Ледена тишина

(као споменик жртвама Новосадске рације)

 
Дрхтај и тишина
залеђене реке.
Затечене и неме.
Под сводом, окована,
држи давне трошне снове.
Опомену тиха гласа,
давно уснуло носи време,
ватром зебње зимске,
свака жртва, гласно себи зове.

Гроб до гроба
над мутним покровом смрти и живота,
где мртви белином снега
огрнути под реком леже,
устукнули због хладноће невиђених страхота,
сваки мртви, таласом реке,
као руком ка живима сеже.

Дани под овом водом
у старини својој мирно стоје,
мајке пригрљено своју децу љубе,
пред сан успаванку поје.
Испод санте овог танког,
хладног, крхког леда,
са топлом надом,
младић усхићено љубав своју гледа.
Зимским сумраком,
овде је време у кораку нагло стало,
када је са градом живим на дно уз тресак пало.

Сада овде, испод ове воде,
град и даље живи свој живот лаган,
у загрљају вечном,
држи га дрхтав вал и хладан.
Под тим немим таласима,
који сада ћуте,
под лабудовима
што ни плесом својим уснули свод не муте.

На земљи
где гроб не може своје мртве да прогута,
бар на час утихните,
отуђене буке заборава.
Не видите ли да у овој води
где сећање још увек лута,
град предака,
неспокојно,
леденом тишином спава?
Покрај ове воде
ходајте сада достојанствено,
што је могуће тише,
јер са дна,
душа свака још увек стрепњом уздише.

Крај обале тишине,
где је помен рођен свечан,
потонула лица више не тону,
не отуђују се и не губе.
Сећањем нас веже,
када је савезник и пријатељ вечан,
зверски открио злу нарав своју и крваве зубе.

Зато причај, Дунаве,
да целим током спокојно течеш
и да се тек одавде,
у зебњи, кроз сузу сливаш.
Носи са собом причу и неисплакане сузе,
оних чије животе окрутни туђин тако бездушно узе,
држи спомен онима чије снове од тада сниваш.

Опомињи вечно,
оне хладног и мрачног погледа,
док таласањем носиш мир у загрљају наде.
Испод реке,
у кавезу тешке санте леда,
да тамо само човечност једне нације,
ледом окована,
у тамници човечанства остаде.

Твоји таласи хладни,
нека зауставе ратове и дивље хорде,
гласови слободе са дна
растопиће намере рђаве и горде.
Стојећи мирно поред тебе,
сва поколења и све генерације,
нека знају да овде уснуле леже
жртве крваве рације.
 
Аутор: Александар Габона

Scroll To Top