу у Европи током XX века, јер то што су неколико година раније биле објављене књиге 7000 дана у Сибиру Карла Штајнера и Архипелаг Гулаг Александра Солжењицина управо је и дало замаха појединим критичарима да Кишову књигу из 1976. означе као плагијат Штајнерове, премда је у први мах Гробница за Бориса Давидовича била прихваћена као ремек-дело, а писац награђен Горановом наградом.

Међутим, као што то често бива, у самој полемици много су више открили полемичари о себи, нарочито о негативним странама своје делатности, него што су наудили писцу којег су критиковали и оптуживали. Осим што је одговорио на нападе Драгољуба Голубовића у загребачком часопису Око, Данило Киш се доцније углавном држао по страни, а временом се цела расправа претворила у мегдан између Предрага Матвејевића и Драгана Јеремића, тада утицајног књижевног ауторитета, председника многих комисија и жирија, иначе добитника Андрићеве награде, око чега су се такође јавиле контроверзе, па је након свега Јеремић само изгубио поверење које је до тада уживао у књижевнокритичким круговима и малтене остао упамћен као беспоштедни памфлетиста Кишовог дела. У полемици су фигурирала и имена Бранимира Шћепановића, Миодрага Булатовића, Велимира Висковића, Николе Милошевића, а Киш се изнова огласио тек 1978, одговором у виду књиге Час анатомије, након чега је пак уследила и Голубовићева тужба због наводне увреде, но и то је доцније одбачено на суду.

На крају је Гробница за Бориса Давидовича само још више потврдила Кишов таленат и учврстила његову позицију у врху српске литературе, а у прилог томе говоре још нека признања која су у наредном периоду уследила: поред награде Жељезаре Сисак за Час анатомије и Андрићеве награде за Енциклопедију мртвих, штампају се и Кишова сабрана дела у десет томова, а изабран је и за дописног члана Српске академије наука и уметности.

Ипак, једино удружење, додуше неформално и неконвенционално, где се Киш могао осећати свој на своме и где није доживео разочарања, сигурно је била велика четворка којој су, поред Киша, припадали и Борислав Пекић, Мирко Ковач и Филип Давид, али остаће питање да ли је Киш, гледано из данашње перспективе, више добио или изгубио тиме што је припадао овој дружини, поготову ако се зна да су се преостала три члана, у годинама након Кишове смрти, уплела у вртлог политичких, идеолошких и националистичких несугласица што су у ратном вихору захватиле ону државу коју је Данило Киш као уметник представљао у свету.

Са друге стране, када се говори о положају Данила Киша у српској књижевности, он се често истиче као сушта супротност Добрици Ћосићу, чему је сигурно допринела и Кишова сатирична поема Песник револуције на председничком броду, где је аутор на својеврстан начин исмејао Ћосићево путовање Титовим бродом „Галеб“ ради подсећања на прошлост писца који је у то време био сматран дисидентом, а можда већ и „оцем нације“. Већ и саме биографије двојице писаца пружају много могућности да се Ћосић и Киш схвате као суште супротности: први се бавио политиком и као партијац и као опозиционар, други се увек клонио политике; први је писао дела надахнута искључиво националном историјом, други је инспирацију тражио изван граница домаће културе и историје; први је писао дела првенствено намењена српским читаоцима, други је писао дела која ће моћи да разуме сваки читалац на планети; први је потекао са села и у многим је својим делима везан за јасно омеђену руралну средину, други је пореклом из грађанске породице и без проблема је писао о људима са свих меридијана… Али, без обзира на све непомирљивости и супротности, књижевност у којој је места било и за једног и за другог писца могла је бити само богатија, разноврснија, па и демократска у културолошком погледу.

Кад се данас говори о Данилу Кишу, ипак је најважнији суд самих читалаца, и то првенствено читалачке публике оног језика којем је Киш својим стваралаштвом припадао. Изгледа да су Кишово дело много боље схватиле нове генерације српских читалаца, а очигледно је Данило Киш управо и стварао за публику која ће тек доћи и која ће, са одређене историјске дистанце, моћи на прави начин да разуме његову поруку, улогу и мисију како у српској, тако и у светској књижевности.

Зато је посебно занимљиво то да се Киш недавно појавио и као књижевни јунак који – убија вампире! Откуд уопште таква идеја, читаоцима ће бити јасно кад буду прочитали причу Дејана Стојиљковића  „Башта, пепео, вампири“, па схвате да је лик Данила Киша одабран с добрим разлогом, али да су ликови вампира одабрани на још бољи начин.

Својим стваралаштвом, па и својим животом, Киш је заиста убијао и сузбијао негативне друштвене и идеолошке тенденције (поготову је тај свој став изразио у есеју „О национализму“), ударајући првенствено на оне појаве за које се мислило да су давно ишчезле, а заправо су се биле само притајиле, тињале, тражиле плодно тло, те се на крају буквално повампириле (и поново изазвале неспоразуме „чији је далеки корен у вавилонској пометњи језикâ“, како је то писац закључио у причи „Нож са дршком од ружиног дрвета“).

Данило Киш умро је 1989, па је, на симболичан начин, и својом смрћу заокружио један квалитетан период српске књижевности коме је истински припадао и на најдостојнији начин га промовисао у свету, како код читалаца страних језика, тако и међу другим књижевницима који су својом ерудицијом и космополитизмом такође припадали универзалној нацији писаца, притом се не одричући културе из које су потекли, него напротив, уздижући и језик своје књижевности до нивоа светске литературе.

Аутор: Душан Милијић

Scroll To Top