Лу Андреас Саломе – отелотворење музе

Саломе, кћи јеврејске принцезе Херодијан, у хришћанској традицији забележена као заводница, “одговорна” за смрт Јована Крститеља. Саломе, по хришћанском предању, у договору са мајком изводи заводнички плес пред својим очухом Иродом Антипом како би извојевала главу Јована Крститеља. Њена игра очарава Херода Антипа и он се заветује да ће испунити било коју жељу Саломе. Водјена пакосном замисли своје мајке Херодијан, Саломе тражи главу Јована Крститеља. Сматра се да је Херодијан желела главу Јована Крститеља због његове оптужбе за инцестуозну превару, упућене на њен и рачун Херода Антипа. Овај ће еротски плес бити описан у Новом Завету, а у неким каснијим митолошко-хришћанским списима добиће име “плес седам велова”. Оскар Вајлд у свом комаду портретише Саломе као фамме фатал, а Штраус компонује своју најбољу оперу “Саломе” у којој је акценат на “плесу седам велова”. Саломе постаје архетип сензуалне и опасне заводнице, и као таква инспирише уметнике до данас. Модерна принцеза Саломе – Лујза (Лу) Саломе – Рускиња јеврејске крви, мушка жудња и презир. Паралела измедју њих две не постоји само у имену – Саломе, него и у карактеризацији обе. Митски дух женског заводништва као да је пренешен, интегрисан у Лу Саломе, чиме она нехатно узрокује и самоубиства. То указује на заводничко-фатални карактер обе. Алегорија престаје код побуда: једна заводи циљано и са намером, друга хладно и без жеље за тим. Но, то је једна од многих страна ове жене “испред свога времена.”

Емпиријска принципијелност у демистификацији инфериорног статуса жена у друштву, не може проћи неопажено чак и данас, након много година од њене смрти. За већину жена тог доба, социјални положај и улога у породици нису били ствар избора већ начела, морања. Али не и за Лу. Она је волела слободу и експеримент и као таква повиновала се својим потребама и живела споствену вољу. Изнад свега, живећи такав живот, живела је суштину феминистичке доктирне. Иако је о томе писала (“Шта је ерос”), ипак је у том смислу њен живот највреднија заоставштина. Као изразито надарено дете, рано су престале да је забављају чајанке и пријеми, уприличени да би је укротили и научили је лепом понашању. Наметљиви морал елите доживљавала је као стегу и нарушавање интегритета, нарочито женског. Обзиром да је била једина кћер и најмладје од шесторо деце, била је мезимица. Неукротива и радознала успевала је да интелектом и чврстим карактером вешто манипулише свима, а нарочито оцем. Већ тада постаје јасно да Лу неће живети миран живот просечне, покорне жене.

Прва сазнања из области филозофије, религије и књижевности, Лу је добила седећи у крилу холандском пастору Хенриху Гилоу! Опседнут њоме, можда је тада поверовао да Лилит заиста постоји. Имала је седамнаест година када је клица духовности у њој почела да клија и развија се читањем Хегела, Волетра, Канта, по препоруци пастора Гилоа. Гило је био њен духовни водја, који је препознао чиме да храни њену глад за знањем. Био је потпуно опчињен њоме, толико да јој у једном тренутку, на врхунцу заљубљености, нуди брак иако већ ожењен, отац двоје деце. Лујза, „прекрштена“ од стране Гилоа у Лу, бива ужаснута непристојном понудом. Иронично, свештеник „убија“ веру у Бога. Лу је отприлике у то време била суочена са још једним ужасом живота – смрћу њеног оца. Корелација ова два догадјаја суштински мења њен однос према вери: „Незамисливо ми је да нема Бога али црв сумње ме изједа.“ Након тога Лу одлучује да крене „пут знања“.

