Лирски усамљеници из Раичковићевих песама о граду

(Тескоба градске ширине и бесциљна лутања по њој)

Разноврсност песничких тема и мотива, разноликост форме, спој „скамењеног“ облика и тишине, тон „успаванке“ и слике „предвечерја“, одлике су које најпре запазимо у поезији Стевана Раичковића. Но, како код великих стваралаца ништа није довољно ухватљиво, већ свој смисао крије у слојевитим дубинама слика – речима осликаним, тако је, ваљда, било потребно да прође већи број година од објављивања, да би се запазиле „градске слике у поезији Стевана Раичковића“.1) Оне се срећу у многим Раичковићевим збиркама,2) „изузетно су оргиналне и високе су естетске вриједности,“3) закључује Јован Делић.

Град се нашао пред очима онога који пева, па је нашао место и у његовој поезији. „Када сам у последњој својој гимназијској години, вероватно као и сваки ђак из провинције, замишљао свој скори одлазак у престонички град, у мојој глави су се – као у некаквом калеидоскопу – понајчешће врзмала неколика имена, са непокривеним или измишљеним сликама, која су тада за мене имала готово загонетан призвук,“4) пише Раичковић у једном од текстова из Дневника о поезији. Свој однос према граду који у тешким временима дели судбину народа коме припада и песник, чиме постају симболи стаменог и наосвојивог (иако наизглед тихи и непомични), Раичковић сабира и у Фасцикли 1999 / 2000.

Оно што нарочито долази до изражаја у певању о граду, јесте положај човека у њему, јер град је „лирска позорница“,5) на којој се смењују јунаци, носиоци безброј особина, међу којима се издваја једна за коју би се могло рећи да им је подједнако заједничка, а то је усамљеност. Чак и онда када су у друштву, као што је то случај у циклусу „Београдске слике“, људи осећају да су у нечему сами или страхују поновном враћању самоћи.

Постоји једна песма Стевана Раичковића која, иако објављена после песама о којима ће бити реч, може да послужи као увод у његове циклусе о граду. Реч је о песми „Руб“:6)

Са мноштвом које жури, лута,
Идем и ја средином пута.

А сваког ми се чини трена
Да ходам рубом, као сена.

Јасно је да песнику није на уму пуко ходање, већ оно које се може схватити као живот, односно живот као схватање целине у којој влада поредак непрекидног, често бесциљног корачања. Занимљиве су, заправо, слике којима се Раичковић послужио на почетку ове песме, а које подсећају на гужву са градских улица. Лирски субјект из ове песме своју издвојеност схвата трагично, а трагичније је то што такав доживљај не престаје, већ сваког трена живи и подсећа на своје присуство.

Говорећи у једној другој песми о градском усамљенику, „једном човеку“, лирски субјект наглашава не само атмосферу која у граду влада, већ и психолошко стање тог човека:

И његова глава
Постаје мала већ за све те ствари
И његова самоћа
Постаје велика за њега самог у њој
И неодржива7)

Није случајно што се лирски јунак нашао баш на том месту, месту где је довољно високо да се свет који пролази сагледа из једног другог угла, а с друге стране, отуђеност је оно од чега тај човек „болује“, па стога свако место представља тражење неког личног мира.

Песма „У једној улици“,8) која се налази на самом почетку циклуса који је по њој добио име, показује готово неприродан однос човека према кући, коју у овом случају симболишу врата „са похабаним луком у врху“, која он отвара „и затвара их једним наглим покретом“. Тај неприродан однос је заиста реткост, стога стихови којима песма почиње:

Постоји један човек у једној улици

имају функцију да то што је несвакидашње ограниче на појединца, а „наглашенија карактеризација предмета (врата) него људи („један човек у једној улици“ / „врата са похабаним луком у врху“), својеврсна идентификација и гротескно срастање човека и врата (човек се од њих „одваја“ одлазећи низ улицу) – јесу стилски поступци, симболика и емотивни регистар по којима се препознају они литерарни токови који инсистирају на отуђености урбаног човека и преносе његово осећање анксиозности и незаштићености“.9) У другим песмама из истог циклуса, обично ће се говорити о повратку или лутању у ком се повратак слути. То овде, међутим, није случај.

„У време баш када се људи са посла враћају“, на ивицу непомичне клупе седа човек, чији живот, закључује онај који га посматра, личи на „мали тошни чун“. Крај њега нема никог, а он:

Као да је само за тренутак сео да се одмори
Или да будан просања нешто из свог живота

Песма „Закаснели чун“10) истиче трагику непомичности, која је у неку руку одлика не само ове песме, но и већ поменуте песме „Балкон“.

