Одсјај круне утихнуо је и замакао иза хоризонта. Опет сам обукао своју кожу и изашао међу смртнике које сам до јуче са презиром гледао. Све је још увијек исто, вријеме, они, ваздух. Станем да узмем дах, чудан је осјећај опет чути струјање кроз ноздрве и имати пуна плућа. Кораци су ми тешки и троми, као да за собом још увијек теглим гипсана корита иако сам их одавно оставио у болници, ко зна на чијим удовима су сад. У обрисима својих трагова видим завоје запечене уз ране, како трепнем тако их и скидам, остају само кончићи. Прија ми самоћа у гужви непознатих људи са којима се сусрећем и сударам раменима. Руке повремено вадим из џепова чисто да их напоменем да имају функцију те тако перфидно намјештам намјештену крагну. Вјероватно сам погријешио улицу али по инерцији настављам даље, може ли човјек залутати ако не зна куд је кренуо? У свом граду сам био странац, а сада у туђем сам нико. То је тачка која је довела до тога да се природно понашам јер сам стигао до нуле. Енглески чај или њемачко пиво, ма може и једно и друго, само да никад више не чујем српски језик. Било ми је чудно када су говорили да је језик мишић, е па јесте, јачи од било ког бицепса, може да се асимилује и савлада духове прошлости. Видим лијепу башту на обали језера чије име није битно. Чини ми се идеална за сјести и попити кафу, одушевити се њеном укусу као први пут. Ноншалантно прилазим и смјештам се у прву слободну столицу, та је моја колико је и њихова она на Балкану. Често сам се питао чему то ми, ви, они, ако нас шта истријеби онда је то разлог, не што смо различити, него што смо исти.Лошим акцентом наручујем добар напитак, знам да је добар иако га први пут пијем овдје. Непостојеће погледе стресам низ ногавицу, глупа навика од куће. Мада кад мало боље размислим и није баш безразложна. Имам већу главу од просјечне, сто килограма који говоре да сам пун али не знам чега и пасош који вришти насиљем. Немојте се бојати браћо земаљска, нећу вама наудити, то радим само себи. Бакшиш за осмјех, последњи гутљај и климање главом конобарици у знак поздрава, излазим из њиховог локала а за мене то је станица егзил. Блага и топла киша почиње, а јутрос у новинама је писало да овдје није пала четрдесет и кусур година, еј четрдесет година без капи. Дижем главу ка небу тражећи одговор како су преживјели такву сушу, а горе видим облаке послагане у облик упитника. Не, не тумачим га као знак за двоумљење поводом мојих поступака и запечаћених кофера, превелика је кугла да би ми на истом метру квадратном били и гроб и колијевка. Прије и но што су људи истрчали да се порадују овој појави, онај горе је заврнуо славину и разведри се. На доку срећем групицу младих и пјегавих, иако их има довољно не видим им на лицима ону нашу наивност и отвореност на своју штету. Тај оклоп ће им сачувати сигурност али и ускратити осјећај колико и бол може да буде лијепа. А и тужно је ако ти је неопходна маса без облика да будеш насмијан. Како сам их заобишао тако су ме стигли филмови из мог краја од којих сам бјежао. У тражењу себе сам изгубио друге, не жалим јер знакове крај пута склон сам да преспавам. Пада мрак и рјеших да се вратим у гужву помоћу које ћу набасати до свог смјештаја. Изненађујуће то је кратко трајало и убрзо сам био у кревету окружен својом тишином са једне, и уличном буком са друге стране. Обично човјек не може лако заспати у туђем кревету, ја пак нисам могао ни у свом. Спарина стана у поткровљу и мој немир натјераше ме да помоћ потражим у мини бару. Има свега само нема оно што мени треба, ракија по којој ми је мозак у оваквим ситуацијама пливао делфин стилом. Шта је ту је, изабрах флашу насумично, за добар сунђер нема суве воде. Чашица се претварала полако у чашу и све сам био ближи да мини бар замјеним његовим оцем, мора бити један у близини, па по томе су познати они што су их колонизовали. Пар закопчаних дугмића и неспетних корака касније, већ сам био испред зграде. 