Неспутана, истраживачка природа, мистериозне Лу разбија све табуе тог времена. Иновативност у покушају да се живи сопствена суштина отвара, још тада, нека од есенцијалних питања данашњице. Упознавши, док је била на студијама филозофије у Швајцарској, Фридриха Ничеа и Паула Реа, знатно старије и већ „утемељене“ колеге филозофе, можда је помислила да је нашла сродне душе за испуњење њеног идеала живота. Њен идеал није био брак, (у брак никада није веровала), већ „братска комуна“ – идиличан живот у троје. Паул Ре одмах попушта пред оваквим предлогом Лу и предлаже Ничеу да он буде трећи. Фридрих Ниче – “Натчовек” – спознаје црвену страну живота, одбацујући први пут своју љуштуру тврдог, принципијелног Немца и одбија предлог. Из њега проговара посесивна љубав. Обојица су је волела, али Ниче није пристао да је “дели”. Осујећени идеал живота, неостварен у филозофско-братској заједници није натерао Лу да доведе у питање своја уверења. Одбија СВЕ понуде за брак, и Ничеове и Реове. По Ничеовом налогу настаје чувена фотографија: Паул Ре и Ниче упрегнути у кочије којима управља Лу Саломе, држећи бич у рукама. Ничеова замисао је била да на један метафоричан начин овековечи мазохистичко-понизни однос, који је осећао да постоји код њега и Реа према садистички расположеној Лу. Вероватно никада није на прави начин разумео саму бит Лу Саломе – своју и неприпадајућу. Па ипак, она је одлично разумела његову филзофију и уживала је у разговору са њим. Свакако, било је и обрнуто. Прогласио је Бога “мртвим” и био искрено одушевљен њеном подршком. Њена рекација, бар у том период не чуди, обзиром да је и њена вера у Бога била пољуљана. Идиличан однос, пун љубави од стране Ничеа траје све док није доживео већи број одбијања од стране Лу, него што је његов егоистични карактер могао да поднесе. “Тако је говорио Заратустра”- Ничеов филозофски еп је дело настало инспирисано музом у телу Лу Саломе. Огорчени, осујећени дечак проговара из Фридриха Ничеа у једном делу “Заратустре” и подвлачи: “Ако идеш код жене, понеси бич”. Фридрих Ниче – пророк и песник, како је себе звао, након растанка са Лу уздиже се у Заратустри до Натчовека и заувек остаје заљубљен једино у своју филозофију.

Патетични перформанс (исценирани покушај самоубиства) Карла Фридриха Андреаса заувек додаје презимену Саломе и презиме Андреас. Погазивши сопствене принципе, Лу се заветује на брак (да их смрт не растави) али је митски дух Саломе као компензацију за живот Карлу Андреасу одузео живот Паулу Реу. Паул Ре, на вечно заветовање Карлу Андреасу, одговара вечним заветовањем Лу. Можда је амбис у који је скочио имао лик Лу Саломе. Хладно и незаинтересовано, Лу својим потписом потврђује пристанак на брак, али не и на верност. Овај се брак “без душе“ заиста свео на оно што је Лу захтевала брачном клаузулом: на костур, на пуку форму асексуалног и хладног односа.

“Ватра и лед” је најбољи опис суштински амбивалентне (а)сексуалности Лу Андреас Саломе. Можда је Лу инцест (како се о томе спекулисало) натерао да остане “чедна” до тридесете године, а можда је себе једноставно подредила духовном. Интересантно, ниједан од великих филозофа, писаца, психијатара са којима је била у пријатељским односима није натерао Лу да преиспита своју аутоеротичност. Извесни Земек – маг, човек из сенке успева да “порази” њену филозофију платонске љубави. Лу открива промискуитет али и праву љубав, која значи истинско и потпуно предавање. Рајнару Марији Рилкеу, песнику “љубичастих” очију, сам Аполон шаље Лу Андреас Саломе – инспирацију, надахнуће, музу. Препознавање је било тренутно, разлика у годинама велика, а емоција, доживотна. Лу потврђује оправданост постојања брачне клаузуле и води свог љубавника на путовања у троје. Млади боем Рилке пристаје на све како би сачувао љубав и инспирацију. Вечито млада песничка душа, обојена “weltschmerzom” налази у Лу прекопотребни оптимизам који балансира његово биће. Лу је љубав, али и животна енергија, инхерентна схватању љубави. Неколико година њене божанске инспирације учинили су Рајнара Марију Рилкеа једним од највећих песника, икада.

“Велико питање на које никада није одговорено и на које ја нисам успео да одговорим, упркос мом тридесетогодишњем истраживању женске душе, је: Шта жена заправо жели?” Никада подвргнута психоанализи (а сама психоаналитичар), Лу Андреас Саломе је и Сигмунду Фројду остала велика загонетка. Под снажним утицајем њене личности, интелекта, страсти, Фројд пише о женском нарцизму као нечем исконском, трансформисаном у објектну љубав од стране мушкарца. Због тога су жене самољубиве, а мушкарци само потврда женског самољубља. Лу је препознала психоанализу као свој професионални позив, делом захваљујући Фројдовој проницљивости и жељи да са њом сарађује. Двадесет година је учила од најбољег, оца психоанализе. Фројд се уздигао изнад професионалне сујете, доживљавајући је као равноправну, уважавајући њена мишљења и ставове. Као ни многи пре њега, ни он није остао имун на њену харизму и таленат.

„Да ли је могуће волети неколико мушкараца свом силином, сваког на посебан начин, другачијом страном срца и бити своја, не бити ничија? Бити обожавана и вољена, а бити сама?“ Лу није знала за осећај припадности, само за љубав. Ни пред ким није узмицала, ни пред собом. Себе је живела.

Ауторка: Тања Млађен (Антихерој)

Scroll To Top