Љубичасто небо Сибира

(Андреј Макин, Француско завештање, Paideia, Београд 2006)

Роман Андреја Макина Француско завештање започиње и завршава се необичнoм употребом обичнoг појма из свакодневног живота: „Те жене су добро знале да ради своје лепоте треба да неколико тренутака пре него што их заблесне светлост блица изговоре оне тајанствене француске слогове, чије је значење разумело само мало њих: ,,pet – tite – pomme“ (ма – ла – јабука)“. Ова добро смишљена, корисна досетка чинила је право чудо. Била је то фотографска магија од које би сенка сањалачке благости прекрила поглед, али истовремено и послала својеврсну поруку у будућност кроз некакву пригушену светлост прошлих дана. Завршне реченице Макиновог романа заокружују чудновату, крајње необичну, свакако истиниту и искрену, а могуће и његову животну причу, која га одводи у Париз, град у коме још увек живи.

„Док сам ишао, с времена на време сам погледавао на фотографију жене у памуклији. Отад сам схватио шта је њеним цртама лица давало неку далеку сличност са ликовима моје усвојеничке породице. Био је то онај благи смешак који се појављивао захваљујући чаробној Шарлотиној формули – „ petite pomme“. Спаковао сам фотографију и кренуо. А тад сам мислио на Шарлоту, њено присуство на успаваним улицама је било очигледно, ненаметљиво и природно као сам живот. Недостајале су ми још једино речи које би то исказале“.

Речи му, међутим, нису недостајале док је описивао прошле дане. Ретко се може сусрести проза, без патетике и огорчености зa трауматичне потресе у животу, у земљи која је кључала у свом историјском превирању. У овој причи прожетој и испуњеној од почетка до краја дубоком љубављу и осећајношћу, врхунском књижевном умешношћу описана је судбина главног јунака, Аљоше, која је почела сурово, а претворила се у необичну и прихватљиву, обојена близином баке Францускиње, која га заједно са сестром не одводи из стварности, већ оплемењује сопственим духом совјетски Сибир њихове младости. „Било је то у освит једног тромог и топлог лета које је све просторије испуњавало бледољубичастом светлошћу. И одједном, та фотографија!“

Она ће бити први сусрет са његовом истином коју ће спознати много касније. До тада, они живе у двострукости живота. „Живети поред наше баке је већ значило осећати се на неком другом месту“.

Степа, то бајковито место, пуно сунца и леда, најтоплијих осећања и најжешће подлости, јединствено руска, неизрецива, увек нова и непоновљива, освајана и неосвојива, притајена тајна и јасна јава, која је опчинила и присвојила срце једне Францускиње, удахнула је све своје чари и лепоту и испунила посебношћу личност и прозу Андреја Макина. Природа, која је незаобилазни рам скоро сваког дела руских писаца, али и својеврсна школа живота, у овом Макиновом делу нашла је своје уточиште у несвакидашњој, заносној форми сновиђења, која осваја и прожима, одводећи у чудесне пределе пуну пажњу читалаца.

„Те вечери смо седели са баком на малом балкону њеног стана. Препун цвећа изгледао је као да виси над топлом измаглицом степе. Сунце боје ужареног бакра је дотакло хоризонт, за тренутак се ту као оклевајући задржало, а затим утонуло. (..) Узани Шарлотин балкон је лебдео у миришљавом поветарцу равнице, на ивици уснулог града одсеченог од света ћутљивом вечношћу степе“. А тај град је далеко, мало место: Саранза. У амбијенту, ослобођеном сваке сувишности, рађала се и обликовала слика једне друге земље, захваљујући ненаметљивој, поетски надахнутој Шарлотиној причи. „Балкон се лагано њихао, измичући нам се испод ногу, почињао да лебди. И ми смо на балкону чули ту успављујућу тишину поплављеног Париза. Француска наше баке је, као нека Атлантида у магли, израњала из таласа“.

Захваљујући летњим причама које им је доносио богати садржај новинских исечака и фотографија сибирског ковчега могло се живети онако како је диктирало време: „Сви смо припадали истој класи, класи људи који шљапкају по угаженом снегу усред великог индустријског града, испред врата неке продавнице, надајући се да ће успети да набаве та два килограма поморанџи“.

Дескриптивне слике, као да су право са животне сцене пресликане на странице романа. Неке од њих, дуго скриване и брисане из историје, а тиме и из колективног сећања, Макин није могао да мимоиђе из једноставног разлога што су дубоко погодиле и његову породицу. Прадеда Норбер, који је први закорачио у Русију заједно са својом женом Албертином, учинио је и нехотице од ње жртву коју нису мимоишле најтврђе сибирске године. Но, она упркос свему, одлази и враћа се, без обзира шта јој се све догађа, необјашњиво везана уз Русију, како и сама каже: „Таква је ова земља. Лако се у њу уђе, али се из ње никад више не излази“.

Када се и сама одлучује за повратак у Сибир, Шарлота гледа своју мајку како се добро сналази, у немогућим условима такорећи, и закључује: „Па она је права Сибирка!“

На другој страни, она не престаје да гледа ову земљу са љубављу која уздиже сваки проведени тренутак у очаравајуће време, тоне занесено у сваку пору сибирског пространства, унеобичава је до фантазмогорије јер истински осећа и ужива у свим њеним чарима и лепотама, што ће и чинити до краја живота: „Била је ту, под љубичастим небом и изгледала је потпуно сама на овој планети, у трави слезове боје, под првим вечерњим звездама“. Аљоша, биографски неодољиво идентичан са Андрејом Макином, о својим родитељима пише нешто више, када једно за другим мирно и тихо умиру, од последица какве су доносили и светски рат и домаћи мир, који су протутњали кроз њихове животе.

