LEILA SAMARRAI: КЊИЖЕВНОСТ У СРБИЈИ ПОСТОЈИ САМО НА НИВОУ ТРАЧА

Leila Samarrai млада је књижевница која, рекло би се, тек стасава на нашој књижевној сцени, иако иза себе има објављену збирку поезије и збирку кратких прича. Како се на књижевној сцени сналази, како пролази, постоји ли уопште књижевна сцена код нас, испричаће нам млада ауторка, стога – припремите се…

leilaКако доживљаваш поезију?

Као врсту шаманске бајалице способне да разгрне мрак у нама.

„Поезији је намењена улога спасавања света, поновно враћање у целину свих раздробљених ствари.“ Да ли се слажеш са овом Хамвашевом тврдњом и зашто?

Човек не може а да се не сложи са Хамвашевом тврдњом да је новија историја одузела човеку/човечанству много тога светог, те уместо краљева и достојанственика итд. имамо на њиховим местима разне сурогате, “сумњива лица”… Остао је песник, и сампод образином сумњивог лица, живи свој живот под маском (не више дворске) луде… Те ако је реч оно што одваја човека од животиње, од поживотињавања у ово варварско доба, ко је тај који ће реч(и) довести у склад и искупити човека, ако не песник? Али је питање и: има ли међу песницима људи довољно јаких, чији је магијски језик довољно громак да би се чуо у свеопштој какофонији која над нама влада?

Како се поезија уклапа у (твој) свет? Или се, можда, свет уклапа у (твоју) поезију?

Човек је у свом микрокосмосу као у некој својој засебној кутији, чији је поезија поклопац, којим се од света може заштитити; који се може отворити у жељи за упознавањем нечег ширег него што је лични домет.

Како доживљаваш одлуку многих издавачких кућа да не објављују збирке поезије?

Реално, то је самоубиство.

Чему нас учи поезија?

Размишљању, изражавању. Самилости. Има код Хајнеа једно место: “Чему та једина суза? Само ми погледу смета.” Поезија даје дубљи увид ономе што би нам можда у свакодневној стрци промакло; верујем у човека, зато кажем можда онде где би сигурно требало да стоји: да.


largeМоже ли се без поезије?

Ако можемо без суза/смеха, дана/ноћи, зомбирани под неоном, испред свог телевизора, или у диму и буци, можемо и без поезије, учења и мишљења, нека други мисли за нас.

Шта је за тебе поезија?

Прилика да останем сама са собом и својим мислима… Прилика да створим нешто што ћу, једном позвана, моћи да покажем као сопствени допринос свету.

Како би дефинисала поезију?

Као стару мудру змију која тек понекад изађе да се осунча (и плаши људе).

Колико су корисни књижевни фестивали и радионице, могу ли да опстану данас, у време свеопште немаштине, и може ли се на њима нешто научити?

Учење је пре индивидуална ствар, жеља заправо…

f19a66c0dc8c870da737b5a057f774b7Шта је појава интернета донела а шта одузела писцима?

Свакако, већу примећеност, у ширим круговима… који ипак могу да расплину суштину. Интернет је Вавилон коме сваки писац може и да дода и да одузме циглу, зависно од афинитета.

Свесна си да у твом послу (писању) нема „хлеба“ (или га све мање има), па опет истрајаваш. Зашто?

За поезију је потребно бити “залуђеник”, то је ван сваке сумње, и ван сваке исплате; да се од поезије живи нешто баш и не може, а успех је, видно, варљива категорија. Што се мене лично тиче, природно ми је да се изражавам у стиховима, а да сам далеко од сваке врсте признања, јесам… С друге стране, у овој земљи бити признат значи покупити сву малограђанштину из себе и око себе и објавити је. Стога, желим бити призната ван граница, јер то јесте признање – право.

Какве су, по теби, генерације писаца које долазе?

Поетски и прозни свет подељен је на разноразне секте које једна другој квалитет и поетски приступ не признају. Шта ће од свих за сто година да остане, бојим се и да помислим.

Како изгледа данашња књижевна сцена?

Када погледа човек шта се све објављује, без икаквог критеријума, онда је јасно да наша књижевна сцена постоји само због новца. Ми мрднули нисмо из комунизма. Где смо били у књижевном смислу, ту смо и сада, само што је тржиште много мање, а интелектуална и свака друга беда много већа. Не постоји ни српска књижевна сцена, нити јој се дозвољава да постоји. Критичари на својим позицијама, етаблирани писци на својим позицијама, најпре политичким, потом и књижевним, или уметничким. Укратко, књижевност у Србији постоји само на нивоу трача.

Код нас је тотално расуло, а без поштовања и аутора и ауторских права, неће бити бољитка и Србија ће остати књижевна црна рупа, без обзира на велики број људи који имају шта рећи и написати.

Песничке књиге се не објављују, јер су неисплативе. Зна се: аутор мора да плати да би издао књигу, ту је почетак и крај. Издавача даље не занима. Уколико аутор неким чудом “стекне име”, онда ће ови бесправно штампати аутора, кршити ауторска права и тврдити да они чине аутору услугу тиме што га објављују. Само штампање је јефтино. Нечија нпр. збирка афоризама или прича може да се продаје преко нета, има је у књижарама, а писац о томе уопште није обавештен, нити има било какав увид.

3bc4ed1f0bd2f1619b997bad68574217

И само издаваштво је сведено на новац. Имаш кинту, издаћеш књигу. Уколико неким чудом “стекнеш име“, објављиваће ти књиге, али сав “кајмак“ ће купити они, издавачи, и још ће ти рећи да си срећан што те објављују. Дакле, ауторска права су тотално незаштићена или не постоје. Издаваче брига за квалитет, па они то и не читају, или прелете очима. Све се сведе на новац, то јест, кеш, и секс. Што је, опет, добра тема за неку причу или роман, па и за публицистику и као социолошки феномен, на крају крајева. Обележава једно време и једну земљу.

А шта рећи на тему мизогиније, третирање жене, паметне, лепе и привлачне жене код нас, која успут, сјајно пише. Укратко: третман меса у српској књижевности. Јефтина трговина и свођење жене-ауторке на комад меса, сексуалног објекта који нема право да мисли, већ да се покорава. Можеш да будеш паметна колико год желиш, уколико не радиш оно што љигавац жели, нема објављивања, нема каријере, нема живота од онога што највише волиш и најбоље знаш да радиш. Када смо се већ дотакли разноразних шовинизама, зашто прећутати и овај. То су, по мени, комплексаши који не могу на нормалан начин да дођу до секса или љубави, или шта им је већ потребно, и ту креће та болест, уцењивање. У нормалним околностима, знају да не могу доћи до лепих, паметних и талентованих жена, и користе привидну моћ да би се доказали пред собом и сличнима. То јесте јефтина трговина, и верујем да је женама, у том смислу, много теже него мушкарцима. О томе се мало пише, мало помиње, а то јесте канцер живота у овој и оваквој земљи, у оваквом систему без система и криминализованом друштву.
Још увек верујем да не мора нужно бити тако, али сада указујем да књижевни свет није шарени и нежни лептирић у који је посута сва лепота света.
Талентовани људи одлазе из земље, губимо интелект, губимо људе који би могли земљу да помере из блата. А онда се чудимо када Мркоњић и Илић постану министри. Јасна ствар: насиље и секс, окосница ријалити шоу програма, потпуно пренета и у сферу књижевности, што би, требало да буде, бастион пред поплавом кича и примитивизма.

Разговор водила: Тамара Лујак

Scroll To Top