У песми „Човек с кишобраном“11) и сам наслов говори како људи једни друге често памте по предмету који носе, деловима одеће или неким другим, сасвим обичним стварима. Тако се истиче непознавање оних који су сасвим близу, оних који се срећу тако често да су чак и карактеристични детаљи који их прате остали упамћени. Човек је у овој песми „сведен на везу с безначајним предметом (кишобраном), а живот на шетњу улицом“.12) Важно место у овој песми заузима и поглед:

Човек се не осврће на оне који га гледају
иза затворених прозора, иза затворених врата
Он гледа у дно улице
Далеко
У једини отвор који расте
Оивичен поглед крије у себи удаљеност циља.

Лирски субјект, који у свим овим песмама има и функцију наратора, јер „овде можемо говорити о лирско-наративним текстовима“,13) два пута спомиње одјек кишобрана о који се човек поштапа. Ономатопеја у првом делу, а затим пред крај песме оставља утисак монотоног времена, у коме, као да се све стишало, па се у часу повратка опет може чути како „кишобран туп одјекује“. Али, сада је то „неравномерно и мало тише него раније“. Сам опис звука описује и расположење човека који у руци држи кишобран.

Овде срећемо и један другачији однос окружења према човеку:

Људи се иза прозора тихо осмехују:
Човек је опет измишљао своју историју
Далека путовања и увенулу ружу у леђима.

Представљањем оваквог односа, Раичковић поставља много шири оквир за посматрање ствари какве су људска радозналост за оно што је туђе и подсмехљив однос према неиспуњењу нечијих жеља.

„Сви Раичковићеви лирски јунаци из овога циклуса су смијешне, помало гротескне фигуре, каткад на ивици црног хумора“.14) То се нарочито може видети на примеру песме „У оним данима“.15) Поступци лирског јунака, смештени су у одређено време, „У оним данима / Кад се наизменично из сумрака / У сумрак / Баш онда кад се смрачује / Све видљивије осећа / Како пролеће осваја у простору / И расте / Као кап нова да се додаје / Ил дах још један / У ваздуху већ сасвим топлијем“. Време као да има утицаја на оно што он чини. У његовој свести јавља се мисао да је све изван простора у коме је он тада, па било да је то „Нека љубав / Или злочин“. То је извор његовог тегобног стања отрованог предосећањем.

Неретко се стиче утисак да у овом циклусу људи и улице личе једни на друге. Тако се „у сасвим утишалој и скоро смраченој улици“ нашао и човек који „Не зна да ли је изашао / Или се тек спрема или размишља да уђе“. Са изгубљеном свешћу о времену, он мисли о страни и кораку који би значио прелазак из тога у неко друго стање. Он остаје у таквом положају, а нама се чини да се нешто чудно сабрало у његовим грудима и да за његов искорак нема наде. И тек се на крају песме види да онај опис улице с почетка, представља његов психолошки портрет у ком су нарочито до изражаја дошла осећања меланхолије и изгубљености.

Подне о коме Стеван Раичковић пева је „сасвим обично“:

Као једна стара песма:
Мали ужарени тренутак сасвим у средини
између изласка и заласка
И ништа више.16)

И човек који ће се наћи у овој песми, сасвим је обичан:

Седи на клупи и штапом испред себе овлаш исписује
кругове у песку

Кругови „сугеришу и заробљеност лирског јунака у кругу“,17) јер „ту више нема бега“, како каже Раичковић у песми „Живот“ из збирке „Песма тишине“. Но, јавља се и онај тренутак у коме човек који исписује кругове у песку осети неку чудну ведрину па се „…као у љубавничком стиду / Диже са клупе / И полази“. Биће то онда кад чује пој птице. Необично је како се „нагло враћа“ у жељи да избрише свој траг и како се смеши „… још више узбуњен овом случајном / Школском игром“. Био је то засигурно човеков сусрет са собом, са загубљеном и поново нађеном успоменом. Чудно и случајно откриће, које је, ипак, оставио само за себе. Кад нестане из видокруга онај који се случајно нашао на том месту баш у то време, посматрач понавља закључак с почетка.

Иначе
По свему ономе како изгледа
Ово је подне сасвим обично
Као једна стара песма.

Живот човека у неким песмама из овог циклуса, често је сведен на један поступак, али га тај поступак осликавау целости. Онда кад у сликама преовлађују тренуци, наизглед, безциљне загледаности, песник нам даје простора да наслутимо како је тешка усамљеност.