Ту ме сачекало непријатно изненађење, заборавио сам чињеницу да сада станујем у мирном и породичном кварту, да, ја ту станујем, која иронија. Ко не зна за страх тај иде напријед или дођавола, како год, знам да није моменат да те цитирам Живојине и ево ту ћу стати, видим такси на ћошку и већ сам у њему. Таксисти очигледно индијског поријекла и капетином која удара у кров аутомобила није ни било потребно рећи дестинацију, осјетио је то по мом парфему сачињеном од етанола. Угодна прича о његовом дванаестом сину који креће у школицу прекинула су бљештава свјетла уточишта за безнадежне, ноћ званично може да почне. Нажуљах лакат на шанк, а са шанка све редом у ждрело. Кроз неких пола сата са несретницом рођеном у овој хемисфери, вијековима удаљеној од моје родне, тупио сам о миру у свијету, Вудстоку, Хјуиту и Ђоковићу за ког сам одувијек имао огроман бол у препонама али ето сад ми је послужио. Одлучих да не тражим даље и све ресурсе упутим ка жртви, јер ако несрећа спаја људе онда их тренутак урезује у металне наслаге њихове ауре. На крилима џина и свега што уз то иде долепршасмо до њеног стана који је на сву срећу био у близини, или ипак није, не сјећам се. Креће родео након ког ће схватити да је јако глупо да мјеша секс и насиље јер то је већ у мом днк материјалу а у њеном су чај и кексићи уз обазен бип и на помисао псовке. Свијеће за покушај романтике користим да јој по леђима сипам врео восак док зубима на врат урезујем своје иницијале. Јак трзај за косу као кад се римском императору отима двоколица док на својим раменима осјетим гребање до крви као да јој је Шир Кан ближи предак. Тијело на комадиће док је душа на свили и уз врисак који диже адреналин гледам њене бутине које су упале у клопку за вукове, окрећем се ка мрачном дијелу себе и собе док ми у ушима бубњи Воларе, о Кантаре. Као када сам прије знао заспати са жељама а пробудити се са плановима, том снагом сам поскочио и предухитрио свитање уз сада једини план, а то је да побјегнем. Не од ње нити кога било њеног, већ од својих демона и страхова који колико год да су далеко, увијек су ту за петама. Данас опет сунце, моје опекотине сада имају своје сопствене, чудно али тај зрак ми некако прија. У себи има арому труљења и лешева које је обишао и сада је дијели са тренутно живима. То су неки нови мртваци, за мене су још живи, бар док не окренем главу. Остатак дана хватам и бацам иза себе, жељно хрливши ка свом балкончићу да заузмем турски сјед, једино добро од Турака, и упутим поглед ка сунцу које залази, да ми каже када ћу ја заћи. Дубок уздах, мирис барута и звук сирена, бетонски терени, поцјепане и аркаде и патике, први пасош а друга граница, нас десет а један сендвич, jурњава са овима и онима. Мир и музика, у дубини капка тибетански монах изговара мантре, још дубљи издах. Отварам очи, не могу да вјерујем да је већ јутро а ја сам још увијек жив, али то ми је последња ствар на уму.
Ти који ово пишеш, прије но што се заиста сретнемо, приближиш ми се и постанеш ја, обећај ми да ћеш испунити ово. Када већ стигнеш до приче рецимо са пабом, тог јутра умјесто лјенчарења напиши десетак наредних епизода. Како сам ја помогао теби, и ти си дужан да то исто учиниш новој врсти себе која ће доћи на твоје мјесто. Није овдје толико лоше, има свега што тражиш. Пробај неки мој траг и да сакријеш, спалиш или потопиш, не због мене већ због себе, знаш на шта мислим. Стиже нова тура, отишао сам, уздравље и чекам те.
Петар Данхамјевски, 2022. година, локација скоро па непозната.
Аутор: Милош Петровић
