У соби је остала чинија ужеглог мака и песма.
Сатима додирујем зидове не би ли осетио (још једном) храпаву жилу оног света.
Из пусте белине (зидова) су некада васкрсавале мисли.
(Имале су мирис и биле су хладне.)
Прислањао сам тело уз пукотине и покушавао да их испуним ритмом свог крвотока.
Ова соба је некада била предворје сна; у њој сам растегао први пут кожу и извајао осмех (са орнаментима зла).
(Читам песму.)
“Фотографија”
Руина рађа цвет
без лепоте, мириса и сока.
Руина додирује цвет.
Низ шупље руке,
цеди се замишљена опорост.
(Мак није у соби.)
Ауторка: Вања Ковачић