Старци на сунцу из истоимене песме која припада циклусу „Београдске слике“, такође су на неки начин лирски усамљеници. Њих издваја осећај близак животном добу у коме су, осећај неминовности који доживљавају заједно „на малом скеру с две-три клупе“. То нарочито долази до изражаја у питању из једног стиха („…шта је с њиме?“), које шапатом изговарају „кад један од њих мало касни“. Филозофија пролазности и страх од онога што се ближи изражена је и у овим стиховима:

Двојица шаком клупу стежу
Као да се за живот вежу

„Балада о јавном купатилу“18) говори о људима који „на клупи седе пуни тишине“ и  чекају свој ред за купање. „Ту нико не познаје никог“, али их све спаја исто материјално стање, измученост од рада и тама „…од зла толиког – / тавана, рупа, нечистоће“. Ходник у коме седе замућен је „паром, влагом“, што ствара доживљај чудног простора у коме су се нашли носећи своје подједнако тешке судбине. Њихов највећи усуд је сиромаштво. Поспани или уморни уснули већ, чекају да неко изговори њихов број:

И што се ближе сну све дубљем
Још чвршће стежу бошчу с рубљем.
А када број прозову коме:
Тргне се чудно ко из коме.

И тада наступа онај дуго чекани тренутак када се нађу у кабини „(Голи у млакој полутами:/ Усамљеници – први пут сами.)“. Овим стиховима природа усамљености добија право значење које потврђује да је то дубоко унутрашњи осећај чије је извориште у најдубљим понорима људске душе. Тренутак самоће усамљеницима је уједно и тренутак радости, јер „у додиру с топлом водом / постају присни, бивају гласни“. Песник намерно бира реч додир, чији је ефекат у овом тренутку тако јак да она не представља само сусрет тела и воде, већ и један приснији однос који се јавља после дугог чекања, а свакако и после дуго времена.

Мотив усамљености јавља се и у последњој строфи ове песме:

И после дугог времена чисти
Застану пред сутереном:
Доле их чека живот исти
Са хладном сеном, место женом.

И тек нам на крају постаје јасно да све њихове муке нису тако тешке као она коју песник, чини нам се, издваја. Тиме се истиче индивидуални и колективни осећај онога што их тишти. Сиромаштво сви подједнако трпе суочени једни с другима, а тамо негде одакле су дошли, уместо жене их чека хладна сен, нешто што по природи ствари морају да носе сами.

У истом кругу песама налазимо још једну баладу. То је „Балада о граду и гуштеру“,19) где поред усмљености и својеврсне издвојености по свему, јер ради се о гуштеру, бићу коме није место тамо где се нашло, срећемо и страх. У овим песмама готово сви од нечег страхују, то неретко иде до патолошких граница, јер иако нису у туђем простору, неки лирски јунаци имају осећај да је њихово постало туђе, као што је случај са човеком из песме „У једној улици“.  Људи у својој средини срећу залуталу животињу, престрављену и готово дезорјентиану, што осликавају њене очи:

Гледамо где се страхом сјаје
Те очи свикле на забити.

У њима се види природно станиште, „незнана нека метропола“ случајног пролазника који својом појавом прекида разговор људи „пред кафаном“ изазивајући у њима замишљеност. Та замишљеност изродиће мисао о сличности гуштера и људи:

И као што сваки од нас бар једном
Закорачи у беспуће
Тако и он у страху ледном
Бану у град међ нас и куће.

У трен нас сунце изнад кућа
Обасја све до бити голе:
Залутале у беспућа
И залутале у метрополе.

Раичковићеву поетику лиричности кроз коју тихо, готово неосетно, провејавају елегичне ноте говора који је рефлексиван и сажет, а казује толико тога, срећемо и у збирци „Панонске птице“. Он нарочито овде открива значај песничког умећа које метафорички открива дубљи смисао загледаности, а самим тим и живота. У једној од песама казује да је тишина „Као фата у ушима“.20) Дакле, као нешто што смо сами постигли и што је нашом вољом створено. Ту су, рећи ће он: „Ствари у нереду“, а онда надолазе слике детињства, у које се најчешће бежи у потрази за сликама, које су тамо најдубље урезане, јер сећање је најбоље прибежиште, но и оно, постављено дискретно и као у пролазу, брзо уступа место ономе што лирски субјект види. Види: „Дуге / Празне улице / Са кратким сенкама по тротоару“ и много тога још, али „Као да смо све то већ видели / Једанпут / Тако исто“. Овде је тишина представљена тако, да открива тајну једноличности живота оних лирсих усамљеника, за које бисмо помислили да немају никакве везе са пределом утканим у ове стихове, али питања: „Је ли то више почетак лета / Средина године / Или крај живота?“, везују ове, по много чему различите тематске кругове.

