Месечева игра, отуђеност и смрт карактера

Инспирисана филмом Савршени странци (Perfetti sconosciuti) редитеља Паола Ђеновезеа (текст Ана Ђорђевић),представа Црна кутија у режији Андреја Носова премијерно је изведена 3. новембра 2017. године на сцени Београдског драмског позоришта.

На први утисак не бисмо рекли да ће радња имати било какав значајнији ток. Седморо веома блиских пријатеља (три пара и један „самац“), састају се на кућном дружењу, односно вечери. Већ на самом почетку представе, у први план долази употреба мобилних телефона. Фотографисање хране, „селфија“, простора, наглашава чињеницу на шта се своди наш живот – иако је присутан велики број наших пријатеља (или макар оних које тако називaмо), нисмо способни без црне кутије да остваримо неку дубљу комуникацију, осим са светом који није физички присутан. Експонираност друштвених мрежа постала је наша свакодневница, а даљи ток радње ове представе говори зашто је управо такав начин живота погибан за комуникацију „уживо“. Засновано на чињеници да сви имамо три живота: јавни, приватни и тајни1), шта се деси када дође до спајања та три? Као што је речено, употреба мобилних телефона је наглашена од почетка представе, те једна од чланова друштва, домаћица, предлаже да се сви телефони ставе на сто, да се поруке читају и показују јавно, те да се на позиве одговара преко спикерфона. Оно што је заиста фасцинантно у овој представи јесте како радња ескалира од најмирнијег, свакодневног разговора, до конфликта који могу пресудити о нашем целокупном даљем току живота. Иако је рађена по мотивима филма, овај текст за глумце на сцени, верујемо, није било лако написати. Наглашена костимографија (Селена Орб) и сценографија (Тамара Бранковић), савршено се уклапају у модерно друштво. Сценографија је мобилна и расположива глумцима да манипулишу њоме, те су глумци ти који померају столове да би створили простор у коме се разговор / расправа дешава. Све то веома је важно да би ток радње текао глатко, колико год жучно и бурно било откривање најдубљих, језивих тајни.

Фото: Мила Пејић

Оно чему нас је ова представа највише научила јесте колико смо, пре свега, непознати сами себи. До отуђености је дошло посредством развоја технологије, али зашто смо постали Савршени странци у сопственој кожи, остаје питање и након што се представа заврши. Апсолутно изненађујућ је декрешендо краја ове представе. Наиме, „игра“ читања порука и јављања се, заправо, никада није десила, те група такозваних најбољих пријатеља наставља са својим неискреним, тешким животима, које дефинишу само постови на друштвеним мрежама.

Све ово не би било истински наглашено и осећајно да није било одличног ансамбла и њихове предане глуме. Представа Црна кутија јесте наше буђење свести, уколико је то икако могуће, само ако се усудимо Рећи, а не Написати.

Ауторка: Горица Радмиловић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 http://latinica.bdp.rs/index.php/predstave/crna-kutija
Scroll To Top