Лузитанија сликана чајем

(импресије и белешке)

Дејан Атанацковић, Лузитанија, Бесна кобила, Београд 2017.

Дејан Атанацковић, стручњак за визуелне уметности, објавио је први роман и тај спој ликовног и литерарног дара није реткост. Међутим, чињеница да писац предаје на универзитетима у Фиренци и Сијени, дакле, у Италији, постаје интересантна са становишта српско-италијанских културних веза. У том смислу, Дејан Атанацковић ме подсећа на Захарију Орфелина (1726–1785), нашег барокног писца, песника, бакроресца, гравера и калиграфа, који је у венецијанској штампарији Грка Теодосија штампао и украшавао и своје, али и књиге других важних српских уметника и прегалаца.

Једна од најлепших наших књига, које су штампане у 18. веку, јесте његова романсирана биографија првог руског императора – Историја Петра Великаго (1772). Овим двотомним житијем Орфелин је у српску књижевност увео две несумњиво важне теме које су естетизоване романом Лузитанија. Ради се, наиме, о мотиву лудила, тј. болести уобразиље од које је патио Ћуприли Мустафа-паша, умишљајући „да му на носу стоји муха“, те о налогу Петра Великог да се у научне сврхе сакупљају разни монструми и наказе, „а доносиоцима ће бити дата награда, и то: за људску по десет рубаља, за скотску и зверињу по пет, а за птичју наказу по три рубље – за мртве. А за живе: за људску по сто рубаља (…) А ако је мострум веома чудан, даће се и више“.

Јасно, колективним јунаком Атанацковићевог романа можемо сматрати државу Лузитанију (простире се на једном квадратном километру), коју чине лекари и пацијенти београдске луднице. Они, додуше, не умишљају да пред собом виде муву или неку другу животињу, већ испољавају своју затомљену природу у виду различитих животиња, које се само условно могу именовати маскама (орла, зеца, медведа, јежа, лисице и сл). С друге стране, „фрагменти Арнотовог дневника“ доносе податке о унутрашњости „чувене ’медицинске’ Венере“ којом га је, попут Керолове Алисе, спровео „љубазни човек-зец“: „уз несумњива научна блага, сретасмо (се) с обличјем симболичних звери, пантера, делфина, паунова“, док сведочанство о просветитељској моди и укусу за сакупљање монструма, можемо препознати у погрешно састављеним костурима, „па је тако мравојед био налик скакутавом псу, нилски коњ ослањао се на човечја стопала“ итд. Лудост је, ипак, у односу на овакву (настрану) страст, у опозитном односу, будући да се, еразмовским језиком говорећи, лудост похваљује као кринка за мудрост. „Научне“ колекције, пак, указују на проблематизовање хуманизма: „’Присуство ових тихих звери за нас је од посебне важности, симболички и морално гледано’, додао је значајно учитељ. ’У свакој од њих се огледају бар два човека, онај што их је убијао и онај што их је пунио струготином и дао им тај други бедни живот’“. Разуме се, у односу на Орфелина који је неговао сликовитост израза и склоност да бележи анегдоте, Атанацковић стоји на истој равни, будући да његов језички израз импресивно утиче на имагинацију, али, такође, бележи занимљиве повести, као што је „догађај у феудалном господарству неког тосканског грофа“ у виду позоришне представе. Међутим, похвала Петру Великом која се тиче наредбе о сакупљању наказа, лишена је било какве Орфелинове критике, док за Атанацковића постаје инспирација за дубље сагледавање проблема – са моралног, психолошког, друштвеног и индивидуалног становишта.

Тема лудила, за коју се може рећи да је централна у роману, поред тога што има упориште у роману Чаробни брег Томаса Мана (како писац истиче у интервјуу за Радио Београд), према књизи Сузан Зонтаг, Болест као метафора, јесте болест 20. века. Почетак 20. века јесте један од временских топоса романа Лузитанија. Болест као централна метафора има повлашћено место и није тек банално негативно конотирана. Ако је Андрићев Ћамил болестан од себе, а од себе се не може оздравити, у Павићевој причи „Плава џамија“ и роману Предео сликан чајем градитељ/архитекта ће пропасти ако се од себе излечи. У том контексту функционишу лик архитекте Теофиловића и његове ћерке Елизабете, која управо покушава да „изнова сагради урушену тврђаву“ у виду троугла (отац, мајка, ћерка), коју сања као своју „Лузитанију“. Дакле, „Лузитанија“ се може осмотрити и као интимно место (сан) на коме се суочавамо са „болешћу од сопства“. Ни у њеном случају нема изгледа да ће доћи до излечења: „Неке ствари се никада неће променити. Тако вам је то с породицом…“

Istvan Sandorfi

Лик архитекте Теофиловића, који се нашао на броду „Лузитанија“ када је дошло до потапања, прилично је сложен. Он се, наиме, из Америке упутио ка Београду и свом гробу/споменику, али на том путу лута по ратиштима као „човек од блата“, док не оконча живот у својој земљи. Попут Атанаса Свилара/Разина, Павићевог јунака романа Предео сликан чајем, који је потрагу за сопственим идентитетом омеђио путовањем на линији: Београд – Света Гора – Америка – Београд и Теофиловић је архитекта и повратник. Са Павићевом Амалијом Ризнић (њена болест је лепота) која је спокој нашла у лековитом блату родне земље, Теофиловић дели надимак „човек од блата“. Међутим, оно што би првостепено било од важности јесте поетика барокног проскинитариона (путописа), која подразумева унутрашње путовање, тј. метафизички пејзаж. Отуда се у Атанацковићевом роману много тога одиграва у пределима унутар човека, његове душе или снова. Чини се, стога, да је сваки човек за себе и буквално и фигуративно оличење неког предела или митске земље, која се може именовати Лузитанијом, али и као: „Земља Дембелија, Атлантида, Лилипут, Нусквама, Елдорадо, Хералд, Град Сунца, Утопија, Врли Нови Свет“.

Један, пак, Италијан, Умберто Еко, писац и професор, као Павић, саставио је импозантну визуелну књигу под насловом Историја митских земаља, која је, чини се, у неким аспектима утицала на Дејана Атанацковића. Становници „митских земаља“ нису били само људи, већ најчудеснија бића, полу-људи, а полу-животиње. У Арнотовим доживљајима у унутрашњости „медицинске Венере“ описан је свет природе, „над сваким улазом, као чувар, стајаше по један рогати пан“, уз извесне покушаје да се роди трагедија: у назнакама о позоришној представи, хору лудака, маскама, дионизијским поворкама.

Међутим, стиче се утисак да до праве хеленске трагедије не може доћи у роману, да је нечим хендикепирана. Ако имамо у виду Ничеову књигу Рођење трагедије, трагедија би требало да се роди из преплитања аполонског и дионизијског начела. Дионизијско начело експлицитно можемо препознати, међутим, аполонски принцип остаје упитан. Писац је изјавама говорио о Лузитанији у контексту „утопијског романа“, а Аполон се поистовећује са сунцем, дакле, потенцијално са идеалним, утопијским принципом. Ако „Лузитанију“ свако од нас носи у себи, предео свачијег сопства зависиће од тога да ли у њему постоје и Аполон и Дионис, јер тек са трагедијом може доћи до катарзе. Можда је наша ера лишена Аполона, али то не значи да не можемо у себи да пронађемо сунце, чај илити лек за нашу болест.

Ауторка: Јелена Марићевић

Scroll To Top