Испевана у другом лицу, песма „Једне недеље у подне“,21) самим обраћањем неком који се нашао „У граду“, за који сазнајемо да је „толико суседан“ његовој вароши, као да оправдава ону Фројдову тврдњу да је, где год би крочио видео да је тамо већ био неки песник. И овај песник завирује у најдубља осећања, јер само се у тајновитим местима душе може видети да је неко „Удаљен подједнако и од туге“ „И од среће“. Мотив за којим трагамо откриће и стихови с краја песме:

Пас да залаје бар.
Лист падне.
О не би лоше било да си пио
Па да онда бар сутра буде некако све
другачије.

Ако је самоћа у многим овим песмама случајна или наметнута, ако је то судбина или нешто више, у песми коју је Раичковић насловио „Град или поноћ“,22) она је намерна. Овде срећемо човека који чека глуво доба ноћи: „Град / Ваљда да би се умирио / Људи / Тврдо заспали“. Чека тренутак смираја да би чуо своје кораке као дане које је претурио, транутак када ће бити сам. У једном тренутку лирски субјект, глас који му се обраћа, откривајући притом многе могућности загонетног тумарања, пита:

Да ниси можда жудео
Хтео
И тајно измислио:
Кад су сви најуморнији – ти најсвежији
да будеш
Па овај заспали град однесеш
И преместиш?

аш кад нам се учинило да настаје озбиљан, помало страшан тренутак, завириће мали хумор који доприноси непредвидивости песме, а уједно и њеној лепоти. „Шалу да збијаш / Са животом. / Са песмом. / Зар са самоћом“, наставља посматрач бегунца у неостварену самоћу.

„Далеки је ово град / И стар / Са монотоном неком историјом“, историјом која бележи још много таквих свесних луталица по безнађу и широким, тамним улицама. Но то је град и „Са једним осветљеним прозором“, који говори да нису сви заспали и да је будан можда баш онај који изговара речи… (или онај који их записује?)

Литература:

Раичковић, Стеван Песме – треће, допуњено издање, Београд: Српска књижевна задруга, 1990.
Раичковић Стеван, Дневник о поезији, Сабрана дела, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства, БИГЗ, Српска књижевна задруга, 1998.
Поетика Стевана Раичковића – зборник радова, уредник Јован Делић, Институт за књижевност и уметност, Учитељски факултет, Дучићеве вечери поезије, Београд, Требиње, 2011.
Хамовић Драган, Раичковић, (поетски развој и песничко окружење), Краљево: Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, 2011.
Летопис Матице српске, Kњ. 483, свеска 4, април 2009.

Аутор: Милан Анђелковић

ФУСНОТЕ:

ФУСНОТЕ:
1 Јован Делић, „Градске слике у поезији Стевана Раичковића“ у: Поетика Стевана Раичковића, Београд, Требиње, 2010.
2 Песме са мотивом града срећемо у збирци „Балада о предвечерју“, нарочито у циклусу „У једној улици“, као и у циклусу „Београдске слике“ из збирке „Записи“.
3 Јован Делић, Исто, стр. 188.
4 Стеван Раичковић, Дневник о поезији, Сабрана дела, Београд, 1998, стр. 150.
5 Драган Хамовић, Раичковић, Краљево, 2011, стр. 76.
6 Стеван Раичковић, Песме треће, допуњено издање, Београд, 1990, стр. 234. (Сви цитати из песама потичу из ове књиге, стога ће надаље бити означени као „Исто“)
7 Исто,стр. 39-40.
8 Исто, стр. 38.
9 Лидија Делић, „Осећање отуђености и елементи фантастике у поезији Стевана Раичковића“, у: Летопис Матице српске  Kњ. 483, свеска 4, април 2009.
10 Исто, стр. 41.
11 Исто, стр. 42-44.
12 Лидија Делић, Исто, стр. 677.
13 Драган Хамовић, Раичковић, Краљево, 2011, стр. 76.
14 Јован Делић, Исто, стр. 177-178.
15 Исто, стр. 45-46.
16 Исто, стр. 37-49.
17 Јован Делић, Исто, стр. 177
18 Исто, стр. 212-213.
19 Исто, стр. 215-216.
20 Исто, стр. 255-257.
21 Исто, стр. 258-261.
22 Исто, стр. 262-264.
Scroll To Top