Мапа за читање Џојса

Бујица слова, музикалност језика, скоро натприродна вербална креативност, игре речи које остварују неочекиване језичке везе, непревазиђена генијалност у организовању књижевног материјала у унутрашње монологе, конференције, наслови из новина или катекизам… све то не само да не оспоравају, већ о Џејмсу Џојсу (о коме би, иначе, могло бити речи?) потврђују и они најнеповерљивији читаоци, иако у многим случајевима то признајy једино да би за узврат добили прилику да лансирају добро познати коментар „како је Џојс хладан аутор и резервисан кад је реч о емоцијама, да има готово ванземаљски поглед на свет и како с великим уживањем пише о огорченим ликовима”.

Ми, Џојсови читаоци (а то су обично стрпљиви људи, сигурни у свој укус и људи који више воле да уживају у сталним изненађењима и радостима које он нуди, него да учествују или прекидају свађе и смицалице које организују његови неумољиви и веома узнемирени противници), одавно знамо да су све ове оптужбе на рачун његове неприступачности само клеветање или будалаштине. Да ли неки роман може бити узбудљивији од Џојсове приче о мртвим љубавима које су опстале међу живим? Да ли постоји креативнији и топлији начин на који се може писати о томе како књижевна вокација из младости, у сивилу маса религиозног фанатизма и наглих националистичких тежњи, проналази свој пут до циља? Да ли постоји ишта веће, тако жељно очекивано и истовремено неподношљиво, од сусрета и разговора после Дедалуса и Блума, после петсто страна лутања по сталним компликацијама које непрекидно потврђују Џојсову величину?

Оно што ни његов најстраснији читалац, међутим, неће негирати (добро, можда се баш неко и нађе) јесте да се до тог емотивног језгра не може одмах, ни лако доћи, не зато што Џојс убацује мноштво вербалне деликатности и бескрајно много других иновативних техника, већ зато што он, ни у једном тренутку, не покушава да објасни правила игре. Његов начин нарације не даје читаоцу никаква објашњења о томе ко су главни ликови и какве су се везе створиле међу њима, нити ми можемо видети постепено развијање њихових циљева и интересовања (Иако неки сматрају да је досадан, толико је ‘досадан’ да ми понекад, док га читам, и сузе крену, на чему сам му лично веома захвалан); ,,Уликс” и ,,Мртви” се развијају у једном већ оформљеном свету, са ликовима преокупираним старим проблемима, чије односе морамо да реконструишемо ми сами, својим личним средствима. Џојс је обожавао презент и у књизи ,,Уликс” све функционише као да је микрофон убачен у мозак живе особе: прича се пред читаоцем не одвија као тепих са лепо исплетеним шарама који се полако одмотава, већ као неконтролисани блицеви који севају усред свакодневних авантура, баш као што се то дешава свима у свакодневном животу.

Најбољи начин да се Џојс разуме јесте да се чита више пута: први пут књигу треба прочитати само како би се направила мапа, а затим је треба поново читати (и поново и поново), али са већ изоштреном сликом. Онима који не желе да поново читају књигу, препоручујем да потраже „књигу с кључем“ а, ако размишљате да се упустите у читање ,,Уликса” или да, можда, прелистате ,,Портрет”, онда се немојте двоумити: биће вам од значајне користи да при руци имате монументалну Џојсову биографију аутора Ричарда Елмана (1918–1987) под називом ,,Џејмс Џојс”. Елман, велики стручњак и познавалац ирске културе и аутор других значајних студија о Вајлду, Јејтсу и Бекету, поред тога што је један од нас – још један занесењак Џојсом – јесте и професионалац, свестан да Џојсова дела код многих читалаца изазивају утисак недоследности и своју књигу, стога, намерно почиње изјавом: ,,И даље учимо да будемо Џојсови савременици и да разумемо нашег тумача”. Елман не покушава да компликује оно што је већ тешко и не баца сенку на мрак, већ на један искусан и пажљив начин у својој књизи која, иако обилује прошлошћу, презентом и футуром, за разлику од Џојсовог избора времена, и даље прати пријатан хронолошки ред и приказује Џојса из више перспектива: кроз његово породично порекло, образовање, бекство, уметнички рад, писма, тешкоће на које су наилазила његова дела, кроз љубав и очинство, национализам, цркву и пријатељства са осталим писцима.

Џојсовом биографијом Елман мултидимензионално утиче на читаоца. Књига представља Џојса као човека чији је живот био мешавина религије, писања и немилосрдног индивидуализма, где су ,,тишина, изгнанство и лукавство” речи које га најбоље описују. Елман нам даје кључ којим можемо дубоко продрети у Џојсову фикцију и пред очима читаоца износи живот, тежње и страхове самих Ираца. Он нас, такође, упознаје са суштином маште и емоција Џојса, писца који на тренутке изгледа као да је заувек напустио Даблин да би, за узврат, тамо заувек оставио своја дела. Једина ствар која није увек најјаснија јесте да ли је овом променом и аутоизгнанством добио више сам Џојс или његово дело, иако је врло вероватно да су на добитку биле обе димензије.

Елман је своје дело о Џојсу објавио 1982. године, а десет година касније, објављено је у издавачкој кући ,,Анаграм” у Шпанији. Врло је могуће да се сталним истраживањем стручњака у међувремену дошло до нових података о Џојсу и да је нека од Елманових тврдњи сада већ и застарела. Али није ни битно. За моју генерацију, а претпостављам и за оне мало старије и оне мало млађе, ово књига представља књигу чари, кључева и почетна је мапа за читање Џојса. Будући да изазови и опчињеност Џојсом и даље постоје и да се сваког месеца нова чета читалаца удуби у читање његових књига, поновно објављивање Елманове књиге слави се као једна од најлепших новости овог процеса.

Аутор: Гонсало Торне
Текст преузет из часопис за актуелности и културу Културал
Са шпанског превела и уредила: Драгана Ј. Ђорђевић

Scroll To Top