„Желео сам да Француска, као калем убачена у моје срце, проучена, истражена, научена, направи од мене неког другог“. Међутим, растанак са детињством везан је са спознајом о посебном поимању света. „Све што ме је на овом свету мучило својом немом лепотом, све што се догађало без речи, изгледало ми је суштинско“. Неизрециво је било суштинско. Уз то је ишла и страшна истина да људи говоре само да не би ћутали. У сјају прошлости, на фотографији, још увек живи и „жена у памуклији са великом шапком“ о којој се ништа није знало. Тек после смрти својих родитеља, Аљоша почиње да упознаје Русију, о којој се није пред њим, као дететом, говорило. И он сазнаје о својој земљи слушајући своју руску родбину, која отворено прича, не обраћајући пажњу на њега.

„Русија се будила у мени као медвед после дуге зиме. Једна Русија неумољива, лепа, бесмислена, јединствена. Једна Русија супротстављена осталом свету својом тужном судбином“. Он је ужаснут сазнањима о прошлости своје земље, и тешко може да се помири са протеклим догађајима, па чак и сам осећа кривицу: „Да, ја сам Рус. Носити у својој души сва она бића изобличена болом. Преправити историју. Очистити свет. Прогнати зло“. Последњи његов одлазак у Саранзу, без претходне најаве, и разговор са Шарлотом у коме она признаје да понекад помисли како разуме ову земљу боље и од самог Руса, мири у њему обе нације. „Коначно сам постао ЈА. Нисам више морао да се мучим између своје руске и француске личности. Прихватио сам себе“.

А Шарлота? Она је, без обзира на то шта је све преживела, а о чему Макин није ништа у роману затајио, била и остала нешто посебно. „Њено присуство је давало зачуђујући склад том пустом пространству. Јединствен тренутак, непоновљив у неразговетном протицању дана, година, времена“. Тренутак који није пролазио. Две деценије од последњег одласка у Саранзу, главни јунак проводи у иностранству. О времену сналажења и прилагођавања писаће кроз визуру својих сећања, док непрекидно размишља како би се Шарлота осећала у Паризу, који га је, упркос крајњем сиромаштву у коме се изненада нашао, потпуно опчинио и у коме се посвећује књижевности. „У Француској умало нисам коначно заборавио Шарлотину Француску“.

Живот се наставља, писац живи у Паризу, станује једно време и на гробљу, али упорно, с обзиром да је одлазак у Саранзу био нешто невероватније од путовања на другу планету (после дужег времена добија одговор: неприхватљиво). Стога одлучује да припреми све за Шарлотин долазак у Париз. Изнајмљујe стан који опрема онако како би она желела, предметима из прошлости за које претпоставља да би је обрадовали. За то време он пише Белешке о својим сећањима. Парадоксално је како је успео да изда своју прву књигу у Паризу. На превару! За свој роман написан на француском, измислио је име преводиоца и послао текст као превод са руског. Критике су биле одличне, а посебно је истакнут квалитет превода!

„Можда сам управо захваљујући том сањарењу издржао и ону беду и понижавање, често веома сурово, које прати моје прве кораке у којем књига, тај најосетљивији орган нашег бића, постаје обична роба. Роба која се продаје јавним надметањем, изложена на вашарским тезгама. Мој сан је био врста противотрова. А Белешке – прибежиште“.

Када је реч о књигама у Русији, Макин је дао скоро непојмљиву причу која се не би смела заборавити, јер молитви је налик, молитви из једном ишчезлом времену, коју ће Шарлота изговорити у једном даху: „Сећам се оних тесних станова у Русији који су пропадали под књигама? Да, књиге под креветом, у кухињи, предсобљу, наређане до таванице. Па оне ретке књиге које би вам неко позајмио за једну ноћ и које сте морали да вратите тачно у шест сати ујутру. И оне књиге које су преписиване писаћом машином у шест примерака, преко индига: добијали сте некада шести примерак, готово нечитљив, а звали сте га ‘слепац’. Видиш, тешко је то упоредити. У Русији је писац био Бог. Од њега су у исто време очекивани страшни суд и царство небеско. Да ли си икада тамо чуо да се говори о цени неке књиге? Не, зато што књига није имала цену! Могао си да не купиш ципеле и да ти зебу ноге зими, али би купио књигу.“ 

Све његове планове, време је предухитрило. Очекујући Шарлотин долазак у Париз, из Саранзе добија пакетић и сазнаје од доносиоца да је рођака преминула, у међувремену. У писму се коначно разјашњава ко је жена у памуклији, која је Шарлоту замолила да Аљоша што је могуће касније сазна истину и зато му она тек сада пише: „Та жена, која се звала Марија Степановна Долина, била је твоја мајка“.

Прогнана у Сибир као ћерка кулака, она рађа сина, несрећно страда када је дете имало мање од три године и Шарлотина ћерка га усваја. Најранија слика Аљошина из детињства, коју је носио у себи и за коју је мислио да долази од његових француских предака, била је, уствари, бескрајна тајга, где је он шетао са мајком по кругу „женског логора“.

Као убоди до самога срца, појављују се тренуци руске историје. Сазнати. Немогуће је заборавити. Урезују се дубоки ожиљци једног друштва разараног споља, разореног изнутра, до саме сржи људског обезвређивања, на граници тоталног уништења свирепим начинима, најсуровијој машти невероватним поступцима.

Андреј Макин, писац фасцинирајућег личног и литерарног идентитета, стоички истрајава и упркос свему проживљеном, никога не осуђује. Само бележи. И то је све. Од једног писца сасвим довољно. Стога, Француско завештање је без сваке сумње, a то потврђују и престижне награде Gonkur i Medisis, једна од оних књига која нема цену.

Ауторка: Љиљана Пантелић Новаковић

Scroll To Top