Ленард Коен: глас, речи, музика

Давне 1970. године одржан је музички фестивал на острву Вајт. Можда острво није толико посебно чудесно, колико су чудни догађаји који су се у тих неколико дана збили. Пољана звана East Afton Farm била је прошарана шаторима и заједничким ватрама. Наизглед, све је почело како треба. Испрва су наступили прогресивни рок бенд Judas Jump, Chicago, Procol Harum, затим Kathy Smit. Kris Kristofferson није имао среће са озвучењем, па је његов наступ био одложен за дан-два. Тада је на пољани било већ око седамдесетак хиљада људи.

Међутим, следећег дана, број посетилаца нагло расте. Река нових придошлица, бахатог понашања и вандалозних манира, у сасвим анархистичком духу, ругајући се свакој елементарној форми, од неплаћања улазница, пењања на бину и разних нуспојава које револт без покрића подразумева, на силу заузима простор. Из неког разлога било им је битније исказивање бунта од музике и извођача. Свакако да америчка супергрупа Cactus која је пржила у позадини није била повод овоме, као ни Joni Mitchell, као ни Emerson, Lake & Palmer, као ни група Who, као ни Doorsi који су захтевали наступ у потпуном мраку!, као ни Jimi Hendrix током чије свирке је нешто налик молотовљевом коктелу погодило конструкцију изнад њега и изазвало пожар. Апсолутно све је измицало контроли. Али, фестивал још није био завршен. Преостао је још један наступ – на сцену је требало да изађе Leonard Cohen!

Био је то Cohenov први наступ пред заиста великом публиком. Организатори су били у потпуној паници јер – Cohen није био чврст као Kristofferson, или Joan Baez, или Judi Collins. Колике су шансе да му се нешто гадно не деси?!? Leonard Cohen је, међутим, био потпуно миран. Изашао је на бину и ево шта се догађало, а о чему пише његов биограф Liel Leibovitz у књизи COHEN – музика, искупљење, живот:

Необријан и неуредне фризуре, обукао је своју црну мајицу и сафари јакну, и безизражајног лица изашао на бину, ни не обративши се својим музичарима. „Поздрав, поздрав“, обратио се публици благим, опуштеним тоном. „Када сам имао седам година“, наставио је непромењеним гласом, „отац ме је водио у циркус. Имао је тамне бркове и носио огромни прслук са цветом у реверу, и волео је циркус више него ја… Једну ствар сам у циркусу увек жељно ишчекивао. Не желим да вам намећем да радите нешто што не желите, али десио би се један тренутак када би неко устао и замолио публику да упали шибице како би могли да виде једни друге. Замолио бих вас да учините то исто, не би ли вас све видео. Да ли бисте запалили шибице и засветлили као свици, где год да сте? Волео бих да видим упаљене шибице.“ Публика је послушала. Пет дана су јој људи са бине – организатори, извођачи и анархисти – држали говоре. Cohen је, напротив, са публиком разговарао, делујући као да је и сам њен део, као неко коме је до ње стало. Сви су се лагано латили шибица и упаљача и уместо да, као до тада, пале разне предмете, држали их лелујаво у рукама исијавајући светлост и топлину. Cohen се насмешио. „О, да!“, рече благо. „Да, сада знам да знате зашто их палите.“ Одсвирао је неколико акорда на гитари и наставио да говори, напола певушећи:

Лепо је овде бити сам, пред шест стотина хиљада  људи. Велика је то заједница, али још увек слаба, врло слаба. Мора много да ојача да би полагала право на место на којем је.

Биле су то прејаке речи за два сата после поноћи, али чинило се да допиру до публике. Cohen их није просто уверавао да престану са нередима, већ је имао намеру да им пружи избор. Започео је, што је лаганије могао, једну од својих најпознатијих песама: „Like…a…bird…on…the…wire…“ Чак и они који су до тада још стајали, сели су на траву и слушали. Уследио је аплауз, не громогласан, али дуготрајан. Неколицина, још увек под адреналином од поподнева, негодовала је, али је брзо одустала. Шест стотина хиљада људи желело је да чује шта Cohen има да каже.

Започевши каријеру песника рецитовањем стихова у малим задимљеним монтреалским кафеима, чинило се као да се и сада налази у једном. Зурећи у даљину, као што песници често чине док читају наглас поезију, почео је свој солилоквиј. „Ово сам написао у једној соби ољуштених зидова у Hotelu Chelsea, пре него што сам постао богат и славан, и почео да добијам пристојне апартмане. Скидао сам се са амфетамина и био опседнут плавушом коју сам видео на једном старом нацистичком плакату. Полудевши за њом, радио сам свашта, палио свеће у облику мушкарца и жене, венчавао дим две шишарке од сандаловине.“ Почео је да свира своју следећу песму „One of Us Cannot Be Wrong“. „Придобија их“, рече, Kris Kristofferson „управо придобија јебене тупаџије.“ Било је скоро четири изјутра када се Cohen спремао да заврши наступ. Одсвирао је све своје хитове и кренуо са још мало поезије када је из публике допро узвик да одсвира „Seem So Long Ago, Nancy“. Cohen је бенду дао знак да жели да свира без пратње. „Било је то 1961“, рекао је, и започео причу о девојци из наслова песме. „Ушла је у купатило и пуцала себи у главу из братовљевог пиштоља.“ Уперио је прст ка слушаоцима који су загрљени лежали у трави. „Тада“, наставио је, „није имала икога да је утеши, за разлику од мене сада. Била је у истој ситуацији као и ви, али није било никога крај ње да упали шибицу.“ Завршио је песму и одложио гитару.

Ауторка: Тања Таубнер

Scroll To Top